Mi se pravimo kao nismo čuli da se te vesti pišu za one druge, koji nemaju način da informaciju dobiju prirodnim tokom, već moraju da plate – čitaju novine i gledaju Dnevnik. A mi, navodno, kupujemo novine da voajerišemo ispod medijskog crvenog fenjera, i da vidimo o čemu trenutno misle oni koji veruju svašta.

Ispod i iznad osamnaest

Prijatelj mi se skoro žalio da se oseća jako glupo, ali je bio jako ljut i nisam bio u poziciji prijateljski da ga pitam šta je neprirodno našao u tom osećaju koji ga tako silno mori, obzirom da zvuči sasvim uobičajeno, kao svaki besan čovek kome je sve potpuno jasno.

Ja ne tražim objašnjenja, toliko znam i sam da se snadjem, ali vrebam dan kad će da umru mediji, onda ću da stavim kačket i reći ću svima da se zovem Bandura i održaću jedan divan govor za sve one slavne dane novinarstva. Jer novinari su dobri ljudi.

Nisam naprasno postao pametan – svakom dobronamernom gradjaninu je jasno da „mediji namenjeni masi“ više škode od pušenja, ali – pušenje je zabranjeno. Jer mediji generišu glupu masu koja veruje bilo šta i regrutuju naivno tržište koje kupuje sve. Oduvek je tako bilo.

Sećam se recimo Beograda iz prošlog veka, Ruzveltova ulica. Ruzvelt nam se nešto zamerio gadno, čim smo mu dali takvu ulicu. Ja je ne bih prihvatio, da se zove ulica Gorana Aleksića, uzeo bih je pa zalepio na čelo nekom harmonikašu, šta će mi.

Ruzveltova ulica, Beograd

Izadjem iz dvadeset petice, kod Novog groblja. Sve regularno. Svratim do trafike, da kupim cigare, ili cigarete, što bi se reklo. I tu – puče. Vidjao sam ranije i žene, i prodavce, nisam neiskusan. Ali, kad se to čudo u trafici nagnulo dole za dve obične, pišljive, sarajevske, Drine…

To je za mene bio odraz velikog poštovanja i poverenja prema mušteriji i prizor koji neću zaboraviti dok sam živ. To ja zovem dekolte, brale moj, i to dekolte sa velikim D. To se saglo i unutra se to nekako razmaklo, dva belutka su u toj nekoj prvoj fazi pala pod žestok uticaj gravitacije, o kojoj mi je Andra, profesor fizike u osnovnoj školi toliko pričao. Andro, nemaš pojma – moram da ti kažem.

A onda je jedan taj belutak onako ovlaš ćušnuo ovaj drugi i čulo se kao neko „sss…“ onako tiho i sažeto, odprilike kao kad se blago počešeš. Onda je Ona napipala dole dve sarajevske, i, nagla se, da ih iščupa iz kutije i sve se zatreslo, tramvaj je prošao, neke ptice su se oglasile iznad moje glave, a da su te dve pakle bile još niže, ili da je Ona bila još temeljitija, mogli su i mrtvi početi ustajati, jer tu smo – tik uz Novo groblje, u toj Ruzveltovoj.

Zaplet ispred Bele kapije

Kada se Ona nagla, izmedju njene „dve bele“ se meni tada ukazao kao ambis, mrak u kome bi neki vojskovodja ili revolucionar, da je na mom mestu, mogao dole negde da nasluti i pupak. Ove razmaknute dve bele su kao stubovi neke kapije, ali trepere i vriju kao ključala voda, u tu kapiju bi mogli sipati pšenicu i dole bi negde padalo najfinije brašno, tip 500.

Ta masa tih sitnih podrhtaja, ta ključala situacija, nije dugo trajala i onda je ambis počeo da se zatvara. Prvo je lanče oko vrata poskočilo kao sa tramboline, ali lagano i kao da je malo zastalo u vazduhu, u nekom svom gornjem krajnjem položaju, a onda je ona jedna bela, onako tektonski, opalila ovu drugu „bammm“ i zatvorila za tren ambis, sve se urušilo, lanče se skrhalo nazad bez ikakve svoje volje i ikakvog uticaja na raspored snaga – dve bele su se sudarile, i odbile, pa vratile, i ne daju sad jedna drugoj za pravo, situacija je napeta.

Ja nemam reči. Ja sam samo tražio dve sarajevske.

I dobio sam dve sarajevske.

Kroz taj, kako da kažemo… pult, izašla je ruka i izvela na put prema meni dve sarajevske drine. Bem te Drino, i Sarajevu, i Ministarstvu trgovine. Šta ja sad da radim.

Ne znam ja da beknem.

Pita ona mene. „Dve sarajevske. Hoćete još nešto?“

Hoću li? Ja? Šta?

Pokušavam da mislim. I pade mi na pamet kako je lepo biti buba.

Stvarno. Nije mi želja da poginem. Ali zamisli buba si i upadneš tamo unutra. Dobro, ako si neka budala od bube, onda ti makar mekano tu. A ako imaš iole, ne znam, tog nečeg… Pa tu ne postoji vreme, tu unutra je sve drugačije. Navodno, ona polarna noć traje šest meseci, ali polarna noć je tu u istoj dimenziji kao Ruzveltova ulica. A ovo što gledam upravo, kako god ga mi zvali, je već nešto drugo i tu unutra vreme se drugačije meri nego ovamo kod nas, ali je prostor jako skučen i ne vidim način da tu obitava neko ko nije neka buba, ili eventualno mrav.

Hoću li još nešto? Ne znam.

Šta ja hoću?

Hoću. Da, znam, hoću. Ja dan danas ne znam šta mi bi i otkud mi to, ali se sećam da sam nekim jednoličnim, slabim, skoro bolesnim glasom, kao ranjeni partizan sa nosila, tiho onako izustio „Hoću jedan boks sarajevske“.

Ona je onda krenula da se popne na stolicu. Boks je gore. Pa neću tako, hoću od ovih dole, iz iste serije, i iz iste proizvodne smene kao ove malopre, ceo boks, ali odozdo, i hoću polako, paklu po paklu, ili makar dve po dve. Ako nije problem.

Stade ona. Vidi s kim ima posla, vidi da nisam baš načisto. Ma nasmešio joj se brčić. Ja sam pre toga primetio, kad su se pomolile one dve sarajevske, primetio sam tanke ženske prste, i crne jake dlačice na ruci. Ima i brčiće, kao onako neke, jaka je baš.

Nasmeši se ona, ali – srca je kamenog. Ipak gore zahvati jedan boks i tresne ga preko Novosti, preko Politike Ekspres i one obične Politike, tad nije bilo Kurira i Blica i pufnu odozdo svo to tadašnje vascelo srpsko, a rekao bih i federalno, novinarstvo o kome smo i počeli ovu celu priču, vazdušnim pufom jednim pufnu, i osetim ja da mi se dopada miris tih tadašnjih novina, i one farbe, i opet ona mene pita isto.

Hoću li još nešto.

E neću kad si takva.

Gledam dvanaest pakli sarajevske od kojih su deset višak, a slušam je kako šljapka po onoj kasi i ode onaj dekolte tamo s njom, sav se i on dao u matematiku i finansije. Pevaju one ptice gore, ja stojim dole mislim se da me koja posere ne bih osetio, a ona kuca, i kuca, i kuca, i svaku je cigaretu pojedinačno fakturisala i ništa nije ovoj poharanoj državi zatajila. Ima divnu neku mekanu i blago punačku ruku, mišica na nadlaktici joj treperi dok kuca, verujem da ima i lepe oči. Ali šta kad se ne vide, pa ne mogu se ja saginjati dole, da kleknem da bih prodavcu video oči. Kuca ona, a vreme prolazi.

I eto je, veli sto sedam hiljada i pet stotina dvanaest dinara. Zbunila me, ja kad bih bio takav kao ona, ja ne bih imao pojma ni o čemu. A vidiš ona, mudrica, svetlucavim usnama i melodično meni ti veli „sto sedam hiljada i pet stotina dvanaest dinara“. Nisam planirao toliki trošak, niti sam planirao ja toliko da pušim, ali šta je tu je, nekako to platih i vratih se nazad, pravo kući. Po pare za fotokopirnicu.

Publikacija.com: Vukov spomenik Ruzveltova iz albuma Foto seansa kod Vukovog spomenika

Mudrost na vidiku

Nije mi bilo žao, ali držalo me nekoliko dana, nešto, a ne znam šta. Moj problem je, mislio sam, što ne znam da reagujem kad treba. Prodje tih nekoliko dana, i shvatim ja šta treba i vratim se nazad.

Izadjem iz dvadeset petice. Pridjem, udahnem, izdahnem, nagnem se nad pult, ali dostojanstveno. Naravno, zatražim cigarete, sarajevske dve. I, neki ćelavi debeli. Sago se frajer i dohvati odozdo dve sarajevske, ja ga gledam. Ne mogu da verujem. Pa koji je tebe svetac ovde doveo, kakve ti veze na nebesima imaš nije mi jasno. Pomenem ja i Milošević Slobu, tad je bio u opticaju još. U sebi pomenuh, naravno.

Njemu je ceo taj naš susret izgledao normalno, kao i svaki drugi. Uzeh ja one cigare i hajde mislim se kući. Nemam volje da idem nigde drugde sad.

Stotinak metara samo, i onda me je nešto puklo. Ali ovaj put iz mojih nedara.

Setio sam se koliko je ona dugo kucala i stao sam. Jasna je meni razlika izmedju dve paklice cigareta i dvanaest paklica cigareta, ali ovaj tip malopre je dva puta lupio po kasi i dao mi račun. To njegovo, i ono njeno, nema nikakve veze jedno sa drugim i nije proporcionalno, jer dvanaest podeljeno sa dva je šest, a ona nije kucala šest puta više, ona je kucala dugo i nešto sasvim drugo, a ja sam samo stajao.

Tada sam se uplašio vrlo. Jer odjednom sam shvatio nekoliko stvari. Shvatio sam da je ovo prvi put da sam, zahvljaljujući tek ovom ćelavom tipu, primetio da ne znam da sam svojom voljom sprečio da mi se desi nešto što sam hteo da se desi, ili tako nešto, i shvatio sam da ću nažalost isto to morati da ponovim u životu nebrojano puta, jer neću znati šta zapravo radim.

Dan danas, ja na trafici ne tražim novine. Tražim, ali vrlo retko. Uvek se sagnem, da vidim oči, i volim prodavcu da kažem hvala.

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Poniženje je za svaki život postavljati pitanje njegove smislenosti, kao što je besmisleno biti kolekcionar jalovih iskustava. Najkvalitetnije se diše kada se razmišlja u sebi.

Samo onaj ko ne vodi računa na šta troši svoj život ima pravo da pitanje njegovog smisla postavi javno, ali i obavezu da za sobom pokupi djubre koje napravi.

Pitanje smisla života i odgovor na njega

Život ima svoj početak, sredinu, kraj, a kvarljiva je roba. Kad malo zasmrdi, najlakše je izgenerisati krivca, ali je bolje od toga držati se pravca. Najgori životi su oni u kojima je mamurkuk znak da je stiglo jutro.

Ustvari, stali smo kod pitanja.

Uzmite papir i nacrtajte svoj život, onda ga izbaždarite na podeoke. Odbacite odmah porez na dodatu vrednost koji iznosi osamnaest posto i razmislite šta raditi sada sa preostalih osamdeset dva. Početak tog života nije početak svih početaka, njegov kraj nije kraj svih krajeva i trudite se da iza vas ostane nešto.

Avaj, bojim se da sam rekao više nego što smem…

A ustvari ni sam ne znam šta želim ni da li uopšte želim nešto da kažem, ali ovo što sam rekao do sada je premalo za jedan post na blogu i ostatak stranice bih mogao da popunim zen pričom koja mi je prva pala na pamet upravo.

Primer iz života

Elem, bio neki Kinez na nekoj livadi. Jebavao se tamte vamte, mirisao cveće valjda, nemam pojma kojeg je djoku na livadi tražio. Medjutim, naleti tigar. Ili lav. Tigar. Nebitno da li je tigar ili lav, ali pojuri ga.

I on levo, ovaj za njim, on desno, on za njim, nigde da mu zbriše, a ovaj sve bliže. I Kinez ti vidi neki zaklon i skoči u zaklon. Kad ono nije zaklon, nego provalija i on bežeći od tigra padne u provaliju.

I dok je padao, rukama se uhvati za neku granu. Malu granu. Slamku spasa koja polako krcka, samo što nije popustila… Krcka ono, on visi, a sa strane primeti na kamenu žbun šumskih jagoda. Proba jednu i pomisli „ovo su najlepše jagode koje postoje“.

I to je kraj priče. Ma čitao sam te kineske priče, znam da su jako glupe i nedorečene, ali ima tu nešto drugo.

Te jagode, šta znam. Ja sam uvek kad me neko ponudi, ja odbijem. Onda rekoh sebi, pa zašto odbijam, ok su jagode.

I od tada ja prihvatam jagode kad me neko ponudi i ne jebavam se na livadi, po travi.

Ma, hteo sam bio nešto sasvim drugo da pišem, ali mi bilo bezveze.

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Time ja kao zameram njemu, kao, neku površnost, ili to nešto iz čega proizilazi svo ono zagadjenje duhovno koje živimo. Ma bezveze. To je sad ovde neka moda i često imam problema sa naloženim ljudima, onim koji su utripovali da mogu da zastupaju bilo koju ideju ili mišljenje.

Vele oni meni da mi je priča tanka, jer većina saksija ima zaista samo jednu rupu.

Ja reko e nije tačno.

Oni kažu e baš jeste.

Ja reko e nije i mene su poslali da vam to kažem.

I prsnem. Reko dok ste vi mantrali mantru, rešavali skandinavku, divili se svom genetskom poreklu, ja sam proučavao saksije i ne možete vi sad samnom tako.

Pa nerviraju me arijevci koji ti udju u kuću obuveni i donesu na obući blato iz svog zavičaja. Iz Donje Guzičnice, kod Drndžatinaca.

Brojanje rupa na saksiji

Nemam pri ruci skicu, ali jasno je da svaka saksija nema samo jednu rupu. I ja tačno znam da vi mislite na onu dole na koju izlazi voda. To je za vas možda jedina ili glavna rupa, ali nije jedina i činjenica je da je to zapravo sporedna rupa. Glavna rupa je ona gore, na koju izlazi život koji saksija omogućava.

Ona koja vodi dole na dno čak nije ni neophodna, al nije zgoreg je imati. Bitno je da ne bude prevelika.

To dakle znači, da svaka saksija uglavnom ima dve rupe, i to:

1. gornju rupu
2. donju rupu

Kada u saksiju pogledate kroz ovu gornju, životnu rupu, onda možete da vidite sve, onda možda vidite i ovu donju rupu, izmedju ostalog.

A kroz tu donju rupu kad gledate, stvari su malo drugačije, ne vidi se sve. Morate da se potrudite, jer u normalnim okolnostima kroz nju se vidi samo deo one gornje.

Jedna rupa ne čini saksiju

Ali dobro, reko, ne mogu ja vundermenšu objašnjavati te neke detalje. Ono što ja želim da kažem je da ne treba… hoću reći, ako saksija ima samo tu jednu rupu za koju tvrdite da je jedina, onda saksije i nema. Jedna rupa ne čini saksiju, fakat.

Oni vele da je to bezveze.

E stole me bojko. Ne treba meni priznanje, ja hoću da se zna:

1. da saksije u proseku imaju od dve rupe pa naviše
2. da sam ja to prvi reko

Eto toliko.

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

Da li da ih nekako rehabilitujemo ili jednostavno – bacimo u djubre psima? Mada opet, po meni to svakako nisu čista posla. Hoću reći – iako me vrlo nekvalitetno obaveštavaju o tome šta se sa našim jajima zbiva, i iako sam relativno do apsolutno nekompetetnan po pitanju jaja, ja nisam jedini koji je čuo lavež pasa daleko pre nego je počelo da smrdi.

I molim vas, nemojte misliti da ja sad tu vama držim neke pridike ili nešto proturam. Ja to onako, samo velim da možda nije lepo da ih bacimo psima. Bila su nam dobra dok su valjala.

Prirodna biohemijska reakcija

Pa na kraju krajeva, ako dozvolite, šta će i ta jaja misliti o nama? Ne mora da znači da su pokvarena po karakteru, već jednostavno je došlo do jedne prirodne, biohemijske reakcije. To se dešava i drugima koji imaju jaja, nije valjda da ne vidite? Ubedjuju vas da naša smrde „bljak“, a njihova smrde „cool“ i vama je to u redu?!

Ali dobro, ni to nije glavni uzročnik kvara na našim jajima, već nešto treće. Uh, sad mi tu kod nas imamo nešto što nigde drugde nema. Teško je objasniti, ali pokušaću, i oprostite ako se negde popetljam.

Elem, oni kojima ne trebaju jaja se, dobrovoljno i sa gnušanjem odriču istih i u naše ime, i vele da zarad viših interesa i mi treba da ih se odreknemo, onako kako su se i oni odrekli naših rodjenih jaja koja mi imamo i eto kako njima ništa sad fali, ali naravno da im ne fali, jer kao profi jajare imaju profi jaja, na revers dobijena da ih prošetaju ovuda, jes da su privremena, ali tako su jedna gospodska fina jaja da retko koja budaletina u nas nije zinula oduševljeno i ako treba još nešto zarad viših interesa, vele evo, daćemo i naša jaja i uz jaja šta god da treba.

Da nema nas, ne bi bilo njih

Aman ljudi, polako, pa nisu oni došli ovde da daju nego da uzmu i da nema tih naših smrdljivih jaja, ne bi bilo ni njih. Hoću reći – jasno je meni da je tužna sudbina jedne jajare, ali ne treba baš toliko da budemo saosećajni, jer je biti jajara lagodno, jednostavno i ne treba nikakav početni kapital – to što oni obrću, to je naše, nije njihovo.

Iz aviona se vrlo jasno vidi da je kvar, ili možda bolje reći problem, na našim jajima izazvao isti onaj ko nam sada prodaje rešenje.

Ovde dole, izbliza kad se gleda, ima jedna nezgodacija što u nas ne možeš da prozboriš na tu temu, ne možeš da kažeš šta vidiš. Čim zucneš, odmah te svrstavaju – ili si jajara, ili pilićar. A nemam ni sa njima ništa, daleka im lepa kuća. Stvarno se ne zna čije je dno dublje – da li kod jajara ili kod pilićara, ali to jednog pametnog čoveka i ne interesuje. Jer, ono što je sada ključno pitanje je – „šta da radimo sa ovim našim usmrdelim jajima, tojest – kako ćemo bez jaja?“.

Kao što rekoh, tu nisu čista posla – nismo mi otišli kod njih, nego su oni došli kod nas i tako je počeo problem sa jajima, a cilj je da mi uvidimo da je bezveze imati jaja kad ih niko nema u regionu.

Biometrija

Pa ne morate čitati dalje ako vam je dosadno.

Elem, kad to budemo uvideli, e onda nastupa Murta i veli a ne, to je bilo kobajagi i vraćamo se na ono drevno koje je bilo pre Kurte, da merimo jaja čija su bolja. A mi ćemo reći joj pa nemamo, a oni će kažu nije problem, evo slučajno tu imamo jedna ganz nova, biometrijska, specijalno za vas projektovana. Svetle u mraku i može sa satelita da se upravlja, pritisneš ctrl, iks, pa enter i eto dole kajgane.

Nemam pojma, nisam pametan. I počinjem možda da se ponavljam.

Al opet, šta znam. I što se onog roka trajanja tiče… nešto gledam, preko ovih naših su prošli već dosta njih, nisu nam ovi prvi. A biće ih još.

Eto, samo to sam teo da kažem, izvinte ako sam vas udavio.

Odlican.com: Sunce na Trgu Republike iz albuma Goran Aleksic

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...

I zato ne pratim ništa, pratim samo naš forum Inter CAFFE. Ovo sam napisao kod nas, pa sam uklonio. Kod nas je sve polako i mirno, ne sećam se da smo imali slučaj da poruka izazove reakciju. A moj slučaj nije neki specijalan i to što sam napisao nije nešto na čemu bih morao da insistiram. Pisao sam jer sam smatrao da imam kome da kažem, ne zato da bih rekao svoje Mišljenje. Da mi je mnogo stalo do njega, lepše bih sredio tekst.

Tema je samoća i da li je samoća uzrok ili posledica. I lepo nam ide. Niko, recimo, nije stavio primedbu na naslov, a sigurno je više njih primetilo da je nategnut.

Ako ništa, uspeo sam makar da svojim tekstom iznerviram 0,000000032 procenata žena na planeti, ali vežbam i nadam se da ću ovog proleća doseći šestu decimalu.

Sledi moj tekst. Tekst za koji su moji članovi rekli da mogu da ga stavim na svoj blog ili gde hoću samo da ga skinem sa foruma.

Samoća je posledica

Posledica zablude. Ne toliko one zablude da se nekom može verovati, već zablude da neće doći do iznevere. Da, ja ti mogu verovati, naravno, ali konkurs za tvoje poverenje, koje sam zaradio, je uvek otvoren i za neki dan ćeš se bolje prodati, mene ćeš dati gratis ili ćeš me pocepati kao svinja.

I nije problem u tome, to je u redu, obzirom da je to pitanje ličnog izbora, a problem je u tome što mi danas nemamo nikakvu selekciju, već svaka jedinka ima pravo na postojanje, pravo na mišljenje (pravo glasa nećemo pominjati, jer ne samo da iskače van konteksta, već je neozbiljno – to je više komedija nego tragedija, tj problem), i pravo na reprodukciju, kako sebe, tako i svojih laži – bilo da su u pitanju konstrukcije ili zablude. Ljudski škart je izgenerisao priču o nekakvoj ljubavi kakvu poznajemo danas, a koja je jedna najobičnija turbo folk idila.

Akademski snobovi bacaju kosku zabune i seru o nekakvom romantiziranju stvarnosti, ali ono što mi danas znamo o ljubavi je da je to jebanje, jedna vrlo fer disciplina koju treba upražnjavati dok je vreme sa kompetentnima, što i nije strašno – ona, životinja, odlazi zbog par stotina grama nečijeg mesa, bilo konkretnog, bilo u najavi, u kome želi neko vreme da uživa.

Ponižavajuće je kada se otisne na turneju i spusti na nivo pičke u prometu prodajući dupe za kesicu kikirikija ili pistaća, da bi iz ruke jela nekom načelniku, uredniku ili aktuelnom mamlazu, zarad nekakvog – društvenog statusa (razlika izmedju žene i svinje je u tome što svinja nikada ne pokušava da se pravda, dok većina žena to u početku radi). U oba slučaja će da te gleda u oči i da priča o svom dignitetu, balansirajući – ako smatra da si budala onda očekuje da poveruješ, a ako si joj samo beskoristan onda da ne bi pravio buku, jer avaj – to ne bi bilo lepo sa tvoje strane da se kao slabić suočavaš sa neminovnošću.

Stoga je samoća isto toliko dobra, koliko je neminovna. Svaka kiša koja padne, donosi po olakšanje, jer spira reku ljudskih govana sa ulica.

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...