Aca Stojanov

Verujem da sam poklekao pred sivilom dana i usporio korak misleci da cu odloziti sve sto je tek trebalo da mi se desi. Palim cigaretu pod ruzno skresanim granama platana na cijem stablu su se lelujali mali pocepani plakati. Iz mene sa dimom cigarete izlazi nekakva sumnja u samoga sebe. Nedostaje mi samopouzdanja, nesiguran sam i pocinjem se osvrtati. Najmanje sto sam zeleo je bilo da sretnem bilo koga poznatog. Koracao sam a da nijednom nisam pogledao svoj ruzan, tamni odraz u izlozima prodavnica. Podizem kragnu jakne, jedne ruke zarivene u dzep u kojem napipavam sitnicu, koju ne mogu definisati po obliku. Ne vadi mi se ruka iz dzepa, te stoga radnju odlazem za kasnije. U drugoj ruci mi je cigareta koja brzo dogoreva.

Ulazim u praznu kafanu koja mirise na alkoholna isparenja i duvanski dim ciji se miris uvukao u razmaknute zavese prozora kroz koji se videla ulica sve do hrama koji je postao sivoplavicast u daljini. Odnekud dopiru zvuci sa radija, ucinilo mi se da prepoznajem melodiju. Skidam jaknu sa sebe koju prebacujem preko naslona slobodne stolice. Palim drugu cigaretu. Na sto spustam mali, tajanstveni predmet, pre no sto sam ga pogledao nailazi konobar. Narucujem konjak i kafu bez secera. Primecujem da je nekoliko kisnih kapi palo po prozoru, pocele su se slivati tako da su za cas pokvarile ostrinu slike ulice. Nekoliko tamnih kisobrana je minulo kraj prozora. U prstima sam ugledao mindjusu sa tamnoljubicastim kamenom u obliku skamenjene suze. To je dakle bilo to cime sam se igrao u dzepu. Kako li se nasla tamo, pomisljam, pa je nezno primicem usnama. Ucinila mi se topla i mirisna, ali je to bio privid koji mi je za cas doneo pregrst slika koje sam redjao mislima. Nisam primetio kada je konobar spustio na sto kafu i konjak, ali sam primetio kada su zvuci sa radija postali glasniji, prepoznatljivii tako adekvatni situaciji u kojoj sam se nasao. S prvim gutljajem konjaka sam se setio bledog zelenila ociju, usana koje su se nekontrolisano micale zbog skrivene strasti. Usana na vratu i… Zazvonio joj je mobilni telefon zloslutno iz smedje, kozne torbe koja je stajala do njenih nogu na podu. Sve se prekinulo, oci su joj se zatamnele.

Posmatram je kako prebira po stvarima u torbi. Uspela je da pronadje paklenu spravu pre no sto je prestala da zvoni.

- Da, molim… Ja sam, kako, kako se to desilo… Uredu. – zavrsila je razgovor poslednje reci izgovorivsi jedva cujno sa gorcinom u njima.

Popravila je kosu, zategla crnu gumicu kojom je bila skupljena u rep na temenu, potom vratila telefon u torbu i izasla iz mog stana bez pozdrava, bez osvrtanja…

Pokusavam se setiti svega na njenom licu, ali mi ne uspeva. Vidim samo uvo na kom visi mindjusa u obliku ljubicaste, kamene suze, sa malo ukradene svetlosti u njoj. Vracam je u dzep, udisem zagusljivi vazduh blazeno prazne kafane. Zakasnio sam na posao, kafa mi prija. Kisa pocinje da pada jace, a prozor da se magli.

*Zabelezen trenutak spoznaje dana kada sam zakasnio na posao, mislim da je bio pocetak oktobra.