Aca Stojanov

Nestalo je to malo vode na dlanu
Dok sam te cuvao
Morila me je zedj
kao da se svo svetlo ovog sveta
urotilo protiv mene
Naj pre mi je iz ociju pobeglo
Samo se malo mesecine
prostrlo predamnom
Tek toliko da mi zataska bore na celu
a pokaze do prepoznatljivosti
Ako se slucajno budemo sreli

Do susreta vise nikada nije doslo
Samo su slutnje
kao otisci stopa u snegu
ostale za nama
progovorile su trave
zasumele brezove sume
Razleteli se leptiri
Narojile zvezde
Rodilo se novo sazvezdje
A mi smo ostali verni izgubljenosti
verni praznim dlanovima

Svi oziljci su zaceleli
Iako su ostali modri i ruzni
Na nekada lepim licima
I pauci su ispleli mreze na nedotaknutim stvarima
I prozori su oslepeli na napustenim kucama
I zamaglile se ulice u novembru
kada je neko slican nama
pokusao da ospori neku od mojih prica

Ostale su zanemarene sustine
Prepricane svadje
na sceni putujcih pozorista
Velike ljubavi prate
mala verna prijateljstva
Parce plavog stakla
Umesto para zalutalih ociju
Kljucevi olovka
Do pola potrosena
kutija cigarete
I krivi opusci u kristalnoj pepeljari
U mracnoj sobi iznajmljenog stana

Sta vidis u daljini iza sebe
A sta u onoj koja se
prostire pred tobom
Ja tvoj zalutali prijatelj
ne vidim nista
U secanju koje sam te zamolio
da zanemaris
Vidis li zrnce tuge
koje je kao seme spusteno u zemlju
da nikne
da raste
da natkrili i zaseni
Vidis li me
Ja vise ne vidim nista

Zasto pricati o spoticanju
O tugama koje nas prate
Zar se jutra ozarena ne mogu napisati
ozareno lice citko iskreno
Dodirnuti pogledom
vrhovima prstiju
Osvojiti ga
ima ti ga
nositi
slaviti

Zasto nam se secanja crne
Preberi uspomene
Mozda jos neki sjajni novcic
mozes naci pod prasinom trenutka
U zaostalom osmehu
U tragu zalutalih zvezda
U polju detelina
Onu sto se izdvojila cetvrtim listom
svoje retkosti
Moze li prica o letu
da ti ugreje dusu
dok veje sneg
duva kosava

Mogu li se zaustaviti
U svim pomenutim tugama
Skinuti crna odela
Obuci se u zelene proplanke
najprocvalijih suma
Obuci kosulju satkanu od aprila
Moram li te s gorcinom u ustima
pominjati
Moram li
suzom krunisati svaki tvoj odlazak
Moram li se predati
krhkim ne ostvarenim nadama
i spoticati se o ritu svoje senke koja izdise
na plocniku

Ja sam se zavetovao tisinama
Ali njihovu recitost nisam osporio
Tisine su me drzale sitog samog sebe
kada me je morila glad
Tisine su prizivale kisu
orosavale mi nepomicna usta
Skorela u cutanju
Moram li se povinovati neutehu
I biti zaludno mlad
i biti ocajno sam
i biti ne briga nekome

Ja sam osvedoceni usamljenik
jedini stanovnik svog sveta
hermeticki zatvoren u bescilju svojih ideja
I promaseni stih
zapocetih oda
munja koja je kvarila leto
Zavitlana prasina koja je pronasla sopstvene oci
ja sam tvorac sebe ovakvog
Koji pokajno pise ove stihove
Mora li tuga
Mora li ocaj
Moram li ja
Moze li drugi neko da se pronadje
U sarenilu ovih ubogih reci

Nezna si moja rec
zalutala u ovom vremenu
Moj beli labud u srebrnim talasima
lenje reke
Moja magla koja zataskava slike
Moja ravnica pod snegom
Bogatstvo vetrova
I mirisa najlekovitijih trava
Moje si najneznije prolece
polen sa zutog cveta kraj puta

Moja si pesma puna ushicenja
Bela latica
i plavi trun neba
Moja si siroka ulica
pod suncem
Rodjena u najiskrenijim mislima
Moja si onoliko koliko smem da te imam
Zbog tebe su pokorne kazaljke sata
Zbog tebe ne kasni noc
I ne zaluta jutro

Moja si
jer sam te pazljivo pisao
Jos pazljivije izgovarao
Bez izgovora tiho
sapatom
a jasno uz milozvuk
doletelih ptica
Moja si muza na svim belinama
Zednih pravih reci
jer samo tobom moja pesma
nadahnuta

Dosadilo mi je da te izmisljam
kao da jedan zivot moze dva puta da se zivi
Kao da delovi njega mogu da se vrate
zamene drugim sa ispravljenim greskama
Kao da se podsmeh moze izbrisati gumicom
Kao da rana zarasta nemarom
Ali ja ne znam sta je nemar
Cuo sam za njega
da se od njega razboljevaju oci
da se njime podsticu tuge

Dosadilo mi je
da se pokrivam svojim pesmama
Pesme nisu sume pune senki da se u njih
Moze sakriti covek
Uvek se u njima neko pronadje i rasplace
Uvek se u pesmama rasparcaju istine
pa svako uzme koliko mu treba
A meni ostane njen najkrnjaviji deo
Dosadilo mi je da te trazim po zvezdama
Po mesecu
Po obalama
Po razbijenim staklima
Slepih prozora

Ne mogu vise da se kunem
I raskunem
Da te ne volim kada te volim
Da se pravim bestidan kada se stidim
da se skrivam pod krilatim stihovima
Ili jecam onako ciganski
U svojim baladama
ne mogu da te nosim oko vrata
U ocima koje me bole zagledane
preko sopstvenog ramena
U neki novembar koji se zario u nepovrat

Necu te
nesmem te
ne mogu te
Ponavljati bezbroj puta
jer ti je sudjeno da budes jedinstvena
jednom da se rodis i jednom skoncas
U mojim rukama
da se rasplines i rastopis
kao pahulja na drhtavom dlanu
da me zateknes pod maglom
na popucalim trotoarima
Koji se strmo spustaju sve do nasipa
iza kojih je reka
koju sam zbog tebe zanemario
u svojim pesmama

Kada moze paditi kisa

i pasti sneg

kada mogu padati zvezde

Zasto nebi priznao da sam i ja pao

Bila je noc

Sebicna

I jedan jako sebican trenutak

kada sam te hteo samo za sebe

Pao sam na kolena

spotakao se o sopstvenu rec

Postao sam izdajica

I sve lose sto covek moze poneti u sebi

sa zemlje me je podigao vetar

kazinio

odneo

preobratio

Zasuzila se ulica

zasumelo lisce u granama

pritajilo se srce

samo je bio ziv gorak zalogaj u grlu

pomerao se

gusio

kada je vec padala kisa

i padao sneg

kada su i zvezde padale

i ja sam se pomirio sa sopstvenim padom

nebo je bilo daleko

I mesec se daleko zasrebrio

nasmejan nem i nemaran

i sve je u svojoj daljini

bilo otudjeno od mene

ni ruke vise nisu bile  moje

pomerale su se kao prisivene za ramena

koja su se pokorno povijala u napred

otisao sam u svoje balade

U male neprimetne smrti

U prekide misli

podeljenih reci

u smrvljene poglede od kojih se niti jedna cela slika

nije dala napraviti

Sve sto je celovito vec je imalo svog vlasnika

i ja sam prepolucen hodao svetom

nestajuci i pojavljujuci se

u plavim lose obojenim vratima

na sceni kao statista

Padale su brzo neke zimske noci

I trajale dugo

kao sto traje bol

kad boli

onda stvarno boli

ne zarasta

zaceljuju samo opomene koje uvek stizu prkasno

Padale su pokore

padale su presude i glave

kao pokoseni precvali maslacci

u poljima oko grada

Zasto ne bi

padao i ja

pitao sam se neutesan

I dugo ostajao na zemlji

Gde je vec duboko

u blatu bio otisak moga tela

pad je filozofija

Pad je odluka

donesena u milionitom delu trenutka

pad je pronadjeno mesto

Na planeti

koji mi je po zasluzi pripao

Veceras sam se setio dalekih ljudi
Njihova daleka lica jedva da sijaju u dalekom mraku
Tope se u dnu secanja svojim dalekim recima
ciji eho ponekad cujem
zakace se za repove vetrova pa protutnje
nasom plavom hladno ravnicom
Cuje se da ponekad pevaju
U dalekim toplim kafanama
U dnu najmeksih noci i oglasi se ptica koja ih je pratila
I razveje se sazvezdje koje ih je stitilo

Secam se kada su bili blizu
da su me od njihovih ociju bolele oci
da sam se od njihovih reci plasio
zapisivao ih na listovima koji su ili odneseni
U nekim jako vaznim jesenima
Oni su sa znakom leta sa tragovima obala na stoplalima
sa morem u sakama sacuvali
za nas
Jedan pravi zanos
jednu belu kosulju cija su se dugmad stalno otkopcavala

Daleke su sumnje izgubljenih znacenja
Koje su im kao svilene maske pristajale
U veceri karnevala
Bilo je na jednoj prisivenih dragulja
Zadenutih pera rajskih ptica
rep zvezde padalice
i prisivenih pogleda koji su
sa sklopljenim ocima skoncali negde na steni
O koju je udaralo more

Moji daleki prijatelji
Su izgubili imena
Ali su ostali u meni kao prica sto lagano bledi
Koju sapatom pricamo tek onima u koje imamo
Mnogo poverenja
Prizivam ih kao duhove
kao pokajanje
Prizivam ih kao priznanja
Za godine zalutale u secanja
Kao naj plavlju boju neba

Sanjao sam papirnog zmaja

ruku iz koje se otrgao

Veliko ljubicasto nebo

na kom se rascvetao

Pokusao sam da napisem osmeh

koji je neko nacrtao na papiru

Oko u kojem se zvezda rastopila

Sanjao sam kako je nestao

U dubokom crnilu neba

I kako ga je sazvakala noc

Sanjao sam kako se krecu izduzene senke

po popucalom betonu skolskog dvorista

I kako opet neko pise poruke po zidovima

Sarene grafite ostrih grubih istina

I nekog ko je pronasao izgubljene oci

u travi pored korena javora

sto neodoljivo podseca na ruku u grcu

Sanjao sam pusto polje oko grada

putokaz obrastao u zbun divlje ruze

u cvetu sa kojeg su opadale nezne

ruzicaste vlati i za trenutak lebdele blizu mojih nogu

Sanjao sam kako odlazim uskom skrivenom stazom

Kroz suvu travu prema zapadu

I kako se tamne obrisi kuca upaljenih prozora u daljini

Sanjao sam da sam dorastao povratku

moj grad prugu koja se presijava na mesecini

Most sto avetinjski svetli u noci u kojoj nema nikoga

na ulici kroz koju se razduvao vetar

kotrljajuci prljave hartije

sanjao sam da jos uvek postoji

park i klupa pored koje svetli neonska sijalica

I razmeksava noc kojom je sve natopljeno

I kako neko svira na gitari

istu pesmu koja se svirala na mom dvadesetdrugom rodjendanu

Svi su bili zivi

Svi su umeli sve da kazu

Sanjao sam kako devojka u plavoj majici

Glasno tumaci snove ne gledajuci mi u oci

I umirao od starha koji mi je zalepio stopala

Za ivicnjak na kom stojim

Posmatrajuci semafore koji komanduju mojoj volji

kako se opirem zelenom svetlu

I kako prolaze kraj mene neki ljudi grubo mi doticuci rame

I odlaze tamo gde ja nesmem poci

Behu otrovi sto mutili su vid

I skracivali dah

od kojih je utrnuta ruka

Stala na pola zamaha

Ni jedan pozdrav nije bio ceo

prekinut na pola je zamirao u meni

Samo je strah bio zdrav

I put moje krvi pronalazio

Vracajuci u krvotok

Zdravu lekovitost mladosti

S godina postajemo imuni na otrove

Samo se slika plasimo koje iznenada ozive

I zasuze nam oci

Samo se ma kakvih istina plasimo

Sto nam sve iz obe ruke otimaju

I pustos prave kao oluje

U toplo letnje podne

Polome se grane kestenove

oskrnave se skrti vidici

Ali mirise zivot potom

I oglasi se drozd iz

dna baste

Postajemo tamna gomila sarenih kosulja

Srebrnih niti prekrstenih ruku

Dimna zavese mog otudjenja lebdi ti

pred ocima a i zasto bi me prepoznala

Rado sam te voleo nekoliko puta

secas li se

pa zar nije bilo dosta

Bila si moja zalutala zvezda

Kometa sto je za sobom ostavila zvezdani trag

Mozda kap novog otrova donosis

U desetoprstom neznom peharu

Mozda se nase senke zaljube jedna u drugu

a ti mi oprostis sto te ni sada ne mogu voleti

Mozda se radujemo po ko zna koji put

pogresnim stvarima

Potrebno je upaliti s veceri svetlo u sobi

Ukljuciti radio i pevustiti

bilo sta sve dok se ne oglasi drozd

iz dna baste mozda poslednji put

Moje su sve klupe na keju
I kada ih magla topi
I kada pod kisobranom postajem niko
Setajuci od mosta sve do pristanista
Moji su svi camci
I oni sto kao lesine trunu na korak od vode
I oni koji zaljuljaju moj pogled
moji su galebovi i njihov krik
Moja je senka koja preskace sve pukotine
Poplocanog keja
Mozda mi i setaci sa svojim psima pripadaju ko to zna
Imam naviku da bez pitanja svojatam sta stignem

Jednom sam odneo neciju pesmu sa sobom
Govorio sam stihove o nekom dalekom gradu na mediteranu
necije mi se ime zaglavilo u grlu
neciju sam ljubav bio prisvojio
Ne marim ni ko mi je zbog toga zamerio
vracam sve kada se zasitim
kada me promase pogledi kletve i psovke
ja sam covek losa meta
Niko me nije pogodio gde treba
samo ranjavaju a ne ubijaju

Jednom sam prisluskivao dve gospodje u tramvaju
Mirisale su na neko uvelo cvece i zimu koja je dolazila
prisvojio sam po koju rec kao da se o meni radilo u njihovoj prici
“ Taj ne ume nikoga da voli“ rekla je zena sa lose nanesenim ruzem
“ Sta li ih tera da postanu takvi“ dodala je zena sa pundjom
“ Laz“ hteo sam reci i opravdati sebe istom
A vozio sam se tri stanice duze
i ispratio ih kao da pratim sudije koje osudjuju na smrt

Moja je srebrna pruga
Koja je naj lepsa po mesecini
Njen srebrni luk sto navodi na odlazenje
Moje su stanice sa peronima
koje postanu bucne pa se za cas utisaju
I utone u tugu dosadnog cekanja
prisvojio sam mnoga cekanja
Vec sam i zaboravio koga trebam cekati
I sta se cekanjem dobija
I prvi sneg koji je pao moj je
Radi mene pada

Moj kej je sada beo
Moja reka je se setno srebrna pod teskim zimskim nebom
Moja je pesma pomalo dosadna
Svojatanje je ruzna navika znam
Ljutim se kada neko sedne za moj sto u kafani
kada prisvoje stolicu koja podamnom lepse zaskripi
kada mi neko prisvoji trenutak
Slican onom kada zaplamti lice u trenutku dok se pali cigareta
kada se izvije dim i usta nepoznatog
Moja je moja misao
Znam da mi je niko ne moze uzeti ako cutim

Moje je skrto cutanje
Ne zelim da me neko prisvoji
Niti ove reci koje vam se cini da dobrovoljno dajem
nesme niko uzeti bar ne zdravo za gotovo
Moj je kraj koji odredjujem sebi
U nekoj prici koju cujem
Sedim za svojim stolom u kafani
Disem svoj topao smrdljivi vazduh
Slusam podnevne vesti sa svog radioaparata
vec dvadesetsedam svojih godina

Pitas li se sta posle ljubavi sled

Mozda neko neznanje nevolja

Bledilo od kojeg i sami sebi na avete licimo

U nekim krivim ogledalima sumnje

Posle nase ljubavi

Ni osmeh vise ne moze biti drugaciji

nego surov i jadan

Usne sto se razvuku kao da nas nesot boli

A ono jadno u nasim grudima nije vise srce

vec suva grana jalove vocke

Pocupana olujom jednog letnjeg dana

Posle nase ljubavi

Daleki pulsari vise ne pulsiraju

I cela vasiona zna da je samoca

Otezala kapke nekadasnjim ljubavnicima

Koji ocajavaju u grcu spoznaje svojih praznih ruku

Posle nase ljubavi reke teku mutne i spore

na tupim nozevima svakoga dana se polove senke

vise nista nije celo

Posle nase ljubavi

nemam prijatelja vec one koji naprasno zale

Trudeci se da doznaju vise

Ne verujuci u verodostojnost nase price

Ostaje samo krivudavi sivi put

sa gomilama odronutog kamenja

po kojima lutaju senke bez nas

Posle nase ljubavi

Nema ljubavnih pesama

Sve su to samo balade koje izumiru

u svojim jadnim i predvidljivim krajevima

Posle nas

Ostajemo mi zaljuljani u nasim stolicama

kraj prozora

u stanovima punim paucine

U kojima stare stvari oko nas

a mi zarobljeni u svojim mladostima

Posle ljubavi ispricanim pricama

praznim bezvucnim recima

Posle nase ljubavi
Sve su ljubavi vaznije i vece

sve su ljubavi inat koji nam zivot tera

i samanjuje nas dok ne postanemo

zrno prasine noseno vetrom