Aca Stojanov

Stvorili su me

Sa ocima koje su gledale u napred

I kao da sam vec sve video

Kada su drugi tek ucili da gledaju

I kao da sam sve upoznao

Kada su drugi tek otkrivali

Kako je biti mali u velikom svetu

I kako neprimeten i neznatan

Onome koji je tebi sve

I kako je neko prisvojio misao

Koju si ti mislio

Pa te sa prezrenjem gleda

Ne shvatajuci da si dosao po svoje

Kada trazis da ti je vrate

Stvorili su me

Kada sam mislio da treba

Da ostanem nestvoren

U toplom mraku

Nerodjen

Stvorili su me i odali

Zurilo im se da pocnem ziveti

Kao da sam leptir

Kao da ce tri dana brzo proci

Dali su mi mnogo dana

A ja sam vec odavno izbrojao do bezbroj

I otisao da razmisljam

O onoj sto mi je ukrala misao

I nece da mi je vrati

Zasto su me stvorili

Kada mi sem praznog zivota nisu dali nista

Kao da je jednostavno napuniti zivot

Ne nisu me trebali dirati

Kada sam se prvi put vratio u mrak

I odlucio da me uopste vise ne radjaju

Sada samo bez razloga starim

Talozim price pod noktima

Kojima ponekad pocesem dusu

A prica mi se opet desi

Zasto su me stvorili

Kada se vecito

Nekome ponavljam

I vecito me neko dokazuje sebi

Podmece ogledala ne bi li postao svestan

Svoga postojanja

Kao da su ogledala ta koja stvaraju svest

O nekom bicu

Zato se moja zbunjenost nasla na ispitu

Sve linije su ispravili

Obojili oci

Obojili lice

Ponovo su mi ispisali dlanove

Navili srce da kuca

Ponovo su me vratili kuci

Poklonili mi sve sto neko kao ja trebao imati

Ponovo sam poceo da pricam

I ponovo spoznao svaki

Delic svog ponovljenog bica

Bojim se ispovesti

Ne mogu dusu da prevrnem

Kao dzepove na pantalonama

Ne mogu da uramim sebe

Da pisem posvete

I tudje rime

Umem samo da se setim

Svih svadja koje su me objasnile

Svih pesama koje su me rastuzile

Plasim se da kazem sve

Uvek mi za zube zapadne

Vazna trunka istine

Znam samo da se bojim

Da postanem maslacak

Onaj precvali nezan

Zaduvala bi kosava

I seme mene bi odletelo

U vasionu i postalo zvezda

A sve sto sam zavitlao u nebo

I kamen i pogled i slutnju

Sve sa na zemlju vratilo

Strah me je

Da cu se otudjiti

Od sveta koji si napravila

Sve mi je tesnje u njemu

Nedostaje mi jedna samo siroka ulica

Drvoredi senke

Da zivim da se sakrijem

Da prolazim

Da dolazim

Strah me je

Da moje NECU

Ne pobedi sve u tebi

I oko nas

Bojim se svojih strahova

Opecice me sunce ako je blizu

Pa cu te nekako drugacije zvati

Nekim hladnijim imenom

Da se ne bih opekao

Rastrubicu pricu

O tebi

Jer se bojim da ne postanes tajna

Sve sam svoje tajne pogubio cuvajuci ih

A tebe toliko cuvam

Kazem plasim se ispovesti

A sta je upravo ovo

Ako ne ispovest

O jednoj ljubavi o nama

O jednom suncu

Kojem sam promenuo ime

Plasim se poricanja

Zato nista necu poreci

Ni koliko

Ni zasto

Ni dokle

Cu te voleti

Znam da je to zato sto ne moram

Jednostavno tako hocu

A kada hocu

Onda se manje plasim

Ni laku noc
Ni zbogom
Ni delic reci u mucnoj tisini
U gustom mraku
U kolebanju
tuzi i besmislu

U prozoru se samo
mrvi skrto svetlo
I postaje prasina koja upada u oci
Mozda stvarno spavas
pomisljam
Tako je zbunjujuca moja pomisao

Ima li smisla
Porediti se s nekim
Ko moze ostati
Doneti svoje stvari
Staviti ih pored tvojih
U ormaru

Ima li smisla
da sam delim sebe
Ima li nade da i meni malo mene ostane

Ostavljam kljuc
na stolu
Ostavljam srce oci
Ruku

Uzimam samo novine od juce
bez razloga
kaput i sal
Ostavlam svoju senku
da visi na civiluku kao na vesalu

Vise te ne vidim u mraku
Ali cujem kako dises u postelji
Koja mucno susti
Toliko je monogo mesta pored tebe
Pokusavam se setiti na sta mirise tvoj jasuk
na maglu iz modrozelenih borovih suma
Na izazov na… nesto sto ne mogu da kazem
A tako podseca na povratak

Tek sam pola ulice presao bez osvrtanja
Znam da places
Znam putanju suza
po obrazima
Po pregibima vrata

Evo vec svice
Po prvi put ne trazim precicu do kuce
Tamo cu opet slagati nesto
da bar mogu ovog trenutka
Da necim slazem sebe

Pomisljam
Tako je zbunjujuca moja pomisao

Tako mi je hladno
jer sam pustio kosavu u svoj kaput
jer mi se odmotao sal sa vrata
jer sam izgubljen kao moja senka
na vesalima

Osvrcem se

Ubedjen da je tamo gde sam te ostavio
Jos uvek mrak
oko mene jutro mirise na hleb
I vec se neki glasovi bude
Mislim da su ljudski
meni su se slepile usne
Dok smisljam sta cu reci kod kuce
Zasto me nije cele noci bilo

I… ne vidim nista sto bi me bilo gde
opravdalo

Ni pred izlogom nisam podneo da me posmatra
Sraman odraz izgubljenog
Zakopcavam kaput
Pod kojem osecam os hladan dodir vetra
bacicu se u reku
kada budem na sred mosta

Ne ja sam kukavica
koja od svega odustaje

pomisljam

Tako je zbunjujuca moja pomisao.

Zasto bih se sada raspricao

Posle toliko cutanja

Zar me misao moze opravdati

Ako postane vidljiva

A mogu skriti sta me je volja

Pa i vas

Mogu vas skloniti negde

U neki kutak svoje zbilje

U procelje svog sna

U zlatni ram maturske slike

U svoje smetene godine

Mogu ali necu

Da budem vise ljudsko bice no sto sam bio

Hocu da budem covek na vetru

Na kisi

U ulici punoj senki

Na autobuskim cekalistima

Hocu da se obucem u obicno odelo

U bele kosulje

Da me oceslja vetar

Da me posmatrju ispod oka

Hocu da se podsmehujem

Svom odrazu u izlozima

Hocu da ne mislim na vas

Verujem da mogu

Da vas zanemarim

Posaljem nekud

Iz moje glave

Ta bi daljina bila

Nepregledno velika

Vi jednostavno treba

Da nestanete u neki nepovrat

I pustite me da zivim

Siromasan

Opustosen

Ne zelim da mi se vratite

Vi niste lasta

Ja nisam na jugu

Ne zivim u blatnim gnezdim

Pod strehom

Briga vas za mene

Popite pice

Ne pricajte me nikom

Ja sam samo sapat koji je zanemarila

Tisina

Umro sam

Ja sam niko

U mojim belim nigdinama

U kojim zapisujem stihove

Uspeo sam da vas ne zelim

Vec nekoliko dana

Vi ste neko ko ne postoji

Vas je neko crtao

Neznim olovkama

Po mojoj dusi

A crteze je oduvala kosava

I sada ih nose talasi

Reke

Zato ostanite tamo gde ste

Ili se udaljite vise

Najvise do sad

Ne zelim da znam dokle dopire izreceno

Odavno se nisam ovoliko raspricao

I kada zacutim neke ce se reci

Koprcati u meni

I pomerati mi usne

Iz kojih nece izaci zvuk

Nosio sam potisnutu radost jedne slutnje

Danima

Tihu strepnju kao teret maglovitih planina

Vi ste dovoljno daleko tako sreca kaze

Da bih vam nagazio senku Bog bi trebao

Umesati svoje prste

Ja nezaustavljiv romantik

Voz koji na svakoj stanici kasni

Ko bi jos mene pozeleo za ljubavnika

Zato budite ponosni i lepi

I cutite o meni sve sto vam je bilo na vrhu jezika

Sve sto ste mogli ispricati prijteljici uz gorku kafu

I votku sa limunom

Ja sam se pomirio sa sudbinom da budem svima prica

Ispricana na vetru pod sumnim platanom usred drvoreda

Zato ne spominjite ni sebi taj trenutak

Kada smo pomislili da nas zvezde mogu dovesti

Do nas samih

Ja ostajem u mom vi u vasem mraku

Sa svim cinjenicama da se nije moralo dogoditi nista

Ni bez ponosa podeljene istine u jednom telefonskom razgovoru

I evo vec osvice dan sa bucnim olucima i kisom

I evo rastapa se jedan ceznjivi pogled nestaju mutnim bujicama

Kraj ivicnjaka strmim ulicama sve moje slamke spasa

Za koje bih se uhvatio

Da nije vas ja vise sebi ne bih bio mnogo vazan

Zato uz jedno hvala zaboravite moju pesnicku slobodu

Nisam vas zamolio da mi dopustite da vam pisem

Rizikujem mnogo zar ne

Ali ono malo podataka sa kojim raspolazem kazuju

Da se sa vasim srcem pre mene poigrao neko

Da sam se ja zakacio za vas strah

Kao prljavi papir nosen vetrom

Nad praznim trgom jednog popodneva pred oluju

Zato prestajem da vas zamisljam

Odlazim u svoje stihove i snove

Da se pokajem i izvinem

Mozda vam moje izvinjenje jednom stigne

Kao pismo koje je lutalo godinama

Obisao sam ceo svet

Da pronadjem nevinije reci od ovih

Zeleo sam na pocetku zanemariti samoga sebe

Ali bi se cuo samo odjek glasnog smeha

Zvuci sa ulice

Jasan zvucni zapis prolaznosti

Nevolja je u mojim rukama rasla

Sumski pozar mog potonjeg mira

Se rasplamasvao

I budila se samo potreba

Da ti se osvetim nekom zaostalom srecom

Ali je sve pomeo vetar

I zataskalo sunce u odlasku

Tvrdim skorelim senkama

Izgoreo sam skoro ceo

Ali sam se iz zgarista pridigao

Ne kao Feniks

Vec kao vatrogasac

Porazen uzasom vatre

I bi svetlost bliska suncevoj

U dnu nagorele sume

I bi dim koji se razilazio

Pred vidikom i spletom

Uskih sumskih staza

Neko mi je rekao da se ne osvrcem

Sporo sam se kretao

Trpeci nezno tek olistalo granje

Da mi dotice nagaravljeno lice

Okupao sam se u potoku

Telo mi se jezilo od pristiglog povetarca

Svi ostali vetrovi su pretili da budu oluje

Grad je tonuo u gusti lepljivi mrak

Sva bol je nestala u pozaru

Prijala mi je ocima tama

Nezna strmina ulice

I rasplamsao prozor na koji sam

Zakucao pogledom

Znao sam da je zadnji put

Da sam ti toliko blizu

I zapevah pesmu o nekoj buducoj ljubavi

Koju sam planirao naci

Vec je prva svetlost s bulevara

Obecavala mirnu spokojnu noc

U okrilju sada vec jasnijih zelja

Znao sam kuda bih

Kome i zasto i znao sam da iz gomile

Zaostalih reci izvucem

Ruzicasti barsun istine i potisnute strasti

Prizovem i osvoljim svetlost

U nekim skoro zaboravljenim ocima

Vreme prolazi

Voda ostavlja tragove

Reci obavezuju

A misljenje otkriva

Prica razgoni mrak

Potvrdjuje neunistivost sunca

I vecitu ceznju za vecnoscu

Samo sam ja drugaciji

Mozda malo nesiguran

Porekao sam sebe

Posekao se na ostricu

Mesecevog srpa

I voleo te

Ta je ljubav trebala biti moja vecnost

Ali nije

Verujem u istinitost

Mraka dana srebra

Crnog plisa i plaveti

Verujem u mirise trava

U tajni zivot buba

U simboliku neubiranih cvetova

U moc magle

I magiju toplog kamena

Volim se tesiti svim tim malim ljubavima

Dugim setnjama obalom

Bulevarima

Mracnim ulicama predgradja

Zaustavljati se pred

Svetlim izlozima

Bacati pogled samoubicu

U mutnu vodu

Na cijoj povrsini poskakuju svetla sa mosta

Volim to sto niko ne prepoznaje

Hronicnu bol od koje patim

I sto sam mogu previti svoje rane

Pevuseci piti

Zataskavati radoznalost

I upornim vracanjem

Zivotu smrti i ozivljavanju

Moja jutra su siva i hladna

I moje pesme zavetne

Zato me ne krivi za nepomenuto

Vec za ponovljeno

Za gomilu ispisanih papira koje ce jednog dana

Odneti vetar na kraj sveta

U nacrtanu kucu na korak od uzburkanog mora

Daleko na kraj sveta

I tamo cu u pesku utisnuti samoga sebe

U okrnjene sedefe skoljaka

Obiseriti svoje oci

I oslepeti

Mozda ces me posle dvestotine godina

Naci u kafani u starom delu grada

Gde je sve posrebrila starost

Drzacu bocu od mutnog stakla iz koje nisam

Uspeo izvaditi poruku

Upali radio

Ne zelim da bude tiho kao na opelu

Probudi me ako zelis cuti

Pravu pricu zasicenu sa previse istina

Nista necu zapoceti sa: Bilo jednom, ili

Nekada davno

Sve se desavalo na pola koraka od sadasnjosti

Samo sto sam se ja prevario

Kidajuci listove sa kalendara

Samo sto sam ja napravio gresku

I milijardu puta pogledao u sat

Umorili se dani

Usporile noci

Boli zvezdano nebo

Otisla jesen zima je vec u predgradju

Probudicu se jednog jutra

Okovan mrazom

Posrebljen i star

I necu znati da si i ti pomalo umorna od cekanja

Kraj peci koja se gasi

Pred zidom koji je progutao senke

Na njemu sam uramljen

U potamnelom ramu

Belog nasmejanog lica

Sa letom iza ledja

U nekoj precvaloj mladosti

Na uglu ulice koje vise nema

Preleti gradom

Jato bucnih gusaka

Razletele se tacke

Po moodrilu neba

I ja svoj pogled saljem na jug za njima

I ceznjivo sutiram senku pred sobom

Dok prve snezne zvezde

Lagano slecu na moja ramena

Noc se povlaci u nedogled ulica

Po raskrscima

Pod mostovima

Po smradnim haustorima

Po zidovima na kojima smo napisali sta

Od svojih procerdanih uspomena

Okrecu autobusi

Na okretistu pred toplanom

U poslednjem krugu

I mene nosi u srz grada

Sneg se razvejao

I vec se bele bolna tamnila grada

Sve blesti izdajnicki

Umara se pred ocima

I umire pred zanesenim lutalicama

Koji ce se ogrejati

U staroj bucnoj kafani

U kojoj uvek mirise po vinu i ribi

Po nesreci koja nezvana stoji za sankom

Blizu nas i krade nam iskamceno pice

Za jednim od stolova

Do prozora koji se magli

Napisao sam svoju najtuzniju baladu

U kojoj sam umro mlad

Na cednim usnama ostavljen trag od zuba

I nestao u nepovrat

Jedan mladi sanjar vetropir

U gorkom stihu

Zaokupljen sudbinom

Bozijim zakonima kojih se gresnik nikada nije drzao

Osecam kako mi za vratom dise

Sav u oziljcima

Neznanac sa kapom izlomljenog sirta

Trazi cigaretu i rec

A ja mu nista od svega nemam dati

Nudim mu pice

A on mi pokazuje casu

U kojoj se muti

Nekoliko gutljaja crne krvi

Gledam ga kako podize krivi opusak sa poda

Lesinu necijeg kratkog zadovoljstva

Pusta kroz krezuba usta

Gorke parcadi oblaka

I nestaje smanjen

medju ramenima koja ga guraju

Sa svojom nesrecom

Lakse pomiren no ja

Uzleti

Velika moja

Zlati se novo jutro

Na vetru bela kosulja dana

Pogledaj svet je veci od ovog trenutka

Za jedno veliko srce

I pricu koja se radja

Pogledaj velika moja

Sada preko mog ramena

Kako je velik i pitom

Nas grad

On je tek stepenik jedan

Jedno raskrsce na tvom velikom putu

Osvrni se

Velika moja

Tamo detinjstvo cuci

U mekoti tvojih snova

U crvenoj lopti bacenoj uvis

U zlatnoj haljini od brokata

Lutke koja u vetrini spava

Tamo su knige i boje

Kojima si do sada bojila svet

Osmesi za zuto sunce

U uglu sarenog crteza

Pogledaj velika moja

Tamo je tajna prvog poljupca

Tiha i lepa kao latica najbelje ruze na svetu

Oko nje leptir

I zvuci staklenih zvona koja

Ponekad cujes

Znas veliko moje

Da srce nije od staniola

Od crvenog plisa

Niti kredom nacrtano na plocniku

Ono je centar coveka

Tvoja peta strana sveta

Kojom ces nekada ici

Shvatas li velika moja

Zasto sam se raspricao pod tvojim

Velikim krilima

Uhvati pravi vetar pre no sto poletis

Koristi tople struje

da daleko mozes stici

A onda istim vetrom

Vrati se na uzletista

Po srebrni privezak za kljuceve

Vrata kojih ces otvarati

Eto veliko moje dete

Covece pred putevima mnogim

Nemoj lutati

Prouci mape

I sigurnim putem kreni

I ja sam krenuo tako

Kupujuci suvenire

Od kojih sam jednoga dana

Napravio price koje ti jos nisam ispricao

To je nas mali zavet

Razlog da mi se vratis

Kada u gustisu mraka

Pomislis da si izgubljena

Jutro je

Svetli gradska magla na istoku

Gugut gradskih golubova

Tramvaji ti

Negde u dalekom

Neodsanjanom snu

U mansardi koja uvek

Mirise na vanilu

U pesmi koja se uvek sapatom kaze

U solji toplog mleka

Mrva svetla dolutalog s prozora

Melanholicna muzika sa radija

Zastrasujuce vesti

Magle vise nema

Samo se jedan pramen vije iznad reke

Zvoni telefon

Obeshrabren prekidam vezu

Draze mi je da te mastam

Strah me je imati te

Svakog jutra

Strah me je pustati te iz ruku

Posle tebe sve su praznine dublje

Jasnije i jace

Jutro je

Probdeo sam praveci krugove po naselju

Gledajuci u tvoje zamracene prozore