Aca Stojanov

lakse mi je bilo kada sam bio bezimen
Mogao sam se sakriti u zamagljene neodazive
Ovako se zaljubljujem u tvoje reci
I pesma mi se pise i kada ne treba

lakse mi je bilo kada sam bio nepomican
Samo je senka opisivala krugove oko mene
A ti si me pronalazila bez pridike
Ovako samo lutam kacim se za vetrove
kao balvci za spore tramvaje

lakse mi je bilo kada smo bili stvarni
I kada je svaka istina mogla da se okrene naglavacke
Sada je sve strogo belo i nepostojano
Zivimo samo ako nas neko prica
Postali smo samo junaci pesama
Vinovnici romanticnih prica

lakse mi je bilo kada si me izdala
jednom praskavom poljubcu
kada si me gadjala pogledom i osudjivala
na kratkotrajne robije u tvom kobojagi cvrstonm zagrljaju
Lepse mi je bilo da te kobojagi mrzim
jer nisam morao izmisljati izgovore.

Posle tebe
je sve
neponovljivo
Posle tebe semenje ne raznosi vetar
kamen je kamen
A klupa klupa
mesecina je samo svetlo u tami
Posle tebe sve je neponovljivo
i nikada vise
Ni ja vise nisam ja
nestao sam
ne mogu se ponoviti

Posle tebe tisine su duboke
kao najdublja mora
A mene zovu crne ribe
U tisinu i crnilo
U krilo boga mraka
Boga nicega
I neponovljivosti
Posle tebe
rec NISTA
Ima oci nos usta
I jako lici na mene
Posle tebe vise nista nema cenu
Sve je jeftinio i prazno
I vise nema smisao

Posle tebe bih mogao
napisati jos mnoge gluposti
Rimovati osmehe sa nekom beznacajnom recju
Posle tebe vetar prolazi kroz mracne crne rupe
I nestaje u nekom novorodjenom svemiru
Gde NISTA jos uvek lici na mene
Posle tebe
je sve neponovljivo…