Pitanje koje pitaš zapravo nije nedefinisano, problem je što je posećenost manja nego što je očekivano, ali svaki savet koji možeš dobiti je zapravo ono što možda već znaš, ili predpostavljaš, dakle ništa spektakularno.

Dakle, ako je posećenost mala, to znači da je malo ljudi čulo za njega. Trebaš ga promovisati, družiti se sa ljudima koji takodje pišu blogove, pokušati da razmeniš sa nekima linkove.

Primera radi, dok si pisala ovaj komentar, propustila si priliku da navedeš adresu svog bloga u polje „web adresa“. Da si to uradila, imala bi izvesnu korist od toga. Malu, ali ipak korist – ako redovno tako radiš, to može jako povoljno da se odrazi na posećenost.

Profil na Fesjbuku na kome promovišeš svoj blog bi takodje mogao da pomogne. Takodje i mogućnost da tvoji posetioci mogu uz par klikova neki tekst sa tvog bloga koji im se dopadne, da postave kod sebe na profil.

Savet sa foruma koji pominješ je takodje valjda u redu – da pronadješ nekog ko ima uspešan blog ili lokaciju, i da mu se dopadneš ili se ispostavi da ste dalji rodjaci i da on onda napravi ustupak i izreklamira te na neki način. To je sasvim u redu, predpostavljam.

x

I, Bradonja zaista nema pojma:)I, tačka:))

Ja nisam aktivan kao ti na Fontani snova, ili virada na Nostalgiji, niti sam pesnik, ali ponekad, pomalo, ponešto pustim.

I vrlo drago mi bude kada to neko ovako oceni :)

U nekom takvom „odčućimo“ svoju šutnju ili poneki nijemi razgovor s prošlošću.

Sjajan si!

Puno pozdravljam svog školskog druga. U našem starom kraju je sve po starom, osim što je još malo ostario :)

Hvala Oti, to je večita dilema: šta je normalno i kako prepoznati zloupotrebu, tj. „slobodno“ tumačenje, jer ta reč migolji i u „slobodnom“ govoru može podrazumevati više toga, a ne mora.

Moj prijatelj, Smorivoje, je rekao da odbija biti normalan dok se ne dogovorimo šta to konkretno znači, jerbo veli da mu se nimalo ne dopada ono što medju ljudima slovi kao „normalno“.

I namaš pojma koliko si normalan!

Svako dobro mom skolskom drugu i mom starom kraju…

Alal ti vera i da svakoj das bonu !

Vidis, i ovde u Americi gde zivim, zabranjuju mladima izpod 19 godina da kupuju cigarete u radnjama, a sa 17 ih salju u rat da ginu.

Znaci, smeju da poginu za glupost, ali da puse sa 19, a to ne – nikako. Steti zdravlju.

Pa sta na to covek da kaze, vec samo da se nervira.

odličan tekst a ono gore na pocetku komentara je smisao života…

Hvala na lepom komentaru, a razloga zašto je jedini predpostavljam da ima više. Jedan od njih je sigurno taj što smo na Webstrane.info do same krajnosti zakomplikovali proces komentarisanja.

PS: Nisu bili golubovi, već labudovi. Animal iz punk rock banda Anti Nowhere League je negde u bivšoj Jugoslaviji napravio eksces, pa sam ja to u diskusiji bio pomenuo, ali ne mogu da se setim koliko sam detaljisao tada. :)

„Ja ti, Vlado, kažem – Gle, kako je lep onaj golub! – a ti meni – Stvarno, baš je lep, hajde da ga pojedemo!“

Biti drugačiji je normalno, kao i potreba da se iznosi i brani svoje mišljenje. I kritikuje tudje. Ali, način na koji je to Goran Aleksić radio i radi, je ono što me zadivljuje i inspiriše. Kad god „oplete“ po nekom, ili nečem, nikad, koliko je meni poznato, to ne čini, a da i sebe ne stavi u isto rešeto. Ako mene stavlja pod lupu, sebe obavezno pod mikroskop. I više je to, nego pošteno. Za primer, rekao bih. Može li se išta naučiti od Aleksića? Može! Recimo, kako biti dosledan, a ostati čovek.

I dalje smo mi različiti. Ne pišem ja ovo da bih se dodvorio, već dajem „plus“ jednoj karakternoj crti. Naglasak na tom je ne stavlja u red naših zajedničkih osobina. Naprotiv, ističe je kao nešto što ne posedujem u dovoljnoj meri, a stremim ka tom.

Što se tiče sadržaja prognanog ti teksta, koji nadje utočište ovde u blogu, smatram da je zgodan za raspravu. Zanimljivo je to da je ostao bez komentara, obzirom na talasanja koja je stvorio. Evo, ja se obavezujem, da ću reći par reči na tu temu, prvom prilikom, samo, na drugom mestu. Ovde i sad, samo kratko o stilu. Osveženje. Prava stvar.

Pričasmo onomad i otoič o tome – kako da obradujem ljude svojim pisanjem i rekli su mi da bi se najviše radovali njemu kad bih nudio po sto evra svakom ko pročita nešto tu. Ja sam rek’o dobro videćemo.

Veličina klikova u glavi, pak, zavisi od zapremine glave, kao i strukture iste. Ali što se kvaliteta tiče, tu nema nikakvog pravila. : )

A i, da budem iskren, žurim malo da popunim blog pa pišem tako reči neke i ne merkam ih puno baš. Nervira me da mi stub sa linkovima bude viši i sadržajniji od centralnog dela. :)

Samo da te pitam, koliko su teski oni klikovi u glavi? Joj sto me smorise covjece!

Mislim da ti je jasno, koliki sam pacijent, bolestan od klikanja! :) Prosla sve faze, od onog uzbudljivog, lijepog klika, do nekih teskih, i nimalo uzbudljivih klikanja…

No, idem i ja opet malo da klikam, da pokusam pronaci onaj fini, nekadasnji lagani klik.