Aca Stojanov

Iz jedne samoce
U drugu
Iz duboke u dublju
Iz jednog dana
U sivilo drugog
Iz tajne u nevidilo
Iz sumnje
U stvarno nistavilo

I bi li me zaustavila
U pola uzdaha
ustrelila pogledom
Nahranila recima
Bi li mi utisnula sjaj zvezdani
U oba oka
zagledana u daljine
Niz ulicu
do pristanista
Gde poglede zaustavlja reka
Srebrnim prozirnim maglama

Iz jednog kaputa u drugi
mrtve ruke sanjaju
Tudje prste u dzepovima
Vozovi kasne vecnost i cetrdesetdva minuta
Na stanicnim peronima
Rite ne zaceljenih reci
Izgazeni osmesi
Istine u pozutelim zubima
skripe nerazgovetnim zvukom
Covek je daljina
Ako ga misao ne pohodi
Nikoga nemoze stici
Covek je nem
Dok ne jaukne
Sam dok ne pronadje sebe
U tudjim ogledalima

Vreme je za vetrom
obelezene price
Okrnjene gromovima
natopljene kisom
Izbrazdane suncevim zracima
Koje prave bore kao oko ociju
koje traze ptice
U samu srz nebeskog prostranstva
nebi li im za krilo okacile
nepovratne pozdrave

PREPOZNAO SAM…

Prepoznao sam oktobar u tvojim ocima
Bacas kalendare kao konfete
I dane posivela od praznine i cekanja
Za stolom prazne stolice cekaju odlutale
Novine stare nekoliko nedelja
zaokruzeni oglasi
prodajes sebe u bescenje
Kupice te nepoznati

Prepoznao sam kosavu
U tvojim obrvama
razletelo se suvo lisce u zelenim ocima
Rodila si devet staza
deset precica do nicega
Prepoznao sam otupele reci
U dva poslednja stiha koja si pevala
Svirajuci na klaviru

Prepoznao sam bat koraka pod prozorom
neko je hteo da bude glasniji nego sto je bila glasna svaka tvoja misao
neko je hteo da kuca po oknu prozora
U kojem nema odraza druge strane ulice
jeseni koja lici na ovu
Mozda poslednju koju samnom trosis

Prepoznao sam prazne noci
Crnilo u recima i mislima
neciji san u kojem smo bili
lepo bi bilo vratiti ga vlasniku
Prepoznao sam
Tvoje pocepane papuce u predsoblju
Kaput na civiluku
Kisobran po kom odavno nije padala kisa…