Aca Stojanov

Znam te ti si prekrstavala jutra
Zlatila puteve i puteljke
I rodila sunce
Moj si dan sto se laticama ruza podaje
Pogledu i krv sto kaplje iz zaustavljenih fontana
Mali slucajni vatromet uz prasak poljupca
Bubamara na golom ramenu
trava i nebo ceo svet sto se pod kupolom ljubavi
Kupa u strasti meni i tebi

Znam te ti si me zakljinjala
Ubedjivala da mogu biti bolji i jaci
I da sam lep govorila
kada sam lice umazao od mrakom i senkama
kada sam klecao i klonuo pod sumnjama
Ti si radjala zvezde u zenicama oka
ljuljala brodove u lukama
gde sam se predavao pozudno secanju
I stvarnosti da si ti jedna jedina

Znam te kada te nema
U meni si umes da dodjes zeljama
I obecas da ces se cekanju predati
Potom i meni kada nam se ruke pretvore
U krila zlatnih zdralova
kada se priblizi jesen
I pripitomi sunce na celu
kada se zabele trotoari
i olistaju breze svilenim i saputavim listovima
na vetru.

Jedna je jesen svukla haljinu

kao ti

I jedna se reka ulenjila kao ti

I nebo posivelo

kao kada posive tvoje oci

kada me lazes

I jedan most je utonuo u maglu

kao tvoje oci kada places

Kada te najvise volim

Sve poredim sa tobom

I ulice i gradove i ptice

I oziljke i dzepove izvrnute

kao sto dusu izvrcem

pa one male jedva vidljive mrve

Bivaju sve sto je od ljubavi ostalo

Skinem kosulju sa sebe

Skinem carape

Kisu skinem sa sebe

Mrak skinem i lepo ga slozim na stolicu

A tebe zamisljenu stavim kraj uzglavlja

Sat zaustavljam i zamisljam kako ti pisem

Dugacko oprostajno pismo

I kako sam ziv samo dok ga citas

A ti sporo citas srices slova

A ja te brzo i sve vise volim

Ali moram umreti.

Posle osvanem ziv

I mislim kako je tesno u pesmama

I kako je skuceno u bajkama

I kako mi je dobro pod jorganom

Bez pizame

I kako je moja nagost jedina istina koju imam

A koja ce pod jorganom

Da se pregreje

i ode

I mislim kako ces u hrpi pepela

Samo ti videti tragove mene

I umeti da tumacis prorocanstvo

Znam da si rodila vetar koji na mene lici

I da si mu dala oziljak pod usnom

Da vetric bude pljunuti ja

I da si ga namirisala bagremom iz moje ulice

Da ne zaluta dok me trazi

kao sto sam ja zalutao trzeci svog oca

Znam da si se dogovorila sa Bogom

I ljudima

Da me neces vise voleti

jer stalno zanovetam

da su moje pesme u stvari

Dugi u uporni zanoveti

Da ces se sledeci put zajubiti

U ucitelja njima su nezne ruke

I nezne oci

I nemaju toliko oziljaka na telu

kao sto ih imam ja

A ja cu i dalje da zanovetam i da se bunim i ljutim na sebe

I da te volim daleku

Kao daleku sumu kroz koju trce vukovi

Kroz koju se cuje njihov urlik

Glasno i jezivo

Pod velikim mesecom

Necu vise da se vratim
Zivim neki zivot novi
Stvarnost mi je jako gorka
Slatki su mi samo snovi

Necu vise da se vratim
Ne poznajem nikog vise
U pesmama lepo pise
sad okrecem listak novi
sve gorcine brisem s duse
Slatki su mi samo snovi

Zidovi se nakrivili
pomalo se sami ruse
Zidacemo kazu novi
Zivot mi je jos te gorak
Slatki su mi samo snovi

Necu vise da se vratim
Ne prizivaj i ne zovi
iako je zivot gorak
Slatki su mi samo snovi

Necu vise da se vracam
da te sanjam i proganjam
stih me mami recju zvoni
gorak zivot pa neka je
Slatki su mi samo snovi.

Kada bih mogao da te prepricam kao san
da te prizovem u mislima ispruzim ruku dotaknem
Ova prhnes kao ptica sa leskove grane
nestanes nema te
kada bi umeo da te nacrtam na zidu pred sobom
da ozivis predamnom nastavis pricu
Koja se urezala u moju misao

Kada bi osvanuo jedan dan bez toliko mnogo pitanja
Sa bezbroj i jednim vise odgovorom
Kada bi u tom danu svaka moja slutnja rodila istinu
Znam da bih umeo da ispruzim ruku u dodir
zadrzim pticu na dlanu i nacrtam te na zidu pred sobom
Sa kog bi ozivela ostavsi dugo u mom zagrljaju
С

Okrnji od zivota jedan veliki minut
Docekaj me na pragu kada se vratim
I ptice se vracaju mrtvim grancicama
Blatnjavom gnezdu
Evo i ja bi da svratim
I vidim sto nikada necu imati vise
U mokri dan cu stici
U zgusnuto sivilo
U dzepove zarivenih saka
Upascu ti u oko kao trun
Zaplaci mnome
pretvori me u suzu
da ti licem
kada vec dusom ne mogu
prosetam
Okrnji taj setni minut
Oljusti masku sa lica
Ja sam se povinovao tragu
Stopama svojim brisao sam stope
ne bi li stigao ovakav
zanesen slutnjom
lenj od tugovanke koju slusam
Pomalo sanjiv od zanemarenih bolesti
Podigni me
Kao kad sa staze podizes
iz buketa nekoog slomljeni
izgubljen cvet
I stavi na kamen oronule ograde
Pa idi
Dovoljan ce biti
I taj trenutak dobrote
da se vecno pamti
kada sam ti bio u rukama.

Iz jedne samoce
U drugu
Iz duboke u dublju
Iz jednog dana
U sivilo drugog
Iz tajne u nevidilo
Iz sumnje
U stvarno nistavilo

I bi li me zaustavila
U pola uzdaha
ustrelila pogledom
Nahranila recima
Bi li mi utisnula sjaj zvezdani
U oba oka
zagledana u daljine
Niz ulicu
do pristanista
Gde poglede zaustavlja reka
Srebrnim prozirnim maglama

Iz jednog kaputa u drugi
mrtve ruke sanjaju
Tudje prste u dzepovima
Vozovi kasne vecnost i cetrdesetdva minuta
Na stanicnim peronima
Rite ne zaceljenih reci
Izgazeni osmesi
Istine u pozutelim zubima
skripe nerazgovetnim zvukom
Covek je daljina
Ako ga misao ne pohodi
Nikoga nemoze stici
Covek je nem
Dok ne jaukne
Sam dok ne pronadje sebe
U tudjim ogledalima

Vreme je za vetrom
obelezene price
Okrnjene gromovima
natopljene kisom
Izbrazdane suncevim zracima
Koje prave bore kao oko ociju
koje traze ptice
U samu srz nebeskog prostranstva
nebi li im za krilo okacile
nepovratne pozdrave

PREPOZNAO SAM…

Prepoznao sam oktobar u tvojim ocima
Bacas kalendare kao konfete
I dane posivela od praznine i cekanja
Za stolom prazne stolice cekaju odlutale
Novine stare nekoliko nedelja
zaokruzeni oglasi
prodajes sebe u bescenje
Kupice te nepoznati

Prepoznao sam kosavu
U tvojim obrvama
razletelo se suvo lisce u zelenim ocima
Rodila si devet staza
deset precica do nicega
Prepoznao sam otupele reci
U dva poslednja stiha koja si pevala
Svirajuci na klaviru

Prepoznao sam bat koraka pod prozorom
neko je hteo da bude glasniji nego sto je bila glasna svaka tvoja misao
neko je hteo da kuca po oknu prozora
U kojem nema odraza druge strane ulice
jeseni koja lici na ovu
Mozda poslednju koju samnom trosis

Prepoznao sam prazne noci
Crnilo u recima i mislima
neciji san u kojem smo bili
lepo bi bilo vratiti ga vlasniku
Prepoznao sam
Tvoje pocepane papuce u predsoblju
Kaput na civiluku
Kisobran po kom odavno nije padala kisa…

lakse mi je bilo kada sam bio bezimen
Mogao sam se sakriti u zamagljene neodazive
Ovako se zaljubljujem u tvoje reci
I pesma mi se pise i kada ne treba

lakse mi je bilo kada sam bio nepomican
Samo je senka opisivala krugove oko mene
A ti si me pronalazila bez pridike
Ovako samo lutam kacim se za vetrove
kao balvci za spore tramvaje

lakse mi je bilo kada smo bili stvarni
I kada je svaka istina mogla da se okrene naglavacke
Sada je sve strogo belo i nepostojano
Zivimo samo ako nas neko prica
Postali smo samo junaci pesama
Vinovnici romanticnih prica

lakse mi je bilo kada si me izdala
jednom praskavom poljubcu
kada si me gadjala pogledom i osudjivala
na kratkotrajne robije u tvom kobojagi cvrstonm zagrljaju
Lepse mi je bilo da te kobojagi mrzim
jer nisam morao izmisljati izgovore.

Posle tebe
je sve
neponovljivo
Posle tebe semenje ne raznosi vetar
kamen je kamen
A klupa klupa
mesecina je samo svetlo u tami
Posle tebe sve je neponovljivo
i nikada vise
Ni ja vise nisam ja
nestao sam
ne mogu se ponoviti

Posle tebe tisine su duboke
kao najdublja mora
A mene zovu crne ribe
U tisinu i crnilo
U krilo boga mraka
Boga nicega
I neponovljivosti
Posle tebe
rec NISTA
Ima oci nos usta
I jako lici na mene
Posle tebe vise nista nema cenu
Sve je jeftinio i prazno
I vise nema smisao

Posle tebe bih mogao
napisati jos mnoge gluposti
Rimovati osmehe sa nekom beznacajnom recju
Posle tebe vetar prolazi kroz mracne crne rupe
I nestaje u nekom novorodjenom svemiru
Gde NISTA jos uvek lici na mene
Posle tebe
je sve neponovljivo…

Gde bi sada bili
da nismo prestali hodati jedan kraj drugog
Koliki bi bio krug koji smo opisivali
Sretni i nasmejani skladnog koraka

U danu kada su nam izrasla krila
Zaljubila si se iznenada u boga groma
U trenutak svetlosti
U moc grmljavine
U snaznu impresiju trenutka

Pala je kisa
A ja sam imao pust i prazan
Crni kisobran
Sa jednom zaludnom
zalutalom glavom
Pokisla si na korak od mene hodala
zagledana u nebo

Da nije drame
Eh da nije tuge i kajanja
Da nije… da nije kajanja

Gde bismo bili
Sa svom nasom ljubavi koja je rasla
Sa silinom iskrenih reci
koje su nas nadrastale

Moja samoca ne bi bila ovako velika
Ni pesma natopljena bolnim sokovima
Promasaja kise koja me te je rastopila
i odnela
Samo je parce meseca ceznjivo plivalo u barici
Ostalo iza tebe
I Veliko more ljubavi koje nisam imao kome dati

Gde bi smo bili…
Eh gde bi smo bili…