Amarikus

Nocima suzama umivam svoje lice,
tugom pokrivam svoje gresno telo.
Danima mislim o nekom cije ime ne smem da pomenem.
Gorim u grehu, ne znam kuda da krenem.

Ubijam se tako, mislima, nisam siguran sta zapravo zelim.
Ne znam kako dalje, krijem se iza svoje senke
ne pronalazeci nacin kako da se predam tom divnom stvorenju,
s kojim tu skrivenu ljubav ne smem da delim.

Na trenutke se prepustim stazi greha,
pruzim joj ruke i ulijem laznu nadu da samo sam njen.
Zagrlim je,u obraz poljubim, uzivam u prisustvu njenog bica,
i ako oboje znamo da to ne smem.

Nije htela da mi nanese bol, nije htela da zasije tugu u moje rukave.
Pustih je da me upozna, da joj postanem drag
i krenu ka meni misleci da pronacice malo ljubavi prave.

Pojavila se tako iznenada,
izasla iza zavesa dima, obasjala mi lice i uplasen pogled.
I od tada je sve krenulo… a kako dalje!?

Ponekad sve zna da krene ponorom
i nikako da se skrasi u riznici tuznih zdanja.
Jako boli kad te neko treba, hteo bih podeliti sa tobom sve,
a ti nisi u stanju da pruzis mu bar delic lepih osecanja.

Zarobljen u bezdanu kojekakvih misli,
lebdis, nisi ni na vrhu ni na dnu.
Nadas se nekom cudu, nadas se da ce doci kraj ovom losem snu.

Al’ ipak se budis i pocinje novi, ali jos tezi dan.
I tako nastavljas da zivis i dalje sanjas svoj teski san.

Ne znam kako i gde me vodi sve ovo, zato napisah slovo po slovo.
Ispricah Vam svoju pricu, probusih na dusi veliki plih,
oslobodih se malo teskog bremena,
zakljucah svoje misli u bezimeni stih.