Aca Stojanov

Evo prolazi vreme
sati dani i godine
evo se obezvredjuju trenuci
i zvone razne reci
evo me starim i nisam
mudriji no sto sam bio
kada sam te svojom zeljom ubio
zalud te sada vaskrsavam
ne mogu se setiti
svakog detalja tvoga lica

Napisao sam na stotine
ljubavnih pesama
niko se nikada nije poredio sa nama
ti nisi bila balerina
ja nepoznati pesnik
dodavao sam nasem svetu i nasoj ljubavi
svakoga dana po pregrst novih stihova
sve dok nisam postao umoran
od malodusnosti

Uzaludno sam
skamenjen
zataskan u mracne uglove ociju
izgubljen u mracne ulice
pomenutog grada
i zivim imitirajuci zivote
voleci nekog pod prisilu
silom su mi se rodili sinovi
i silom sam skupio snage
da ih ispratim i pozelim
da nikada ne okuse ni parce
od velike ljubavi

Mozda poslednji put
dopisujem na vec napisano
nekoliko reci iz prazne duse
nestacu ali sta sa tragovima za mnom
govorice neko naizust
baladu za baladom
i ostavljati mrtvo cvece
na poguzvane listove
stotinu puta procitane knjige

Ako te zaboli nekad iznenadna tisina
Zamisli kako je meni samom u
Mraku u ostavljanju
Kako je meni bez tebe i kako je
Bezrecit biti
Kada ti se jako place
Zamisli kako se ta tisina
Razliva po celom svetu
I kako se poplave
Muka na zelena polja navlace

Pobegnu ptice u oblake
Sa njih na tisinu tek jedva cujni
Cvrkut baca koji dok do zemlje stigne
I sam postane mrva tisine
Zamisli kako se bez zvuk jeca
Trzas se kao breza na vetru
Po suzi i grcu na licu
Tek se vidi da places

Napisem pogledom po povrsini
Tisine reci koje bih glasno rekao
Ej ja sam jos uvek neko
Ni blizu ni daleko
Na pragu srca ko nezvani gost
Izuvam cipele hteo bih
Da udjem

Odjednom iz jedva cujnog suma radjaju
Se pupoljci reci
Nizu se stihovi novi
I novo sunce zasija ko osmeh
Na rubu usana
Zabeli se rec u povoju istine
I raste do nekog sutra koje ce nas zajedno snaci

Ne sapuci molitvu
Ime gospoda glasno izgovori
U mraku sto sumi
Iskrilo zvezde na nebu
Pretvori u oci
Zagrni se crnilom i po mraku
Uskim ulicama pod dremljivim
Svetlom mlecnog neona dodji
Do malog trga a potom preko mosta
Nad rekom u kojoj sam udavio
Poslednji uzdah za tobom

Znas li da sam te i juce
Pricao drugu pijanim otecenim jezikom
Kotrljao reci kovao misli
Krstio se pritom ne ispustajuci cigaretu
Iz pozutelih prstiju
Pricao sam te i odavao
Setio sam se ruzicastog mladeza pod rebrima
Njega sam ostavio da mi bude tajna

Kada budes pogledala za sobom
Ne plasi se ako ti se ucini da u senci neko stoji
To sam se ja pretvorio u mrak
Koji ce zanociti u tvojoj sobi
Izvadicu iz dzepa pomalo izguzvan san
Staviti ga pod jastuk
I otici pre svitanja

Malo sam odlutao
Van sudbinski ocrtanog kruga
Van senkom dotaknutih predmeta
Hladnih i nedobrocudnih
Otisao sam u blisku jednostavnost
Van zahtevnih ruku
Van ociju koje me traze radi sopstvenog
A ne mog straha

Pomakao sam se ustranu
Da bi me promasio vetar
Da bi otupeo sopstvenu suludost
I posekao se o ostri prekor
Ostao sam u tisini sve dok se i poslednji sum
Nije iselio iz mog uha
Sve dok me nije ogolela sopstvena misao

Predeli su bili cisti osuncani zeleni i iskreni
Nebo utesno plavo vode bistre i pitke mocne
Sva prostranstva oko mene nisu vise ulivala strah
Bio sam pred brizljivo oslikanim platnima
Pred naslagama boja koje su se razigrale pred ocima
Ali sam se morao vratiti

Predmeti su ostali na istom mestu
Mrak u mojoj sobi sam znao napamet
Ni nasta i ni na koga nisam naleteo
Samo sam u buducim pesmama video tinjajuci zar
Sa dalekih zvezda buducu svetlost
Sto trepti nesigurnim sjajem pred ocima
Jako jako daleko

Svaka moja rec se obistinila u trenutku
Svog zvucnog nastajanja i otisla u svoja skromna ostvarenja
Samo sam ja ostao neodlucan na medjama svoga i tudjeg uma
Svestan da mogu postati beskoristan ako mi se uskoro
Neko ne odazive
Zato sam svom lutanju pridao toliko vaznosti
Ako odredim pravac svom kretanju
Vise ne bih lutao pomisljam
Ali je lepo neznati uvek kuda ides

Verujem svojim beleskama
U njima sam zataskan i vrlo vazan sebi
Od njih sam nasledio moc pravih odluka
Mozda i ovo nadmudrivanje sa samim sobom moze znaciti
Pesmu citat jednog vredno paznje stanja
Kada se pozdravljamo odlucni i mudri
I kada nam se ne mimoidju ni ruke
Ni pogledi

Jednog trenutka sam samo covek, covek sa svim onim sto ga cini covekom. Posedujem sebe svoje bice, sagledam sta mogu dati i zamislim se. Ucini mi se toliko je malo toga. Odjedno me napadnu reci, ustreme se na mene kao zedne pcele na baricu vode. Nasmesim se i krenem u avanturu, da u avanturu. Pocinjem se svadjati sa njima, dugo i vrlo zucno. Kada se pomirim sa recima, shvatim da sam napisao pesmu… Da, bas tako nekako sve to izgleda.

A. Stojanov

27. 07. 2010.

Kazem jesen i mislim tuga magla rastanak
I mislim kako te nema samo na mestima
Na kojima te ja trazeim
Kazem jutro i ne pomicu mi se ruke
I ne otvaraju oci jer te nema
Jer te ni u snovima nije bilo
Samo se neka prasina vijala kao niski oblak
Iznad glave sa koje se izbrisalo lice

Znam da smo se kleli ne vernost ali ona ne postoji
Od trenutka kada sam izneverio sebe
Opet je bila jesen i opet oktobar stavljam u krivice
Kao da je vazno ispisati datum kada sam izgubio sve
Kada sam ispraznio oci dusu i usta
Nebom je preletela kometa sicusna mala
Jedva vidljivog sjaja i ja sam pao trenutak za njom
Ne pozelevsi nista a mogao sam se bar tada setiti tebe

Kazem kisa a vidim sebe obezglavljenog pod crnim kisobranom
Kako nestajem ulicom koja svetli kao polumrtva ogledala
U kojem se samo mrvice stvarnog sveta ogledaju
Posmatram sebe kako odlazom sa ovog sveta i kako
Nestajem u dubinu jesenjeg dana u trenutku kada porazno Zasvetle
Ulicna svetla

Mogu se izvinuti svim jesenima koje sam proziveo
I koje sam zaboravio proziveti sve su mi se najvece tuge desile u Njima
Oprastam im sto su se bezuspesno trudile da mi podare svoju Raskos
Prastam im sto sam oselepeo u jednoj a u drugoj progledao
Spoznao svoju beznadeznost
Po krivudavoj sumskoj stazi koracajuci po mrtvom liscu
Sve do mesta sa kog sam video grad koji je zatvorio vrata za mnom

Oprastam onim jadnim prozirnim maglama
Koje su se spustale po bulevarima i davale svakom ocaju
Nekakav svecani privid otudjene raskosi ponistavajuci prave slike
Onim maglama koje su se najduze zadrzavale na kejevima
U kojima sam se rastapao i nestajao kao duh
Kao prividjenje koje ti je kvarilo raspolozenje

Kraljica majske veceri sa draguljima kisnih kapi
U kosi i ramenima
Slika u koju i danas zalecem svoju misao
Oko u meni je zatreptalo pronaslo ti svaku novu boru
Oko usana koje se pomicu od pritajene strasti
Kruna od nebrusenih zvezda iz novog sazvezdja ti bas pristaje
I minijatura mog bica na dlanu po kom sijaju zrnca
Peska iz polomljenog pescanog sata
Kada je vreme prestalo da postoji

Izbacen sam iz svake bajke
Pa i one u kojoj si ti
Uspeo sam da se iskobeljam na rubu stvarnosti
I zakoracim u nove ulice obasjan suncem do neprepoznavanja
Izrastao tek kao samonikla biljka koja se zaludno penje
Uz zid slaveci sunce koje joj svakoga dana bezi
Suzenih zenica kroz trepavice zamucujem svet
U koji ulazim

Prepricavam samoga sebe praznim zvonkim jezikom
Od svake reci po delic tela prestaje da postoji
Sto sam glasniji sve me manje ima
Sahranjujem sebe bez opela na osuncanom trotoaru
Na korak od cesme pored goluba koji je otvorenog kljuna
Na kojem blesti kap vode
Osetio moje prisustvo

Sve je nestalo pa i ja
Sa odlaskom maja ni tvog carstva vise nije bilo
Razoblicena u svoj svezdanoj lepoti
Povredjena zbog obicnosti
Posla si da me trazis
Spotakla si se o pukotinu na pomenutom trotaru
Golubovi su poleteli u vis
Samo te je dasak hladnog vazduha poljubio mojim usnama
Stajao sam na korak od tebe

Vise nisi moje ogledalo u kojem sam se ogledao
Nisi moja puna ruka mraka jutra podneva kose reci
Sva si se u neko nevreme obistinila postala suvise kruta
I suvise stvarna
Vise nisi vodila racuna sta mi dajes
Bilo ti je jednostavnije da mi das sve

Dok sam se pod teretom savijao tesko koracao
Zarivajuci pogled samo korak ispred
Dugo ti nisam video lice zaboravio sam ga
Vrhovi mojih prasnjavih cipela su se uvukli
U svu lepotu u kojoj sam uzivao
Razbila su se ogledala i ja sada da mogu ziveti
Toliko dugo sedam bi vekova bio nesreecan

Pao sam jedne zime na zaledjenom trotoaru
Sve se rasulo iz ruku ociju sa ledja
Sve je oduvala hladna kosava
Svet pod snegom mi se ucinio lepsim no ikada
Bio sam lak i svetao bez senke tereta koju sam nosio
Ugledao sam odraz svog jadnog tela u izlogu prodavnice
Prohodao pridrzavajuci se za zidove
I najzad se uspravio

Kosava je prestala da duva
Padao je sneg gutao sam krupne pahulje
Osvrtao se za tragom koji sam pravio
Po prvi put toliko dugo nemisleci na tebe
Najvaznije je bilo samo kretati se i kretati
Po snegu koji je skripao pod nogama
Video sam sopstvenu senku izduzenu
Preko malog bezimenog trga i postao sebi jako vazan
Voleo sam ruku koja mi je mahala

Tek u toplom autobusu
U pritajenom zagoru putnika pod kanonadom radoznalih pogleda
Skidam osmeh sa promrzlog lica i pocinjem misliti na tebe
Je li ostalo nesto sto te cini istom
Je li ti bar reci mogu vratiti koje ce ti pomoci da zacelis
Postanes svoja kao ja
Hoces li moci nauciti sta se moze, a sta ne poklanjati
Vraticu ti dusu i lice da ponovo nekome postane ogledalo
Zadrzacu oziljke uspomena strah i grc u grudima
Lao opomenu i kaznu velikog primanja

Zataskacu svaku pricu u kojoj se pominjes
I dugo spavati sve dok mi se ne vrati krv u krvotok
Sve dok mi se ne priviknu prsti na prazninu
U kojoj ce mi jedno vreme biti lepo
Sve dok mi se ne ustale koraci
I ponovo budem hodao istim ritmom
Sve dok mi se ne razbistre oci i osvane u njima novo
Zeleno prolece

Kada poverujes da si potrosio sve reci o ljubavi
Upotrebi one obicne male koje govoris svaki dan
Nekoj izmisljenoj devojci sa andjeoskim ocima
U nekom izmisljenom trenutku prisnosti
I opet ces moci izreci puno i opet ces se moci
Predati strasti koja ne prolazi

Vratices se milion koraka unazad kroz vreme
Kroz godisnja doba dane i noci pored milion
Neprocitanih putokaza i ponovo ces ih citati
Misleci da si zakoracio u bajku
Napisi dodir koji nisi doziveo
Prekrsti strahove u ruzne slutnje koje su te prosle
Pronadji klupu u parku na kojoj si izrekao najvecu laz na svetu
Da nisi umeo da prepoznas sve velike vatre
U kojima gore oni poput tebe

Kada potrosis reci
Prstom ces po zamagljenom prozoru crtati neizrecene usne
Zar sa njih koji te nije opekao
Oko zariveno u mrak najcrnje noci
Shvatices da nije nikada bilo praznih prostora
Uvek te je negde neko ocekivao
Ali te je morao prestati cekati
Zbog tvoje vecite neodlucnosti

Zato izreci sebe recima koje koristis u autobusu
U prodavici skoli na stanici one koje si
Upotrebio prepricavajuci sopstveni poraz
One reci kojima si zapocinjao dan sireci ruke
Zbog beznadja
One svakodnevne kojima kunes kojima otvaras i sklapas oci
One koje nikako da zapisese u rokovniku sa pesmama
Jer ne sijaju kao neke koje su te zavele
I odvele na kraj sveta

Ostavio za sobom ozvezdali trag
Ponekada sumnje ponekad strepnje
Ponekad bolne zagledanosti u mrak
Ostavio sam za sobom nenamerno otete uzdahe
Nevericu i strah hiljade i hiljade reci
Nanizane na milion svilenih metara konaca
Djerdan od sarenih stihova leptirastih pesama
Nalicja tuge i lice velikih neostvarenih zelja

Zagrme nebom kanonade vatrometa
U nebo uprti pogledi
I uvek zanos pred trenutkom nadvlada
Svaku istinu kraj nas
Potrazi ruka ruku rame okrzne rame
Pa potom opet noc jednostavna
Razblazena svetlima reklama semafora
Redom kandelabra sto svetle na keju
Po kom nisi setala jos od mog odlaska

Iza mene brisani prostor samoce i tisine
Sve sto je ostalo moglo bi se procitati glasno
Niko se ne bi rastuzio
Samo ti koja ponekada glasno govoris napamet naucene
Moje misli u kojima si ostala ziveti
Neku plavu vecnost umesto mene