Opsednutost je zarazna bolest i vrlo ju je teško dijagnostikovati. Jedna opsednutost proizvodi i drugih nekoliko, a one nastavljaju lanac gde svi učesnici streme ka vrhu. Donji deo nevidljive piramide je hrana, niko ne želi da bude pojeden, niti se obazire na obilje humora, koga ima i do kolena.

Hiljadu i jedan put dobiješ isto pitanje, hiljadu i jedan put odgovoriš isti odgovor: ti si dosadan, jer odgovaraš jedno isto. Hiljadu i drugi put daš isti odgovor, i osvežiš ga da ne bude dosadan. Saputnik pitač, sa kojim se kuvaš u istom loncu se obraduje, ode u vis i veli, eto sad je sve jasno i na ovu temu više ne moramo pričati, jer lažeš i nisi siguran, isto kao drugi ljudi. Continue Reading »

Neka osetljiva poetska duša bi rekla da je ugao Ruzveltove i Bulevara Revolucije bio okupan suncem. Ali, po meni, jednostavno bilo je vrelo. Što se kupanja tiče, ne znam šta bi nas to moglo oprati kad iz nas kulja štroka.

Zračimo prljavštinom i pokušavamo da je ugušimo skupim parfemima i garderobom, ali ne vredi, i dalje se oseća naše poreklo, što ga više sakrivamo. Ja recimo volim da pustim misli da odu daleko. Tako imam utisak da sam različit, da sam iznad toga i da sam bolji, a da su za sve ovo krivi neki drugi. Ja sam svet za sebe, oni prolaze pored mene i ne primećuju me dok žure kući ovo popodne. Ja stvaram. Eto slikam Vukov spomenik i objaviću neke od slika. Continue Reading »

Sećam se… Ja se stalno sećam nečega. Sećam se kako su nekad klikovi bili lakši. Mnogo lakši. Kasnije je to postala stvar rutine, a u tom nekom početku su bili lagani, uzbudljivi kao oni balončići od sapunice. Hvatao sam zalet od po par kilometara da kliknem – u gradskom prevozu mi misli tako odlutaju na Mrežu i shvatim da moram obavezno, čim stignem kući da pogledam nešto na netu, ili da potražim.

Ma da. Po meni se to isto računa u sastavni deo klika koji će da usledi, jer u tom transu ja izlećem iz busa i pedaliram nožicama do kuće, naravno dok se presvlačim – brzinom svetlosti od 66MHz podiže se operativni sistem, i kad se ukonektujem, onda finalna faza klika dugačkog nekoliko kilometara. Sumnjam da bi ovi današnji miševi to izdržali. Današnji miševi su sve neke seka perse. Continue Reading »

Tako kaže pesma stara profesora Čonkića i Pekinške patke iz Novoga Sada i ništa se naročito nije promenilo, sve to stoji. Uz male napomene. Ovo mlad više ne važi, ali bio sam mlad kad smo to pevali. Hoću reći, znam kako je biti mlad.

To je jedno. A drugo, i u ovo „pametan“ se povremeno, ali opasno razočaravam i nisam raspoložen uopšte da to puno objašnjavam, mada kad zagusti snadjem se nekako.

Evo, naprimer, slučaj – Webstrane.info. Osim spamera koje pedantno brišem, niko i ne dolazi da si otvori blog, tojest malo ko dolazi, čast izuzecima. I šta čovek kao ja da uradi i da zaključi osim da je, eto, to jedna uobičajena pojava i klasična situacija. Oni mene ne vole, smatraju da mi pomažu i taman kad sam i ja hteo da predjem kod Vilotića, neko me zamoli za pomoć. Continue Reading »

Kao što sam u predhodnom postu pomenuo, sve ovo radim da bih pokazao drugima kako se bloguje.

I mislim da vam je sada svima jasno da je apsolutno u redu samo otvoriti blog, i ništa ne napisati u njega. Ne može vam niko ništa, to je vaše neprikosnoveno pravo i uobičajena pojava.

Mogao sam o tome dugo da pričam, ali ipak je bolje da to ovako slikovito svojim primerom pokažem.

Ako mislite da sam neozbiljan, ili da samo prašim slova po tastaturi, kako bih napisao kakav takav post ovde, delimično ste u pravu. Ali. Ja vam kažem da je bolje ne pisati ništa, nego pisati bilo šta. Pisanje je rizik.

Tek kada ste spremni na rizik, onda pišite. Continue Reading »

Imam ih nekoliko. Ne znam tačno koliko, ali ni u jedan ne stižem da pišem. Iako o blogu i blogovanju znam mnogo više od onih koji ne znaju ništa. Zapravo, znam onoliko koliko mi treba. Dosta blogova sam podigao i mnogima sam omogućio da bloguju.

I šta će mi još jedan? Nisam siguran. Ja zapravo i nemam šta da kažem, ja sam jedan star čovek i razočaran. Ako ničim drugim, onda time što se sav naš jad i ta neka beda realnog seli i u virtuelno. Imam neki utisak da je virtuelni svet bio nekad čistiji i časniji. Sve je manje kreacija, sve je više manipulacija. Continue Reading »