Aca Stojanov

Volim kafanu JUTRO, u njoj je jos moj otac sedeo i uz rakiju i kafu bez secera citao novine i trazio sagovornika sa kim bi izmenuo misljenje o trenutnoj politickoj situaciji u zemlji. Tu jos uvek mozete cuti jutarnje vesti sa radija i glasnu sirenu recnih brodova pre no napuste dokove recne luke. Tu sam i sam navracao i za stolom za kojim je nekada sedeo moj otac zapisivao svoje impresije o prvim znacima novog godisnjeg doba, ljude, misli koje su se izdajnicki cerile sa ponekad izguzvanih papirica, koji su se nekom carolijom nalazili u mojim rukama.

Tih sam dana ziveo sa pricom koja je u fragmentima nailazila mojim mislima. Uletela bi u mene poneka zvucna recenica, ili slika ukradena iz scenografije oronulih zidova sivih magacina sa kojih je otpadao malter. Voleo sam da posmatram ostatke starih pocepanih plakata i odgonetam reci koje su se polovicno cerile prekrivene grubom ulicnom prasinom. Znao sam da cu samo u kafani JUTRO uspeti da napravim prave beleske za buducu pricu. Beleske su se gomilale, a ja sam postajao sve svesniji da lagano dolazi vreme da zapocnem pisanje svoje price. Padala je kisa i samo najverniji posetioci kafane i ja smo se nasli u njoj. Napisao sam nekoliko recenica kao: „Vazduh je bio hladan i prozracan. Slika ulice u daljini, koja je juce bila u magli, sada je bila jasnija i… Zastao sam jer me je prekinula skripa kocnica i cviljenje psa. Istrecao sam na ulicu. Zuti automobil je jurio prema zeljeznickoj stanici, a pas je lezao mutnih ociju kraj ivicnjaka i drhtao. Zacvileo je i pomerio prednju levu sapu. Oprezno sam ga uzeo u ruke. Nekako sam skinuo jaknu i uvio ga njome. Zaustavio se crni automobil koji je vozio mladic sa naocarima koje su mu ruzno stajale. Njegovo bubuljicama prekriveno lice je bilo saosecajno zabrinuto. Odvezao me do veterinarske stanice, ali je vec bilo kasno… Pas je u mojim rukama uginuo, a da nisam primetio kada.

Ponovo sam se nasao na ulici. Kisa je uporno padala. U veterinarskoj stanici mi je ostala jakna, koju su mi vratili postom posle dva dana. U kafani JUTRO je bilo tiho i mracno. Gorelo je tog popodneva samo svetlo iznad sanka. Vratio sam se svom stolu na kom su stajale cigarete i neispijena casa sa konjakom. Mog rokovnika sa beleskama nije bilo… Neko je odneo moju pricu, nestala je negde u nebo sa uginulim psom. Neka, rekao sam sebi, nije mi bilo zao… Mislima su nailazile recenice, haoticne i nepovezane, slike ranjenog psa divnih okruglih, smedjih, mutnih ociju, koje me mozda posmatraju sa neba. Koracao sam pristanistem, sa osecanjem da mi je umro neko drag. Setio sam se oca, zaveta koji ce me sutra ponovo vratiti u ustu kafanu, za isti sto, na kom cu pisati beleske za neke veselije price no sto je ova.