Aca Stojanov

Moj zvuk moja rec moji oblici

Moja noc i moj dan i moja sumnja

Nestajanje moja senka razbijena

O neravnine na popucaloj zemlji

Moja krivudava staza do granice nedodjije

Sve moje moje svojatanje i moje odricanje

Moja tisina na belim papirima

Misli bez redosleda koje ne odjekuju

U supljinama koje je napustila dusa

Moja malodusnost voda u mojoj casi

Kisa vonj prolaznosti na stanicnim peronima

Na kojima me uvek iritira glas sa razglasa

„Voz iz Ljubljane pristize na cetvrtom koloseku…“

Iritira i sat koji kasni citavu vecnost i nekih petnaest

Minuta do prave spoznaje klupe na kojima spavaju

Beskucnici mracni parkovi i lavez pasa u daljini

U kojoj nemam nikog

Moja daljina je malo blize od tvoje

Moje su ulice moja neoodlucnost

Da pronadjem sivu kucu sa spustenim roletnama

Moje zvono na mojim vratima

Moje nikada i moje uvek isklesano

Kao epitaf na granitnom spomeniku koji se kruni

Od godina kise i vetra

Ne znam cija su raskrsca ali ih volim

Ne znam kome pripadaju iz magle iznikle sive sume

U daljini mojoj daljini koja i nije tako daleko

Ne znam kome pripadaju putokazi

Mlecnobela oktobarska jutra sa kao naslikanim nebom

Koje ne mogu prozreti

I ne mogu ih smatrati svojima

Ni dan nije moj u jednom takvom oktobru

Moja su samo tupa nejasna razmisljanja

I prolaznost mi pripada sa onim malim prividima

Kada mi se ucine poznata lica prolaznika

Moji su izlozi u kojima ponekad dugo posmatram

Odraz sebe pitajuci se da li sam ikida pripadao samome sebi

Moj grad