Aca Stojanov

Doslo je vreme da ti objasnim sebe
U gomili lica pred tobom odaberi jedno
Nije vazno da li mi pristaje ili ne
Necitkost mojih ociju bi te i onako zbunila
Mozda bi kroz prizmu reci mogao da me dokucis
I prepricas nekom ko me nikada nije video
Nikada citao nikada cuo za mene

Jednom sam stvorio trenutak za istoriju
Znacajan plavi trenutak
Zajutrio sam u necijem snu
Zaspala je i kasnila zbog mene
Sve je tog dana pocinjalo nekoliko minuta kasnije
Moja istorija je u stvari istorija pukog kasnjenja
Zato ti se mogu uciniti da odjekuju moje reci za tobom

Pogledaj me nagog na mesecini
Bez pohotne svetlosti
Sav sam od nesavrsenih senki sazdan
U nekom haosu zaustavljen
U zakasneloj pesmi neromanticnih zrikavaca
U nekom gradskom kockastom dvoristu
Gde sve mirise na trulez gde truli i zvizduk
Kasnog gosta koji nehajno koraca kroz noc

Sin sam zenolovca ispicuture i probisveta
Konduktera i nemarnika sin pohotnog trenutka i greske
Nekada valjano sazdan sad pokvarenog mehanizma
Opstajanja prastanja
Umem nevoljno da postojim da se zamracim i utonem u mrak
Umem da osvanem kraj reke oresen u dubokim travama
Zagledan u nebo koje je jos jedino cisto ostalo
Pa ga zato toliko u pesmama pominjem

Umem da budem lep ali tada lazem
Umem da budem svetao i mek ali tada ne govorim istinu
Umem da se vrtim ukrug ali tada zaobilazim prave cinjenice
Da se otisnem u poeticnost
Ali sam tada s razlogom ljut
Jer sam sam sebi tezak kada opisujem sebe
Ljubav koja je trajanje nasledila od leptira

Verujem u Boga ali on ne veruje u mene
Jer sam nepredvidljiv kao letnji pljusak
Dobar sam stanar plesnjivih jednosobnih stanova
Na cijim zidovima vise uramljeni ljudi kao na vesalima
Ciji mi se vestacki osmesi dopadaju jer vidim slicnost
Prisiljen sam da samoga sebe citam
Jer su knjige postale skupe

Jos me samo polja oko grada privlace
Tamnilom veceri koja osvaja grad
Medju krvavim oblacima igra svetlosti
Harmonija nenamernosti boja i potisnutih tuga
Volim i povrsinu reke kada se u talasima kao
U ogrmnom tanjiru hladi moj pogled
Pa trazim zvezdu na severu koja je pozurila da zatrepti
Smesim joj se i ona se nasmeje meni
Od srca mi poklanjajuci noc koja dolazi na vrhovima
Nevidljivih prstiju

Eto to sam ja u svojoj istoriji vecitog kasnjenja
Ubedjen da cu ziveti deset minuta duze od samoga sebe
Od svih slika koje su se nasle u groznim mutnim ogledalima
Vec sam u vozu koji klopara otuznim ritmom
Nemih pesama lagano se premestam za trenutak nekud unapred
Da bih sutra dan zakasnio da se vratim
Da bi me sutra malo neko ipak trazio