Aca Stojanov

Gde bi sada bili
da nismo prestali hodati jedan kraj drugog
Koliki bi bio krug koji smo opisivali
Sretni i nasmejani skladnog koraka

U danu kada su nam izrasla krila
Zaljubila si se iznenada u boga groma
U trenutak svetlosti
U moc grmljavine
U snaznu impresiju trenutka

Pala je kisa
A ja sam imao pust i prazan
Crni kisobran
Sa jednom zaludnom
zalutalom glavom
Pokisla si na korak od mene hodala
zagledana u nebo

Da nije drame
Eh da nije tuge i kajanja
Da nije… da nije kajanja

Gde bismo bili
Sa svom nasom ljubavi koja je rasla
Sa silinom iskrenih reci
koje su nas nadrastale

Moja samoca ne bi bila ovako velika
Ni pesma natopljena bolnim sokovima
Promasaja kise koja me te je rastopila
i odnela
Samo je parce meseca ceznjivo plivalo u barici
Ostalo iza tebe
I Veliko more ljubavi koje nisam imao kome dati

Gde bi smo bili…
Eh gde bi smo bili…

Kako si danas velika
Kako si danas nadvisila sve
nadvisila noc
bacila pogled mesecu preko ramena
Daleko u buduce svitanje

I nisi na prstima stajala
kada su ti oblaci bacili senku preko cela
Svo se modro gorje
Pod zvezdama umirilo
jer si ih kao tresnje mogla brati
ja sam ti kao trun prasine
Doticao stopala

Pozdravljala si ptice
kojima si bila nedostizna
Trazila si me u maglama i travama
koje su doticale tvoje clankove
Ali me nisi nasla
Moja ti je malenkost
za to vreme pisala pesmu
koju ces joz dugo kao crnilo nositi pod noktom
Na palcu leve noge

Kako si danas velika
Kako si danas nadvisila sve
nadvisila noc
bacila pogled mesecu preko ramena
Daleko u buduce svitanje

I nisi na prstima stajala
kada su ti oblaci bacili senku preko cela
Svo se modro gorje
Pod zvezdama umirilo
jer si ih kao tresnje mogla brati
ja sam ti kao trun prasine
Doticao stopala

Pozdravljala si ptice
kojima si bila nedostizna
Trazila si me u maglama i travama
koje su doticale tvoje clankove
Ali me nisi nasla
Moja ti je malenkost
za to vreme pisala pesmu
koju ces joz dugo kao crnilo nositi pod noktom
Na palcu leve noge
Kako si danas velika
Kako si dans nadvisila sve
nadvisila noc
bacila pogled mesecu preko ramena
Daleko u buduce svitanje

I nisi na prstima stajala
kada su ti oblaci bacili senku preko cela
Svo se modro gorje
Pod zvezdama umirilo
jer si ih kao tresnje mogla brati
ja sam ti kao trun prasine
Doticao stopala

Pozdravljala si ptice
kojima si bila nedostizna
Trazila si me u maglama i travama
koje su doticale tvoje clankove
Ali me nisi nasla
Moja ti je malenkost
za to vreme pisala pesmu
koju ces joz dugo kao crnilo nositi pod noktom
Na palcu leve noge

Pogledaj u sat
mala kruznica dve kazaljke
crtice brojevi
Vreme ne laze
neumitni dokaz
Mnogo toga kaze
Kuca mrva srca
Korak necujan
bolan
razara glatka lica
Ocas bora
neumitni dokaz
U mrak
U nigdinu
Uperen tuzni putokaz
Sav od ledenih pogleda
tu se jedna crna tacka pojavljuje
U mutno plavoj liniji
nedogleda
Pogledaj povrsinu vode
Bozije ogledalo
Prostrlo se nebo po njoj
kao ja kada sam ti se predao
jednog leta
I eto nas
u epicentru secanja
neumitna steta
Mrve se minuti beshrabrosti
Dosao sam
Ali ne mogu pred tobom stati
Samo cu proci
Oprosti
Hocu mirno da starim
ja kocka leda sto se topi
kajem se sto me opi zalutala zelja u povratku
Kome
da li meni
Ili nekome ko na mena zalud pokusava da lici

Nadisao sam se slanog vazduha
na prepunom brodu ludaka
Pozajmio sam sebe
Tami punoj srme
osedelom jutru
Okrutnom ocu ostarelog dana
Trosim se
kao kreda koja skripi po zelenoj ploci
Ispisujuci razlomke
jednacine sa bezbroj nepoznatih
Od soli mi slane reci
U oba oka po jedna riba pliva

Ja sam mornar
Zalutala duso
Lud kao sto je u ostalom cela moja posada
kapetan savest
ispisuje brodski dnevnik pljujuci u tup vrh mastiljave olovke
I bogorada
Zaludne piruete magnetnih kazaljki
Kompasi lazovi i dalje lazu
Pokazuju petu stranu sveta

Mirne luke su za bajkoljupce
meni malo stvarnosti spakuj u boci sa porukom
baci je u more
Hipnotisi talase
Moja adresa je tacka na polutaru
Moje odrediste je ispod sazvezdja raka
Moja majka me deveti put oplakuje
Doneli su joj moj zlatni zub

Moja devojka
je zkrcmila svoju mladost
jecavi zvuci harmonike
Misao koja hramlje u paralelnicima
Svetovi istroseni kao kutije u kojima prposno
ispustaju zvuke preostala dva paldrvca
neslavni borci protiv mraka
I izgubljenosti prica je dovrsila sebe i mene
Moj me kapetan vise ne spominje u brodskom dnevniku

Bio je januar kada sam pozeleo da budem ti
Bila je zima snegovi su mi upali u oci
Pogledi su pravili smetove
Bio je petak sesnaesti
kada sam popio cokanj rakije
Kada sam se raspevao kao harmonika
kada sam te snevao kada sam bio ti
Moj Veliki Veliki Druze
Drugarcino sa zastavama istine u kosi iznad usiju
sa planinom u srcu kroz koji si probio tunel

Bio je snegom posut dan
kada sam prtio staze do tebe
kada sam ti sa dlana citao ono sto su saputale
Od vetra ti popucale usne
Dao si mi beli dinar
Za dane koji nisu jos pocrneli
Plasio sam se da sa tobom raspredam predivo pesme o ljubavi
Moja vera u tebe
Bila je Verica
bila je zeravica
Bila je smisao okicenog bozicnog drvceta kojeg smo
raskitili na dan moga rodjenja

Skoro da sam bez duse bio kada sam hteo biti ti
A bez duse se to nikako nije moglo
Kupio sam olovku i lagao da si mi je ti poklonio
Jednog maglovitog praznika
Mozda je bilo i Bogojavljenje
ne znam

Bog te je sigurno voleo
kada toliko reci imas da sa njima cinis sta hoces
Bila je noc kada sam se zalutao medju vas
Cije oci cije reci cije ruke sijaju u mraku

I ovo me je leto zaobislo
Iskrsla jesen lisce neko zlatno
Stazama naislo
pa sapuce zgazeno na betonu
odu zgazenih i onu
jecavu muziku vetra
U sivim linijama vidika
priziva
od neceg se muti slika
Most u maglu tone
kejem promicu senke
A nebo milione zaludnih pogleda
Upija i od njih pravi zvezde
U modrim nocima oktobra

Sustigla jesen
O prozor kisa udara
Jasne se nizu reci
Ali pesnik bez dara
Zaludan masta o sreci
A sreca je zena
otisla davno
I naravno nikada se nikada
Vratiti nece
Bila je jesen
Nalik ovoj
Prva se nametnula pesma

Zaludni prolaze sati
zaludnih godina
kapi
sto nezno klize
sa svile crnog kisobrana
ja sam se radovao jeseni
Sto me je odabrala
da se raspisem njome
A sada nemam reci
Za uvelo lisce
Ponestaju mi ona titrava nezna slova
Za klupu pod svetiljkom
Za tugu ostavljenih klovnova
Za nacrtan osmeh na nasminkanom licu

Jos samo jednu da pomenem sitnicu
Sebe
Odlaze brodovi
Niz sivu zatalasanu reku
I ja bi zaplovio njima
U drugu neku pesmu
Sa drugim nekim istinama
O drugima
ne o nama
Parkovi puni ptica
Krik sivih posvadjanih vrana
krik sto se u pitanje pretvara
Sta se to desilo sa nama?