Aca Stojanov

Veruj mi najzad

Obistinio sam se u ovoj gorkoj napustenosti

Izgoreo u vatrama razvejao pepeliste svoje duse

Neiscelio se u najzad stigloj sagledivosti

Evo me cekam brodove

Hranim oci zamagljenim daljinama

Teskim srebrom horizonta

Prepricavam te

Na raznim mestima

Ostarelim mornarima naratorima

Pijancima onima koji su dusu pretvorili

U geografske atlase

Razumeju moju pricu

Usidreni u cekanju

Cekaju da im neko veruje

Vidim te kako koracas

U crnom kaputu po rubu zimskog dana

U nekom sutonu koji tinja tek upaljenim ulicnim svetlima

Vidim te kako gledas u sat na crkvenom tornju

I kako sklanjas srebrno pramenje kose

Po celu koje se u svojoj belini

Ruga najguscoj tmini

Nase najtamnije noci

Sanjam kako pada sneg

U nasem plavom gradu

U sredistu sveta

Sanjam te u belim parkovima

Kako krcis zavejane staze i kako tacno znas

Kuda koracas

I kako hodas obalom zaledjene reke

Pored mrtvog broda oko koga lete crne ptice

Sanjam te kako se priblizavas

Sa ocima koje mi veruju

Ali me ne prepoznajes

I kako malaksavas na korak od mene

Pretvorena u zamagljenu sliku koja bledi

I kako usred nicaga

Strci moja neispunjena zelja