Aca Stojanov

Ja sam tvoja prolaznost
Prosao sam nema me vise
Nema ni citaca tragova
Samo jedna skrta rec pod jezikom
Samo trun u casi
Dve nepopijene kapi vode
Ko jos o tim stvarima da mari

Verujem da sam sam kriv
Ali tada nisam imao sta za ostaviti
Zapisao sam nekoliko reci na zamagljenom prozoru
Nekakav zavet koji se nije svideo suncu

Tako sam bezlican
Prazan i beo
Kraj mene gomila nemih olovaka
Ja sam vec odavno
I kraj samog sebe prosao
Nisam se svideo vetru
Pa me je gurao u ledja dok sam odlazio

Samo mi je raskrsce pod snegom
Pred ocima
Prljavi tragovi tockova i stopa
U nevinoj belini
Bulevar sto se muti pod svetlom neona
Tri kisobrana i tuga
Mecava sto ledi misao
Ujeda za dusu
Cvokocem neizrecene reci
Psujem taksistu sto kasni

Okrecem se raskrscu
Na kom komanduju semafori
U trenutku kada je zatreptalo zuto svetlo
Ucinilo mi se od tamne siluete
Pod zavesom snega da na pesackom
Prelazu stojis ti
Medju ljudima bez lica

Okrenuo sam se
Raskrscem se razmilela smrznuta svetina
Krila te je od mene
Taksi je stigao
Nisam znao kuda cu
Pa sam ‘nako na brzinu
Promrmljao tvoju adresu
Plamteli su prozori tvog stana
Sneg mi je golicao obraze
Opet sam u nedostatku hrabrosti
Poceo da pevusim:
„Jer ja sam skitnica…“

Krenuo sam vec u lagani beg
U povlacenje u moje tople price o tebi
Sto u koricama od zlatnih misli
Tvore knjigu mog postojanja
Kao da sam cuo da me dozivas
U trenutku kada sam popravljao sal
Potom istresao pahulje iz kose
Ovoga je puta taksi stigao
Brzo i odvezao me do raskrsca
Pred kojim sam ga zamolio da zastane

Dodao sam nekoliko recenica
U knjigu mog postojanja
Zatvorio oci
I izgovorio svoju adresu
Koju sam trebao
Te veceri zaboraviti

Kada je apostol mogao da porekne Hrista
Sto tebe da ne poreknem ja
Zasto te ne bi zataskao lepo u neki mrak
U neke senke sivih solitera u koje sam
I svoje detinjstvo zataskao
Zasto te lepo ne prekriju trave na onim
Zlatnim livadama oko grada
Usred oktobra kada se rasplace nebo

Poricem te namerno
Mozda nisi nikada ni postojala
Mozda sam te samo izmislio u trenutku
Kada mi je bilo potrebno da za nekim patim
Jer tada je svako bio zaljubljen
I svako je imao svoju pricu
Mozda sam izmislio kucu u kojoj si zivela
Ulicu punu nezne noci i zrikavaca raspevanih
Punu saputavih glasova koje sada poricem

Nisam ti se nikada nasmejao izujedanim osmehom
Niti sam ti dozovlio da se baskaris u mojim pesmama
Izmislio sam te sa svim tvojim prokletstvom
Lepsu od svih stvarnih i nestvarnih devojaka
Zanemaricu sve dokaze da te je bilo
U kraljevstvu zagrljaja
U gradu tamnog srebra i ljubicastih sutona
Izmislicu i onog nekog ko je uskocio u nasu zbilju
Pokazao kakva je stvarnost
Neposteno gruba

Izmislio sam sav bol koji mi se uselio u oci
Pognuo glavu pobrao cvetove iz baste
Zakorovio vidike
Pa i ovo poricanje se moze poreknuti
I ja cu priznati koliko te je u meni bilo
Mnogo vise nego mene samog
Tvoje su me ruke umivale tvojim sam se rukama
Molio pred oltarima za svetost najsvetijeg bola
Za moc poricanja i osude

Poricem sve svoje misli koje su kruzile oko tebe
Kao oko ruzicaste planete u nekom kutku svemira
Poricem da sam bio ostavljen medju igracke
Bacen medju obezglavljene lutke
Koje si kao i mene nekada volela
Sada donosim tesku odluku zbunjen u pogubnoj stvarnosti
Jesam li ostao stvaran medju toliko poricanja

Ostari negde u romanticnim albumima
Na neprepoznatljivim fotografijama koje su mogle
Zasmetati mojim poricanjima
Odrastao sam u medjuprostorima stvarnog i nestvarnog
Odgonetam smisao poricanja
Vidim kolika sam kukavica bio
Plaseci se da ti nagazim senku

Zasto sada posle milion godina
Poricem svoje slabosti
Mozda sto sam se pozeleo biti jak
Da bi porekao sve svoje slabosti
Pa neka neka si stvarna koliko hoces
Meni si ipak deo najneverovatnije bajke
„Nekada davno u nekom dalekom kraljevstvu
zivela…“
Poreknuta princeza

Opet je mrak u tvojoj ulici
Zastrasujuce grub tinja mutnim sjajem
Tek jedna svetiljka na drvenom stubu
Pred tvojom kucom u kojoj mozda vise ne zivis
Mozda si moje poricanje najzad shvatila ozbiljno

Vec dolazi kraj letu

Sazrelo sunce na horizontu

Ostaje raskos za nijansu tamnija

I staze u svom spletu kroz ugazene trave

Do mesta na kom su zemlja i nebo u dosluhu

U ljubicastoj magli predvecerja

U trenu ce buknuti biljuri gradskih svetala u dolini

I samo samotnjak sto tamni pod hrastom razgranatim

Svoju ce misao slati umesto sebe

U uske ulice predgradja

Ceka da ozvezda nebo

Da kriknu nocne ptice

Pa i on da krene gradu

Pogledaj tamnu senku

Sto se izduzuje po pustom putu

Trun je u mesecevom oku

Uperen u zamracene prozore

Pomice se tamna i spora

Kao da je nasla to po sta je dosla

Spustivsi se stazom do grada

Odjekne zvono na tornju crkve

Potom se nema ponoc razli malim trgom

U kom ukocena ruka pesnika

Bronzanim prstom upire u istok

Na klupi zaspali starac drema

Do nogu budan pas lezi

Cupav i crn gleda u senku

Koja trgom klizi i zar u ruci cigarete

Koja lenjim sjajem imitira zvezdu padalicu

Tako sam zedan rose i belih kisa

Pogleda pitkih sanjivih plavih

I gladan milja sa tvojih usta

Pravih proleca tek olistalih

U nevinoj mladosti od mnogo pre

Osvrt me jedan uporno boli

Za gomilom nemira ukrocenih

I gomilom reci okovanih

U brdo crnih debelih knjiga

Jedva nazirem prozore neke

U dnu ulice sto bledi

Pred novim raskrscem bola i razuma

Zazeleo sam se tople ruke

S razgorelom vatrom na dlanu

Snega sto uporno pada

U bozicno vece kada kroz tisinu meku

Praporca zvuci odnekud stignu

A mi cekamo gosta

Nicega vise toliko prisnog

Sve je prolaznosti sklono

Osecam kako prolazim i sam

Samo bih da zapisem osmeh sto me u stopu prati

I greje kada zastudi

Postoji boja koje nema na mojoj paleti

Ona kojom bih mogao da obojim cutanje

Povlacenje usred malih bitaka

Ona bez koje mrak ne bi bio dovoljno mracan

Boja straha i slutnje kojom sam ti naslikao oci

Ona kojom sam slikao senku trepavica na jagodicama

Njome sam pokusao da doslikam

Senke jablanova na pejzazu

Ona koja se tako lepo mesa sa plavom

Pa tako neodoljivo podseca na jutra posle kise

Na nebo po kom jos lebde krpe sivih kisnih oblaka

Ona pateticna i bolna koju sam zalud

Pokusao prepricati

Voleo bih da te obucem u haljinu

Cije bi nabore slikao bas tom bojom

To je boja dubine boja ponora i daljine

Boja tuznih pesama uz rastimovanu gitaru

Boja tuge kojoj se dodaje lakim potezima

Carobnog kista senka godina i prolaznosti na licu

Tom bojom sam ispisao na zidu zaludne poruke

Dozive tom bojom se ni jedan odjek ne moze naslikati

Ona je boja muka duboke mudre cutnje u kojima sazrevaju

Price neispricane

Ona je boja neverstva kolebanja i svega sto nas sputava

Na belim praznim putevima kojima se sporo krecemo ka buducnosti

Jedina

Vracam ti sebe

Izvini sto sam uzeo nesto sto je oduvek bilo tvoje

Vracam ti uzete reci

Jedina

Pusti neka me zatrpa tirsina

Imam svoju misao

Moja misao si ti

Jedina

Jedina

Vracam ti sve svoje kosulje

Njima oblaci vetrove

Ja vise ne marim

Mogu i nag kraj nogu da ti lezim

Kao macak sanjivo da se uvijam oko tebe

Jedina

Poveruj da postojim

Jedino tako mogu da zivim

Jedina

Vrati me iz mutnih dubina voda

Kroz recne brzake

Kroz jutra i uzarena podneva augusta

U kojem sam se rastopio

Pod suncem koje sam ti dao

Jedina

Tako mi se spava

Tako bih se otisnuo u snove

U kojima sam te jedino imao Jedina

Vrati mi tvoje postojanje

Uzetu veru u tebe

Jedina

Da li si danas stvarna

Ima li te

Jos uvek si ti jedna jedina

U mojoj jedinstvenoj ljubavi

Stojim na rubu ocaja na kom niko nije stajao

Obucen samo u mesecinu koja ce skliznuti sa mene

Cim na istoku pocne bledeti

Evo me u raskosno praznoj noci u kojoj sam sebi nisam dovoljan

Sa dve ocajne ruke i utisanim srcem u grudima

Kao u limenoj kutiji po kojoj potmulo udara ono sto je trebalo biti srce

Stojim prebirajuci po olovkama mog secanja

Kojima bih te napisao preskrabao pa iznova dodajuci ti prideve koje nisi

Mogla ni sanjati prebiram trazeci olovku crvene boje kojom bih podvukao

Sve vazno sto ti nikada nisam rekao u svojoj velikoj prici

Klizi sa mene srebrna svila mesecine

Koza mi se jezi stojim nag nad ponorom sve mislim da cu moci da uzletim

Ali bi me misao o letenju verovatno ubila

Okrecem ledja ponoru odustajem od letenja

Ja nekrunisani car odustajanja nag ulazim u tvoje snove

Vec vidim kako me uzimas pohotno i nehajno kao da me nikada vise neces pustiti

Da iskocim iz tvog sna i budem malo stvaran

Zelim da se obucem budem medju ljudima

Zelim da se izgubim

I da me dugo dugo trazis

Nisam stigao na vreme

Jer su se nisko spustili oblaci

Zasenili mi oci

Bio sam na vrhu planine

Razjapljenog srca

Kroz koje je duvao hladan planinski vetar

Negde u daljini pod oblacima

Gde pruga zavija udesno iza brda

Jos je usnuo grad

Kasnim a staza planinska vrluda

Kroz stenje i bodlikavo siblje

Vec nazirem krovove i crkveni toranj

beli most koji se nevino savio

preko srebra nabujale reke

U dolini sam na domaku grada

Vec bi me ko i prepoznati mogao

Da nije jos zaostalih oblaka u ocima

Ulazim u ulicu punu okrecenih stabala

Grgolji voda u bunaru

Maglu odnosi nekud vetar zaduvao

S juga ubrzavam korak

Vidim zutu kapiju zvekir na njoj

Lava sa alkom u zubima ljutitog pogleda

Sto ne prasta

Kasnim vise od veka sta znaci jos koji sat

Pomisljam kako si budna kraj prozora

I gle pomice se zavesa

Bas kada je kukurik petla zamro

Za mojim ledjima

Gledamo se a oblaci plove prostorom

Zamagljene plaveti

Vidis a ne vidis mene

Gledam a ne slutim te

Zar si to stvarno ti

Pitanje udara alkom o vrata

Razli se gorcina u meni

I mrak iz najdubljeg ponora

Mene preplavi i pokvari sliku

To ipak nisi bila ti

Zelja je pomerala zavese

Ponovo bih preko planine

Pre no sto kisa grune iz oblaka u ocima

U potpunom mraku

Sledim tvoj dah

Mir koji ti spava na mokrom trbuhu

Strast koja se primirila u udovima

Sazvezdje zaspalo u ocima

Samo ti disanje mirise na lekovite trave

Iznad kojih lahori vetar potsticajni

Sve je sputani dodir lepote

koju je zataskao mrak iznajmljene sobe na mansardi

Iznad platanovih krosnji

Na cetrnaest koraka do samog neba

Ja plahovit i nag

Izazivm vile svetlosti

Da te razotkriju

Da me vide budnog nad tobom

Opijen lekovitim dahom

Usnama koje su se u slatkom snu pomicale

Prizivam vile citateljke dlanova

Da se i sam nadjem u bajci u trenutku

Njenog budjenja

Kada bude spirala izvorskim vodama

Poljupce sa tela

Tragove zuba sa vrata

I kada me svog bude rastvorila u vode koje ce zemlja upiti