Aca Stojanov

Kao sto godine prolaze

jedna za drugom

kao sto nestaju godisnja doba

pa se potom neka slicna jave

sve u privid podseca i boli

kao bolest neprolazna

ne prolazis ni ti

samo jenjavas na cas

utisas se kao pesma

Ponovo se javis

sva u novom sjaju

obucene drugcije

sa manje reci pokreta

i direktnih pogleda

s vise takta mira

lazno tiha

sa pritajenim zarom

Verujem da sam se navikao

na te u cvrstom ramu uokvirene

promene i kobojagi prolaznosti

samo je kraj izvestan

stepenik do novog pocetka

sa reinkarnacijama nas

u bicima koja nas ni ne slute

duboko u svojim umovima

Nacas se cita svetao trag

zvezde padalice

zataskane zelje sto kruzi

u orbiti oko nas

budi konacna

pepeo i prah

vracena zemlji

sunovracena u pokusaju

da se izmigoljis iz mojih balada

Prosao je citav vek

pokusaj vecnosti da te obeshrabri

potonja slutnja da sam izgrizao necije usne

zalepio sebe za trepavice dremljive

devojke iskocile iz prolaznosti

zato srusimo preostale zgrade

u ulici u kojoj smo odziveli svoja detinjstva

I detinje nevino

odcutimo sebe u novom stanu

u novoj ulici i gradu

negde daleko od nas samih

Zivot je ironija

pokusaj da se produzi mladost

u mrvama preostalih lepota

prizvuk je peska sto jalovo curi

kroz rasirene prste

krug se zavrsava

ocrtan oko nas

jer dovoljno je sto smo umilostivili Boga

da nas ne ostavi same