Aca Stojanov

Evo prolazi vreme
sati dani i godine
evo se obezvredjuju trenuci
i zvone razne reci
evo me starim i nisam
mudriji no sto sam bio
kada sam te svojom zeljom ubio
zalud te sada vaskrsavam
ne mogu se setiti
svakog detalja tvoga lica

Napisao sam na stotine
ljubavnih pesama
niko se nikada nije poredio sa nama
ti nisi bila balerina
ja nepoznati pesnik
dodavao sam nasem svetu i nasoj ljubavi
svakoga dana po pregrst novih stihova
sve dok nisam postao umoran
od malodusnosti

Uzaludno sam
skamenjen
zataskan u mracne uglove ociju
izgubljen u mracne ulice
pomenutog grada
i zivim imitirajuci zivote
voleci nekog pod prisilu
silom su mi se rodili sinovi
i silom sam skupio snage
da ih ispratim i pozelim
da nikada ne okuse ni parce
od velike ljubavi

Mozda poslednji put
dopisujem na vec napisano
nekoliko reci iz prazne duse
nestacu ali sta sa tragovima za mnom
govorice neko naizust
baladu za baladom
i ostavljati mrtvo cvece
na poguzvane listove
stotinu puta procitane knjige

Vise nisi moje ogledalo u kojem sam se ogledao
Nisi moja puna ruka mraka jutra podneva kose reci
Sva si se u neko nevreme obistinila postala suvise kruta
I suvise stvarna
Vise nisi vodila racuna sta mi dajes
Bilo ti je jednostavnije da mi das sve

Dok sam se pod teretom savijao tesko koracao
Zarivajuci pogled samo korak ispred
Dugo ti nisam video lice zaboravio sam ga
Vrhovi mojih prasnjavih cipela su se uvukli
U svu lepotu u kojoj sam uzivao
Razbila su se ogledala i ja sada da mogu ziveti
Toliko dugo sedam bi vekova bio nesreecan

Pao sam jedne zime na zaledjenom trotoaru
Sve se rasulo iz ruku ociju sa ledja
Sve je oduvala hladna kosava
Svet pod snegom mi se ucinio lepsim no ikada
Bio sam lak i svetao bez senke tereta koju sam nosio
Ugledao sam odraz svog jadnog tela u izlogu prodavnice
Prohodao pridrzavajuci se za zidove
I najzad se uspravio

Kosava je prestala da duva
Padao je sneg gutao sam krupne pahulje
Osvrtao se za tragom koji sam pravio
Po prvi put toliko dugo nemisleci na tebe
Najvaznije je bilo samo kretati se i kretati
Po snegu koji je skripao pod nogama
Video sam sopstvenu senku izduzenu
Preko malog bezimenog trga i postao sebi jako vazan
Voleo sam ruku koja mi je mahala

Tek u toplom autobusu
U pritajenom zagoru putnika pod kanonadom radoznalih pogleda
Skidam osmeh sa promrzlog lica i pocinjem misliti na tebe
Je li ostalo nesto sto te cini istom
Je li ti bar reci mogu vratiti koje ce ti pomoci da zacelis
Postanes svoja kao ja
Hoces li moci nauciti sta se moze, a sta ne poklanjati
Vraticu ti dusu i lice da ponovo nekome postane ogledalo
Zadrzacu oziljke uspomena strah i grc u grudima
Lao opomenu i kaznu velikog primanja

Zataskacu svaku pricu u kojoj se pominjes
I dugo spavati sve dok mi se ne vrati krv u krvotok
Sve dok mi se ne priviknu prsti na prazninu
U kojoj ce mi jedno vreme biti lepo
Sve dok mi se ne ustale koraci
I ponovo budem hodao istim ritmom
Sve dok mi se ne razbistre oci i osvane u njima novo
Zeleno prolece

Kada poverujes da si potrosio sve reci o ljubavi
Upotrebi one obicne male koje govoris svaki dan
Nekoj izmisljenoj devojci sa andjeoskim ocima
U nekom izmisljenom trenutku prisnosti
I opet ces moci izreci puno i opet ces se moci
Predati strasti koja ne prolazi

Vratices se milion koraka unazad kroz vreme
Kroz godisnja doba dane i noci pored milion
Neprocitanih putokaza i ponovo ces ih citati
Misleci da si zakoracio u bajku
Napisi dodir koji nisi doziveo
Prekrsti strahove u ruzne slutnje koje su te prosle
Pronadji klupu u parku na kojoj si izrekao najvecu laz na svetu
Da nisi umeo da prepoznas sve velike vatre
U kojima gore oni poput tebe

Kada potrosis reci
Prstom ces po zamagljenom prozoru crtati neizrecene usne
Zar sa njih koji te nije opekao
Oko zariveno u mrak najcrnje noci
Shvatices da nije nikada bilo praznih prostora
Uvek te je negde neko ocekivao
Ali te je morao prestati cekati
Zbog tvoje vecite neodlucnosti

Zato izreci sebe recima koje koristis u autobusu
U prodavici skoli na stanici one koje si
Upotrebio prepricavajuci sopstveni poraz
One reci kojima si zapocinjao dan sireci ruke
Zbog beznadja
One svakodnevne kojima kunes kojima otvaras i sklapas oci
One koje nikako da zapisese u rokovniku sa pesmama
Jer ne sijaju kao neke koje su te zavele
I odvele na kraj sveta

Koliko tereta nosis
koliko ti je teska misao
koliko si toga iskreno rekao
koliko li se tada iskrenih
za tobom okrenulo

Korakom od sedam milja
jezikom britke sablje
pobedonosac tvog malog
zasluzenog carstva danas
slavi

Podaj zastavu vetru
na vrh je planine stavi
tada tereta nema
ni teskih misli
samo iskrenih hiljadu ruku

Pobeda razgoni strahove
maceve u korice vraca
silinom iskrenih osmeha
cuvamo svoje granice

Zato se prikloi pesmi
praznik je slavimo dan
milosrdja dan vida
i utoljene zedji
dan svesti i blagih reci

Slavimo mir krvotoka
presahlih izvora suza
dan zvezde koja nam je
svojom voljom
uvek pokazivala sever

Ko je ubio nevinost
nevino beli dan
i savrsenu rec stavio na nesavrseno mesto

Smracilo se pre vremena
u trepavicama se zamrsile slike koje se
kao u kaledioskopu iz trenutka u trenutak
menjaju i gube prvobitna znacenja

Ko je zazmurio pred praznim ramovima
i samo uzdahnuo zbog pobeglih slika
Mogu li ti ponovo naslikati lice
hocu li moci opet
naslikati zrno sunca u ocima
i senku trepavica na obrazu

Vaskrsava li jednom ubijena nevinost
ima li odgovora i jednom dosad postavljenom pitanju
ili cu svoju vecitu zapitanost
nositi sobom kao pokoru

Ima li prozora na kuci u koju ulazim
vode u sakama
i izvora pod grudima ili je sve presahlo
pod razljucenim suncem
ili cvetaju zgarista vaskrslom nevinoscu

Prvo je dosao vetar
pa sam dosao ja
Onda se desila kisa
crveni kisobran i glas
harmonija mojih tajnih misli
Cudo nevidjeno

Onda sam se bacio preko neba
kao duga
i motrio na crveni kisobran
Ni lice joj video nisam
a pozanao sam je
Znao sam da je sobom
ponela trenutak u kom je
otvorila vrata na mom srcu

Sve za sta nisam znao da postoji
stvorilo se
pod crvenim kisobranom
po kom su dobovale kisne kapi
Uleteo sam u autobus
a kisobran je poskakivao
u mojim mislima

Zar cu se zaljubiti u glas
u ruku koja grcevito
drzi kisobran
nisam li mogao videti vise
ne ja sam bio ocaran donesenim trenutkom

Evo vec cetvrto leto
osluskujem glasove
U mnostvu kisobrana trazim
onaj crveni koji je
pod kisom
bio najglasniji

Ozenicu se glasom
Rodice mi zlatnu harfu
pevacemo uspavanku pod kisobranom
nas troje i ceo jedan nedosanjani svet

Evo bas sam se sada setio
jednog dalekog poljupca
sav beskraj je uz njega stao
nasao sam ga tako sto sam podmetnuo
obraz i prvo slovo ljubavi tada naucio
sada sricem sve sto se o ljubavi pise
magle se trepere slova pred ocima

Prizivam svo svoje neznanje
da nevinim postupkom prizovem prvo
da bi uz poslednje stalo
prolutao sam gradove sve romanticne
sutone sam ispratio
kako sam neuk i kako je skrto to znanje

Zovem Svoju prvu uciteljicu
Umio sam se rosom i zanemario bore
protego telo pred otvorenim prozorom
primetio mada dugo nisam da je prolece
Jos jednu lekciju trazim
cekam da izdaleka ponovo po meni prasne
Mozda ne istim zarom poljubac nezaboravljeni

Nekako se desi da uvek kasnim
Svaka rec ostari pre no sto ti je kazem
Osmeh mi napravi boru pre no sto ti ga pokazem
Uvek mi nekako izbledi svaka slika
pre nego se nova javi

Kada god pomislim da svice
vec je uveliko dan davno zapoceo bez mene
kada god bih da ti pridjem vec neko stoji
na mom mestu
Uvek kasnim svi vozovi odlaze bez mene
Ni na jednom tvom rodjendanu nisam bio
Bilo bi dobro slaviti ih unapred

Napravim li samo jedan korak
sa cvecem u rukama tek ono svene
najbolje je ne cekati me ili mi kupiti novi sat
ili jednostavno ne racunati na mene

Mozda sam zaboravio praviti duge korake
Ili u zurbi odaberem duze puteve
Uglavnom nikada me nije bilo kada sam ti bio potreban
zato ti se smesim sa pravog odstojanja
dok moj osmeh do tebe stigne
vec cu odziveti pola zivota

Volim parkove kada me topla ruka proleca
tapka po remenima i kada se mir nebeski
na mene spusti cujem tada kako zuje bube
u travi i kako nicu maslacci po travnjacima
i vidim kako se lepi senka za djonove cipela
setacima u zanosu.

Citavo moje carstvo je klupa koju ponekad
podelim sa zacitanim umornim setacem
koji u novinama cita vesti i kraj kojeg promicu
lepote koje ne bi primetio sve i da mu ko otme novine

Ponekad bivam prepoznat
ostareli setaci mi poklone glasno izgovoreno: “Dobar dan“
Klimnem glavom i uzvratim gledjuci u zutog leptira
kako vijugavo nadlece glavu kudravog decaka

Spuste se na mene i ozive secanja
uz osmeh se setim svoje davno napisane pesme
I sapucem stihove a vetar ih nosi do prve zvezde
koja ce u sumraku zasijati nad parkom

Koracam stazom sarenom od izduzenih senki
ruzno potkresanih javora ne osvrcem se
Za mnom lagano ide neciji zalutali pogled
sa skrivene klupe kraj koje sam prosao
U kasno popodne napustajuci park

Bila je jesen bez nadahnuca
Misao ogluvela i slepa
Samo su ogoleli drvoredi
I mrtvo lisce nesto sustali podstaknuti vetrom
Mozda bih umeo da napisem sve te
uporne pustosi oktobarskih dana
i uramiti slike nekih drugih jeseni
Kojih sam natalozio u secanju

Moja je staza kraj reke i uporno sivilo koje
pridodajem svemu
Srebro reke koja zarumeni tek kada sunce pocne da odlazi
I sapat raspricalog vetra u suvoj trsci
poslednja dva krika barske ptice
zasvetle dragulji svetla u najavljenoj veceri
I vracam se gradu da se nadnesem nad toplom soljom kafe
U kafani gde me svi poznaju

Izadjem u noc u velicanstveno svetlo neona
harmonicno zmirkanje semafora i zujanje nocno
koje proganja velicanstvena jesen i buka zadocnelog tramvaja
sa ljudima cija se oblicja razmazuju iza zamagljenih prozora
Romantican u svojoj cutnji govorim reci posvadjane medju sobom
a nekad su cinile sklad i stih kojeg se ne mogu setiti vise

Na domaku sam zgrade u kojoj zivim
Brojim usplamtele prozore iza kojih retko kada promakne necija senka
I ulazim u moje momacko carstvo otvaram prozore da iz stana izadje tisina
palim radio slusam obeshrabrujuce vesti
i brojim jeseni za sobom ljut sto ove poslednje toliko lice jedna na drugu

Posmatram telefon koji mesecima nije zazvonio
ponoc je cuje se zvono sa zvonika na trgu
Neciji pijani glasovu haraju mojim carstvom tisine i teraju me
da pogledam kroz prozor
Pramenje magle se vija po golim krosnjama platana
vesti na radiju zamenila je muzika bolno jecanje violine

Govorim glasno sa prozora senkama ispod mene
Evo me tu sam podignite pogled masem vam
Samo zujanje noci pisak voza u daljini odaju da u mom gradu
Jos neko zivi
Odlazim da odspavam jos jednu jesen
probudicu se u sred zime da po zamrzlim trotoarima odsviram
i ja batom svojih koraka tek napisanu baladu