Amarikus

Nocima suzama umivam svoje lice,
tugom pokrivam svoje gresno telo.
Danima mislim o nekom cije ime ne smem da pomenem.
Gorim u grehu, ne znam kuda da krenem.

Ubijam se tako, mislima, nisam siguran sta zapravo zelim.
Ne znam kako dalje, krijem se iza svoje senke
ne pronalazeci nacin kako da se predam tom divnom stvorenju,
s kojim tu skrivenu ljubav ne smem da delim.

Na trenutke se prepustim stazi greha,
pruzim joj ruke i ulijem laznu nadu da samo sam njen.
Zagrlim je,u obraz poljubim, uzivam u prisustvu njenog bica,
i ako oboje znamo da to ne smem.

Nije htela da mi nanese bol, nije htela da zasije tugu u moje rukave.
Pustih je da me upozna, da joj postanem drag
i krenu ka meni misleci da pronacice malo ljubavi prave.

Pojavila se tako iznenada,
izasla iza zavesa dima, obasjala mi lice i uplasen pogled.
I od tada je sve krenulo… a kako dalje!?

Ponekad sve zna da krene ponorom
i nikako da se skrasi u riznici tuznih zdanja.
Jako boli kad te neko treba, hteo bih podeliti sa tobom sve,
a ti nisi u stanju da pruzis mu bar delic lepih osecanja.

Zarobljen u bezdanu kojekakvih misli,
lebdis, nisi ni na vrhu ni na dnu.
Nadas se nekom cudu, nadas se da ce doci kraj ovom losem snu.

Al’ ipak se budis i pocinje novi, ali jos tezi dan.
I tako nastavljas da zivis i dalje sanjas svoj teski san.

Ne znam kako i gde me vodi sve ovo, zato napisah slovo po slovo.
Ispricah Vam svoju pricu, probusih na dusi veliki plih,
oslobodih se malo teskog bremena,
zakljucah svoje misli u bezimeni stih.

Hteo bih da pisem, al’ nemam kome. Glupa nadanja i jos gluplje misli po glavi se mojoj prevrcu i lome. Hteo bih da pricam, al’ nemam osobu kraj sebe, kojoj bih se mogao poveriti i nemam prijatelja, koji me nikad ne bi hteo izneveriti. Treba mi neko ko ce ljubavlju da ubije tugu i bol u mojoj dusi. Treba mi necija ruka cija ce toplina nostalgiju u meni da srusi.

Nemam nista, nista i ne zelim, osim da mi neko pozajmi delic svoje srece i da je i ja drugima delim.

Volim ljude, al’ u njima je zlo, idu redom i sire ga okolo. Ne vole zivot, a meni je stalo da ga prozivim koliko ga god bilo, mnogo ili malo. Hocu da pevam, hocu da sviram, hocu barem jednom u zivotu mirno i lepo da snivam. Normalan zivot i svetlu buducnost bez suza i besa jer ne mogu vise da gutam i placem. DOSTA!!! I ja sam covek od krvi i mesa.

Kakav tuzan dan…

Mnogo tuznih lica, mnogo suza danas videh,

A i sam plakah, a suza se ne stideh,

Jer danas je tuzan dan.

I nebo je tmurno i tuzno i ono danas place,

Nestala je jadna dobra dusa jedno lice belo,

Nije vise medju nama, sad u Bozjem krilu svija svoje krhko telo.

O Boze kakav tuzan dan…

Tuzno je i jutro sto svanu,

I dan sto svetlost svoju pusti,

I noc sto tamom vlada.

Stradalo je danas jedno ljudsko bice, jedna dusa mlada.

Kakav tuzan dan…

Danas ni sunce svoju toplinu ne pusti,

Gusti, crni oblak odnese svu toplotu,

Nestade mili zracak u jednom telu,

Odnese crni oblak jednu radost i dobrotu.

Tuznog li dana…

Ode Bogu u visine, u njegove odaje,

Al’ ipak,danas svi zalimo, jer nije sa nama.

Samo nam tuga, suze i bol za njim ostaje.

Kakav tuzan dan…

Sve ide dalje, ni trenutka nazad da vreme vrati,

Zivot nas napred salje iako znamo da ostaje jedna praznina,

Da cemo i dalje za njim tugovati…

Njena je kosa poput svilenog plašta na blagom vetru,
miriše na jutro jednog proleća, opija svakog, pa i mene,
njen miris u duši se mojoj oseća.
Zavidim svakoj šnalici zapletenoj u njen pramen,
samo ona, njena kosa i taj miris pretvaraju me u buktinju,
gorim kao plamen.
U očima neku harizmu krije i kada se pogledom baci ka meni
za ono sto ne bi trebalo da bude ja mislim da jeste, a ono sto jeste da nije.
Čudne su strele što iz krupnog oka izlete,
toliko su nežne da se sav istopiš, osetiš da više nisi svoj,
ličiš sam sebi na malo dete.
Usne su joj kao… joj ne znam, ne postoji reč kojom bih mogao opisati ukus tog zabranjenog voća, jer sve što probam ima istu aromu, isti ukus osećam.
Kada govori ja gledam samo u njene oči i usne, i tako dok gledam… u njene usne… i oči… srce mi ponekad naglo preskoči.

Hajde čik pogodi ko je osoba o kojoj ti govorim, kojoj sve ovo NAPISAH, POSVETIH i PROČITAH.
Read the rest of this entry »

Velikim belim brodom plovimo morem života

i dok nas talas zle sudbine kao malo i bezvredno parče krpe mota,

ne znamo kuda i dokle ćemo stići,

da li će naš brod ikada na kopno naići.

Ne znamo kada će naš brod stati,

ne znamo šta će nam hladna i strašna noć,

a šta vedri dan dati.

Okreni kormilo belog broda,

zaplovi samnom putem ljubavi,

neka nas vodi svetlost nebeskog svoda,

ne dozvolimo da nas zla kob besnog talasa potopi i udavi…

Ti si kapetan mog broda,

samo sa tobom ja plovim kroz život preko beskrajnog plavog svoda.

Ti si vetar mojim jedrima,ti si snaga u mojim bedrima.

Zato nikada sam zaplovio ne bi,

jer gde god da krenem nosim svoju misao o tebi.

Beskraj plavog neba,

sunčev zrak što lica nam mije,

sve si to ti,sve se to u mojoj duši krije.

Svaki leptirić i uzdah što nosim u sebi,

ti si uvek tu i gde god da krenem nosim svoju misao o tebi.

Tvoje grudi moj su jastuk,

tvojim poljupcima se umivam svako jutro i veče,

i celo moje telo je tvoje,

samo tvoja ljubav mojim venama teče.

Tvoj zagrljaj nežni moje telo prekriva,

ničiji drugi ga ugrejao ne bi

i kad sa snom se stapam znaj da nosim svoju misao o tebi.

Ti si pogled mog oka,

čak i moja senka na tebe podseća,

živiš u svakom atomu mog tela,

tvoju bliskost moja duša uvek oseća.

Ljubavi jedina,celo moje biće si ustvari ti

i sve ovo što imam u sebi,

ako i odem previše daleko znaj da gde god krenem nosim svoju misao o tebi.

Ti si uvek samnom i na vrhu i na dnu,

i zauvek sa tobom i u javi i u snu.

Sa tobom do kraja života gledaću zalazak sunca

i čekati novi dan,

u tvom zagrljaju imaću miran san.

Ti si mi sve i sve ovo dajem samo tebi,

Da me talsi odnesu i na kraj sveta

Ja zauvek nosim svoju misao o tebi…

Sedam strofa kao sedam slova ljubavi…V O L I M   T E