Aca Stojanov

Kada je apostol mogao da porekne Hrista
Sto tebe da ne poreknem ja
Zasto te ne bi zataskao lepo u neki mrak
U neke senke sivih solitera u koje sam
I svoje detinjstvo zataskao
Zasto te lepo ne prekriju trave na onim
Zlatnim livadama oko grada
Usred oktobra kada se rasplace nebo

Poricem te namerno
Mozda nisi nikada ni postojala
Mozda sam te samo izmislio u trenutku
Kada mi je bilo potrebno da za nekim patim
Jer tada je svako bio zaljubljen
I svako je imao svoju pricu
Mozda sam izmislio kucu u kojoj si zivela
Ulicu punu nezne noci i zrikavaca raspevanih
Punu saputavih glasova koje sada poricem

Nisam ti se nikada nasmejao izujedanim osmehom
Niti sam ti dozovlio da se baskaris u mojim pesmama
Izmislio sam te sa svim tvojim prokletstvom
Lepsu od svih stvarnih i nestvarnih devojaka
Zanemaricu sve dokaze da te je bilo
U kraljevstvu zagrljaja
U gradu tamnog srebra i ljubicastih sutona
Izmislicu i onog nekog ko je uskocio u nasu zbilju
Pokazao kakva je stvarnost
Neposteno gruba

Izmislio sam sav bol koji mi se uselio u oci
Pognuo glavu pobrao cvetove iz baste
Zakorovio vidike
Pa i ovo poricanje se moze poreknuti
I ja cu priznati koliko te je u meni bilo
Mnogo vise nego mene samog
Tvoje su me ruke umivale tvojim sam se rukama
Molio pred oltarima za svetost najsvetijeg bola
Za moc poricanja i osude

Poricem sve svoje misli koje su kruzile oko tebe
Kao oko ruzicaste planete u nekom kutku svemira
Poricem da sam bio ostavljen medju igracke
Bacen medju obezglavljene lutke
Koje si kao i mene nekada volela
Sada donosim tesku odluku zbunjen u pogubnoj stvarnosti
Jesam li ostao stvaran medju toliko poricanja

Ostari negde u romanticnim albumima
Na neprepoznatljivim fotografijama koje su mogle
Zasmetati mojim poricanjima
Odrastao sam u medjuprostorima stvarnog i nestvarnog
Odgonetam smisao poricanja
Vidim kolika sam kukavica bio
Plaseci se da ti nagazim senku

Zasto sada posle milion godina
Poricem svoje slabosti
Mozda sto sam se pozeleo biti jak
Da bi porekao sve svoje slabosti
Pa neka neka si stvarna koliko hoces
Meni si ipak deo najneverovatnije bajke
„Nekada davno u nekom dalekom kraljevstvu
zivela…“
Poreknuta princeza

Opet je mrak u tvojoj ulici
Zastrasujuce grub tinja mutnim sjajem
Tek jedna svetiljka na drvenom stubu
Pred tvojom kucom u kojoj mozda vise ne zivis
Mozda si moje poricanje najzad shvatila ozbiljno