Aca Stojanov

Ostavio sam ti svoje prijatelje

Tumace snova crtace oblaka

Sve nevazne momente punih slika

Izvrnute dzepove kroz koje je prosao vetar

Predgradje i puste trgove

Sto kao ogledala spavaju po noci

Ostavio sam ti brojace besmisla

Staklene vrteske pun kofer prica

Cuvaj sve te nevazne stvari

I daj im sta od bitnog u zivotu

Mozda se vratim kada odlucim

Da skinem crno odelo i kravatu

Kada me male vatre budu mogle grejati

Kada noc bude postojala zbog zvezda i nas

Kada odrastes do prepoznatljivosti

I zaoble ti se grudi okostaju prsti na ruci

I pogledom budes mogla da optuzis

Mozda cu biti tu da posle hiljade i hiljade reci

Protumacim cutanje pod prasinom osmeha

Kada osede dani i prorede se drvoredi

Kada se obistini bar jedan od zapamcenih snova

Kada se u vetrini sa knjigama

Bude nasao i deo mog zivota ukoricen

U plavim koricama

Verujem da sam postao ozbiljniji i jaci

Snazniji i odlucniji mirniji u stanicnim cekaonicama

Na peronima docekujuci bucne tamne vozove

Bezeci od tudje hrabrosti dok nisam stekao svoju

Jos samo malo i zavrsicu krug

Iscrtan neznim plavim kredama

Objasnicu smisao raskrsca

Vrednost jezika svih putokaza

Zastazicu sve guste sume zaludnih pribezista

I pobeleti puteve kuda sam prosao

Jos samo nekoliko znacajnih milimetara

Pa da mi zrak sunca osvetli jagodice prstiju

Znam tek sada u odlucujucem trenutku

Za cim sam tragao i sta nasao

Na tvom licu je ispisana moja istorija

Nezni nesvadljivi komentari

Studija velikog prastanja i razlog

Da posle svega na pricu stavim tri tacke