Aca Stojanov

Behu otrovi sto mutili su vid

I skracivali dah

od kojih je utrnuta ruka

Stala na pola zamaha

Ni jedan pozdrav nije bio ceo

prekinut na pola je zamirao u meni

Samo je strah bio zdrav

I put moje krvi pronalazio

Vracajuci u krvotok

Zdravu lekovitost mladosti

S godina postajemo imuni na otrove

Samo se slika plasimo koje iznenada ozive

I zasuze nam oci

Samo se ma kakvih istina plasimo

Sto nam sve iz obe ruke otimaju

I pustos prave kao oluje

U toplo letnje podne

Polome se grane kestenove

oskrnave se skrti vidici

Ali mirise zivot potom

I oglasi se drozd iz

dna baste

Postajemo tamna gomila sarenih kosulja

Srebrnih niti prekrstenih ruku

Dimna zavese mog otudjenja lebdi ti

pred ocima a i zasto bi me prepoznala

Rado sam te voleo nekoliko puta

secas li se

pa zar nije bilo dosta

Bila si moja zalutala zvezda

Kometa sto je za sobom ostavila zvezdani trag

Mozda kap novog otrova donosis

U desetoprstom neznom peharu

Mozda se nase senke zaljube jedna u drugu

a ti mi oprostis sto te ni sada ne mogu voleti

Mozda se radujemo po ko zna koji put

pogresnim stvarima

Potrebno je upaliti s veceri svetlo u sobi

Ukljuciti radio i pevustiti

bilo sta sve dok se ne oglasi drozd

iz dna baste mozda poslednji put

Najednom mi je besmislena svaka ljubavna pesma
Koju sam napisao
Besmisao svaki iskreno napisan stih
I nabori oblaka u kasnom podnevu
I zatureno sunce u raskrvavljenom zapadu
Poluprazni gradski autobusi koji mile lavrintom ulica
Sve je najednom laz
Ti se ne secas
zalud te podesecam

Ne secas se kako sam ti se ceo dao
Jedne prohladne jesenje veceri
U mraku crkvenog dvorista
na hladnoj klupi kao na zrtveniku
Ne secas se da si mi zarivala zube u usne
I sta si prosaptala strasno
ne secas se
da sam se zavlacio u tvoj plavi kaput
I da sam se zaleteao u tvoje tople grudi
da sam smeo sve

Ne secas se da sam te veceri cutao
I kada si me odnela za sobom
ne secas se ni da ti nikada nisam trzio da mi vratis sebe
ni kako se me zaturila posle kajanja
Ne secas se da sam se pitao
zasto su ti oci uvek tamne kada me vidis
Zasto posle mnogo godina osecas da te greje
secanje na to vece
malo ti je krivo sto se svega secam bolje

Zakopcao sam se
I nestao
Umro u tom delicu tvoje mladosti
A ti si strepela da sam te pogresno shvatio
Takve noci vise nije bilo
Ozvezdale pomalo hladne
Ali zar ruku usana
Svu strast koju smo uneli
U tom casu
Ostalo je nepovratno
ali zivo samo u mojim mislima
koje za sobom nosim
i prizivam kada god sam napusten

Obecao sam da cu ti pokloniti pesmu
Bojim se da i ova lici na neku
Koju je vec neko napisao
Ali razumeces da pravi kavaljeri
ne kazu bas sve
Iako bi se moglo napisati jos stotinu setnih strofa
O tebi i meni
O necemu sto je sagorelo
I pre no sto su mu prineli iskru.

Gde je ta zena koju volim
U svakoj zeni je pomalo ona
U svacijim ocima prepoznajem sjaj njenih
Gde su sada ruke koje su grlile
Koje su me uvijale u salove hladnih decembarskih
vetrovitih dana
Ona je slutim pomalo u svakom gradu
I ja je sustizem i gubim svakim danom iznova

Prica kaze da je zataskana u mom zivotu
A ja je zivim i ozivljavam
ja joj prinosim sve svoje na zrtveniku
Od plavog kamena
Gde su sada njene bose noge
Koje sam doticao vrhovima zalutalih prstiju
U jutrima kada sam stizao
Ona je spavala u svilenim naborima
Razmeksalog mraka
U postelji koja je mirisala na dan u aprilu

Gde je ta zena kojoj sam verovao
Kada je pricala o meni
kada sam u svom nagom telu prepoznao sve sto je njeno
Kada sam na njenom nagom telu prepoznao sve svoje
Gde je da me ucini mocnim
Sa osmehom zadovoljstva na ogledalima koje je pokacila
na zidove oko nas
gde su sakriveni delovi mog raskomadanog bica
gde se sada uliva moj krvotok
u kakvu reku nepovrata gde je usce
zanemareno medju kamenjem.

Nisu me prepoznali prijatelji
Prosli su pored mene kao pored starog drveta
Nisu se zadrzali u mojoj senci
Nisu pomenuli ni jednu pricu koju i ja znam
Nije se oglasila pesma ni iz jednog uperenog prsta
u reku koja je zadrzala svoje srebrilo od pre
na cijim su obalama prevrnuti camci kao pre
gde mirise na otopljeni katran kao pre
Gde me vise nema
gde me vise niko ne spominje kada se o pijancima prica

Nisu me prepoznali obrijanog lica
Sa zaceljenim usnama i koscatim rukama
U dubinama dzepova sivog kaputa
Nisu u belim zaliscima pronasli rep zaboravljenog vetra
Iz neke osamdesetsedme
A culi su pricu da sam se zenio tri puta
jednom sa praznikom i vatrometom
sa skupljenom pundjom na temenu
crnom cipkom i mirisom precvetalih crnih plisanih ruza

Drugi put sam se zenio sa belim brodom
I pescanom obalom sa belom vilom na rubu kamenjara
Sa nepoznatom bocom oporog pica
olovkom koja me je napisala i razvencala
treci put sam se ozenio u kupeu voza
sa zaspalom zenom koja je na nemackom
recitovala moje baldae koja je umrala na pijaci
pored tezge prepune cveca i kavaza sa zutim papagajima

Sada sam samo prica koju vec sutra nece umeti dobro da prepricaju
Imam neke zalutale bore po licu
ne smejem se svojim nego pozajmljenim osmehom
penzionisanog kapetana recnog broda
Samo su oziljci moji i moje ruke moje vec jako umorne noge
Moje su zemljoipisne karte i kompas u drvenoj kutiji
metronom koji kuca dva takta brze od mog srca
jedna gitara na kojoj lose sviram
jedan vetar u kragni kaputa
I u prasinu pretvoreno nebo koje mi se baca u oci.

Sa zgarista pepeo podigli vetrovi
Uzneli ga iznad nasih glava
nebo je tada posivelo i rasplakalo se kisom
Znam samo da se na toj maloj lomaci
pekao i moj ponos

Gorele su neke druge vatre
Ali ne na tom mestu blizu sunca
na na vidikovcu sa kog nam se predavao
Citav grad u raskosi letnjih veceri

Gorela je vatra sa sjajem u nasim ocima
sa svetlom na nasmejanim licima
Sa prstima u cvoru strasti
Mirisala je trava i cvetovi sa rascvalog zbuna
iza nas
Oglasavali su se slavuji i saputali
vetrovi zakaceni za grane drveta
Koje se nadkrililo zastitnicki nad nama

Drvece stari sporije od nas
Poseku ga zlobom ili ga ubiju vetrovi pobesneli
Ostanu samo mrki panjevi sa mladicama koje teraju inat
sa kapljicama zivota na neznim listovima
na zgarisu tek potamneo kamen
prekriven mahovinom proslosti
leta jeseni i zima

A nas su pustili da se udaljimo jedan od drugog
da se ne skarasimo pored nikoga
Da budemo nesigurni i hrabri u svojim nesrecama i srecama
da prekrstavamo ljude da se i sami drugacije zovemo
Da cuvamo svaki svoju polovinu price

Odlazim na brdo iznad grada
tamo gde nebo mogu dohvatiti rukom
Gde mogu nabrati pune dzepove zvezda
da se secam da od papira na kojem se nalazi
polovina nase price napravim papirnu rajsku pricu

I pustim je da odleti

Odaje me pevljivos noci u gradu
mir ulica koje se strmo spustaju
Do raskrsca trgova
Do zamagljenih dokova recne luke
Do bucne zeleznicke stanice
Gde dremaju zuta svetla taxi reklama
na krovovim umornih limuzina
Odaju me puni dzepovi mojih ruku
Omca crnog sala sa kojim se vetar poigrava

Za trepavice zakacene prve pahulje snega
Moj trapav korak plocnikom
Po kojima prave krugove prljave hartije
sa mojim greskom napisanim recima
Crnim mastilom velkh promasaja
Odaje me noc pred jos jednim vratima
kafane na uglu Lazarove i Santiceve
Odaju me nasminkani osmesi
Sanjivih umornih bludnica
sa cijih usiju vise lazne zvezde
zalutalih panonski mornara

Gusim se u pregrejnom vazduhu
U lepljivim recima grube tugovanke
Posmatram kreonom ofarbane brkove
raspevanog ciganina
Konobara koji hramlje
Aluminijumsku pepeljaru sa iskrivljenim opuscima
kao sa lesevima posle genocida

Prosulo se mleko gradskog jutra
Mirise hleb i buce probudjeni vrapci
Bicikliista umalo nije naleteo na mene
Odlazim u jazbinu oronule porodicne kuce
na periferiji gde jedino mozes cuti lagani sum vetra
U modro zelenim krosnjama topola
Odlazim da se u prljavim carsavima svoje postelje
izgubim kao tamna ptica u naborima sivih oblaka

Znam gde ne zelim umreti
Ali ne znam gde bih nastavio ziveti
odaje me zelja za ljubavlju
Za osmehom u kojem bi sve o meni pisalo
Za ocima u kojima bi pronasao najlepse i najiskrenije prolece
Ili zalutalu reku blizu usca nekoh jasno plavog mora
Odaje me navika da svaku pricu prekinem
Potpino isto na istom mesu
I zaspem obucen sa jednom cipeom na nozi
Odaje me moje polovicno bezanje iz sveta
koji za sobom vucem zasivenog slabim koncem
za petu desne noge.

Iz toplog mraka
U belu javu u sred zime
jednoga dana
opet mi smerna ulazis u glavu
Tvoja lepota i ti sama
Samo me sebi govorim reci
melem je otuzno danas gorak
Ali malo toga on sada leci
Moze li izleciti poslednji korak
ka tebi idem a ne bi smeo
Nikada nisam radio jadan
ono sto sam oduvek hteo

A dan je siv vetrovit hladan
Ja gresan opet uludo smeo
Krvi sam imao prepune case
I ruku bolnu sto zalud mase
za tobom sto bezeci od mene letis

Znam da je kasno
da ne mozes vise niceg veselog
da se setis
bar zaplaci kad i ja placem
probodi srce zezenim macem
ne oholim ranodusjem

Evo se vrtim u kobnom krugu
Stvarno se desila teska greska
vec crni andjeo stoji kraj mene
U oci gleda podlo se smeska
Zove da korak ucinim prvi
U bolu suzi grcu i krvi

Mozda se Bogu pomolit treba
U pravom trenu ili bas sada
ne zelim vise da te volim
U sred ljubavi patnji i jada
Molim se Boze kad vece pada
da jedna plava zveda padne
Uli mi malo srece i nade
I opet mirno pocnem da zivim

Uslisi Gospode jos zelju ovu
U smiraj dana ili jutra jednog
napoji me vecito zednog
Pokorom vode oprostom vina
pa neka se pogled pun postovanja
uput k nebu put plavih visina
gde nova zvezda u mraku trepti

Аутор Aca Stojanov. Написано датума: субота, новембар 27, 2010 у 2:45 по подне

U sta verovati posle kise
Hoce li se vratiti pogledi
Iz oblaka
kao sto su se u stvarnost vratile glave
Ispod sarenih kisobrana
I lice jasno u svojoj lepoti
Sto cuti misli
Sudi i mrzi
U sta verovati
kada se vratim

U zatecenost istih stvari
U obelezenim redovima
Otvorenih knjiga
na pisacim stolovima
medju poguzvanim papirima
medju lesevima reci
U sta verovati
kada se ne obistine slutnje
U mimikriju lazi
U privid i mrak
Iz kog se cuju sapati
kao pozivi
U umiranje
I ponovo rodjenje
medju rukama
medju nogama
Medju zubima
u noktima
U sta se pretvarati
kada slike napuste ramove
Zeljne drugih dimenzija
Kada kroz rupu na zidu
naslutis punocu
Necije zagusljive sobe
I cujes sopstveno ime
Da se upotrebljava za pozive
Drugih nekih dalekih
Dvojinika
udvojene duse
Udvojenih snova i svadja
Sta podeliti medju sobom
Kada neko uzima upravo ono sto ti treba
Ruzicastu tabletu
Sto otklanja sumnju
I belu sto te u bele snove bez slike vraca
otudjuje i baca u ravnodusnost
Ili mozda slaviti rodjendane
Mesecima u napred
Izljubiti se nazdraviti i otici

U…
ma nema veze gde
I kome
Moze li se podeliti na bezbroj delova
pejzas sto se zazelenio i zazlatio
Suncem u proletnjem jutru
I plavet neba koje se harmonicno
kao senografija neprolaznosti
Nadvilo nad sve nase
Nad svu nasu nedokucivu slobodu
Kojoj tezimo
Moze li se primiriti
Za pisacim stolom
Nad tastaturama racunara
uspostaviti mir medju zalutalim prstima
Koji ispisuju misao
na moitoru na kom sam juce
Precrtao tvoj osmeh
Draga si mi
Zato cuti
Dovrsicu te
napisati potpuno
Obuci u svetlost
jesenjeg podneva
U sivu svilu pod kojo ce se
nazirati tvoje golo i najezeno telo

Moze li se ne deliti
zalutala pesma
Iz zapostavljene mladosti
Oprostiti sto sam stario brze od sopstvenih misli
Od retkih odgovora pronadjenih pitanja
nacrtao sam dav zelena kruga na zapocetom
autoportetu na kom se lomi linija slepljenih usana

Ponovo se vracam u sivilo
Ovaj dan je suvise dug za nekog kao ja
Bole me oci od sunca koje si prizvala
moj svet je manje bolan
I manje tvoj
Bila bi to tanusna knjiga medju dve zelene korice
Bez naslova

Mami me bezimenost stvari
I svoje bih ime nekome poklonio
Ako se ne budem odazivao na njega mozda ce otici od mene
Volim da se uvucem u sivi djemper
Obucem sive pantalone sednem u sivu fotelju
I zaspim u sivom novembarskom danu
Volim kada se probudim a oluci glasni
Grgolje i tutnje u sivom polumraku

Volim kada se zamagle prozori
kada vrhovima prstiju ubrisem okno
A podamnom se pod kisom krecu
sareni kisobrani
Volim kada cutim u svom sivilu u svojoj sivoj samoci
Kada napisem sve sto sam zakacio ostrom kukom svojih misli
U zatalasnom kisnom sivom danu

Zasto sve sto je sivo krste tugom
pridodaju ruzne prideve
Zasto se niko ne odusevljava sivim mokrim golubovima koji ovog trenutka
lete poslednji krug iznad pokislog trga pa za suncem nestaju
Pod trulim olucima
A moja pesma leti za njima
I kaci se za razgranale sumnje

Voleo bih vas razuveriti
da o sivilu ne razmisljate kao drugi
Znate da je u luci sivo i kada je suncani dan
da se ukotvljeni sivi brodovi bas veselo ljuljuskaju
I srebrnu povrsinu vode paraju kljunovima
bas sivi recni galebovi
I njene su oci vise sive nego sto se plavet zdrzava u njima
I da sam jednog oktobra video odrz naj suncanijeg
dana u njenim zenicama

I moji su zalisci sivi
I siva su dugmeta na kaputu koja zakopcavam
na grudima iz kojih bi nesto izletelo
Mozda mi je i krv posivela ko ce znati
Ako se posecem sivom ostrom recju prekora
Mozda se osvedocim sivom kaplju krvi
Mozda hiljadu mozda mogu da tvore sivu pesmu
Na sivom mokrom popucalom plocniku
Ili sivom papiru koji sa plocnika podize vetar
I baca u sivu zamucenu reku

Mozda me zelis kazniti
Sada kada je jesen prosla
kajem se sto nisam prosao i ja
Vec trajem kao zaostala gomila lisca
tamo gde vetar ne dopire
Da u trulezi svojoj
Ponudi nesto novom zivotu

Kazni me
A ja cu sadnice svojih misli
I seme svojih reci
U tople skrivene leje skriti
Mozda ce me posle jednog veka
Obistiniti razgranata prica
O coveku ili nekom ko je to
Nekada zeleo biti covek

Sahrani me u mrak gradova
U grobnicu zaborava
U lavirinte ulica
U mracne tunele
Podzemne zeleznice
U bucne luke i u potpalublje
prekookeanskih bordova
U knjigu koja je davno procitana
U biblioteke i muzeje

Vec sam nestao ne brini
Toliko sam daleko od tebe
da vise ne pamtim
Sta je poslednji put pisalo u tvojim ocima
Sada kada pocinje zima
I kada dugo padaju ledene kise
ne secam se vise sta je poslednji put dotakla
Tvoja desna ruka
Ima li na levoj mnogo prstenja
da li ti se polomio nokat
na nekom prstu

Ne secam se
da li sam ikada poljubio
Tvoje usne ali cujem nesto
Sto lici na sapat kada sklopim oci
nerazgovetnu misao koja bi se oglasila
Da je ne sputava hiljadu zabrana
Ponos i sve drugo samo ne ravnodusnost
Znam da je postojala zena
Cije se boje kose ne secam

Znam da ce sutra posle kise
Biti magla
I da ce se sporo kretati bucni tramvaji
I da ce samnom krenuti i moji stihovi
sami sebe da ponesu zanosom
ili tugom ili cim vise sto se da naci
na ivici razuma
kada pesnik pise o ljubavi
tada onaj ko nije zbog neceg place
pricali su mi

Mozda se zarijejem u baladu
Dovrsim sebe popijem koju casu vise
Onog opokrog pica
koji pomesa san i javu
ustalasa i zamagli stvarne trenutke
Mozda ce magla biti gusca kada izadjem
U jutro i sa zapaljenom cigaretom
zapalim i poslednju svoju rec
Sto ce sa pramenjem dima iz cigarete
oticu u mesto mene na nebo

Ako me ko prepozna
i izusti koju strofu bas iz ove pesme
neka se seti kako se zovem
I kaze u kom sam pravcu krenuo
Pokusa da me vrati
oprosti kaznu koju si mi dodelila
I optuzi zbog neceg drugog
I sam osecam krivicu
Voleti nekog suvise
Znaci potrositi ga brzo
zar ne

Zato sam ja ostao ceo
Zbog svega ne uzvaracenog
Vozim se tramvajem vec vise od pola sata
ja i starac kojem glava samo sto nije otpala
Lose prisivena i pognuta na rudi
vec smo na zadnjem okretistu
Vozac se osvrce i daje znak
da moramo izaci
A tada vec pocinje da svice
U ovom delu grada me niko ne poznaje
Hodam uspravno sa levom rukom u dzepu
a desnom pridrzavam sal pod vratom
Pitajuci se u sebi da li licim na nekog ko je izbegao smrt vesanjem
palim poslednju cigaretu
iz koje je ispalo mnogo duvana
I idem nekuda samo to je vazno
kasnije cu razmisliti da li cu ikome i cemu stici
Doticem smotuljak poguzvanih novcanica
Ali mi ne pada na pamet sta bih njima kupio
Mozda praznu svesku
Novu olovku
Mozda bi opet trebao uci u tramvaj
Mozda…