Aca Stojanov

Ugledao sam parce sivog oblaka koje nije zaklonila krosnja drveta kraj prozora. Oslusnuo sam i zacuo disharmonicno grgoljenje oluka. Kisa je padala citavu noc. Tama u sobi je jos uvek bila prijatna, a nekoliko slika preostale iz sna ili stanja izmedju, jos je lelujalo mislima. Presao sam prstima preko neobrijanog lica, kutija od cigareta je bila prazna na nocnom ormaricu. Budilnik je stao na tri i devetnaest minuta sto je moglo samo jedno znaciti da sam opet negde kasnio. Mozda mi vise i nije bilo vazno gde sam trebao otici i sta raditi. Spustam bose noge na hladan pod, sto mi je prijalo, a onda ustao i protegao se. Pomislio sam kako ne cinim nista sto neko drugi ne cini, mozda u istom trenutku kao ja. Sat u dnevnoj sobi je pokazivao da je osam i cetrdeset… Vise nije imalo smisla traziti razloge da izadjem iz stana, pogotovo sto sam pronasao kutiju cigareta na pisacem stolu. Navukao sam majicu na najezeno telo i ukljucio racunar. Sve sam ucinio mahinalno po navici, ne pridajuci suvise vaznosti nijednoj radnji.

Bio sam u kupatilu kada se oglasilo zvono na vratima. Posao sam da ih otvorim, vrlo nervozan. Otvorio sam vrata i ugledao zenu tridesetih godina, koja je nekoliko trenutaka zurila u mene primetivsi tragove paste za zube u uglovima usana. Premestila je pogled na moje izbledele plave bokserice. Ucinila je sve sto je potrebno da se osecam nelagodno.

- Izvinite, vi niste Aleksandar – rekla je primetivsi kako se sliva voda sa kisobrana koji je drzala u levoj ruci i kako joj se kraj leve noge stvara barica.

- Ne – jedva sam progovorio svestan da nisam stvorio impresivan utisak svojom aljkavom pojavom i pokazao joj rukom preko puta mog stana.

Promrmljala je nesto kao izvinjenje, okrenula se i pritisla zvono na vratima koja sam joj pokazao. Nisam se pomicao u vratima, cekajuci da se neko oglasi, i otvori joj. Nista se nije desilo. Zurio sam u trag kise koji je pravila za sobom. Okrenula se i nasmejala.

- Nista, doci cu kasnije, dovidjenja – pozdravila me je oborenog pogleda, krenuvsi prema stepenistu.

- Sta da kazem Aleksandru, ako naidje u medjuvremenu?

- Samo da sam navracala – smesila se.

- Ko? – upitao sam.

- Biljana – zarumenela se i vec dohvatila drvenu ogradu stepenista.

- Da li biste ga sacekali?

- Ne… zaista… Mozda biste mu dali broj mog telefona na poslu…

Prekinuo nas je Aleksandar koji je naisao stepenistem, ozarilo mu se lice kada ju je ugledao. Bio je besprekorno obucen. Na koznoj jakni se presijavalo nekoliko kapi kise. Nije mi se obracao. Otkljucavao je vrata, sigurnim pokretima. Stajao sam u vratima stana ocekujuci da se okrene pre no sto se vrata Aleksandrovog stana ne zatvore za njima. Ucinila je to i uputila osmeh zahvalnosti.

Razocarano sam usao u stan, besan na svog komsiju sto je naisao pre no sto mi je rekla broj telefona na poslu. Znao sam da ne bi imao hrabrosti da je bilo kada nazovem. Ipak bi imao nadu, nesto toplo sto bi me neko vreme grejalo. Pitao sam se ko cini stvari toliko posebnim, ko cini da se dvoje ljudi sretne pred vratima, razmene nekoliko recenica i osude sebe na secanje, dajuci stvarima posebno znacenje. Imao sam o cemu razmisljati. Nova misao je potirala staru, sto je bilo dobro, pomislio sam. Kisa je uporno padala i dok sam prilazio vratima, osluskivao nepomiren sa cinjenicom da nikada vise nista necu cuti ni videti sto bi mogao povezati sa zenom koja je drzala kisobran sa kojeg se slivala kisa pred mojim stanom.