Hiljadu i jedan put dobiješ isto pitanje, hiljadu i jedan put odgovoriš isti odgovor: ti si dosadan, jer odgovaraš jedno isto. Hiljadu i drugi put daš isti odgovor, i osvežiš ga da ne bude dosadan. Saputnik pitač, sa kojim se kuvaš u istom loncu se obraduje, ode u vis i veli, eto sad je sve jasno i na ovu temu više ne moramo pričati, jer lažeš i nisi siguran, isto kao drugi ljudi.

Meni ta bitka sa opsednutošću kvazi učenjem o fluidima nije teška, ali je nezanimljiva i guta mnogo vremena. Retko kada prodjem piramidom. Ja opsedam sebe na lakše načine, naprimer šetnjom pored reke. Podjem tako uz, ili niz, i zamišljam da pričam sa nekim. Retko imam priliku zaista da pričam sa nekim, obično pričam kroz nekog sa nekim drugim, ili nečim drugim.

Rekoh vam, baš je nezanimljivo.

Zato stvorim sebi sagovornika, i taj sagovornik obično nešto pita, jer meni je zaista dosta ljudi koji sve znaju. I kad me pita, on me pita zato što želi da čuje, jer meni je zaista dosta ljudi koji me samo proveravaju. To je odvratno.

Moj sagovornik, i ja

I tako, moj sagovornik je pao sa neba i pita me nešto sasvim očigledno, što svi znaju i ne pitaju.

A ja onda kao objašnjavam da je lep ovaj svet, onde potok, onde cvet. Pa velim, eto ovo je muzej Dvadeset peti maj, ono dole je Nebojšina kula. Ovo sve tu gde se nalazimo, to je Beograd i pomenuo bih da u njemu žive beogradjani, ali eskiviram, jerbo ne znam da li se beogradjani beše piše malim ili velikim slovom, ali eto, bilo kako bilo, ovo je jedno naseljeno mesto kakvih ima puno i sva se drugačije zovu, ali postoji svakako i očigledna sličnost.

Kakva sličnost?

Evo, ako imate vremena ja ću da objasnim koja, da ne bi ste kao neobavešteni pravili neke greške, i zbunjivali se bespotrebno.

Dakle: sličnost izmedju različitih naseljenih mesta.

U naseljenim mestima, naime, primetićete da postoji neki skup pravila koji struji medju ljudima. Nemojte da vas zbune reči: pravila i zakoni, pravda i poštenje, i td. Ovi ljudi ne rade ono što pričaju, a neki čak uopšte ne obraćaju pažnju.

Znate… Nekada davno nije bilo nikakvih pravila, i u to vreme je živeo jedan pametan čovek, a i snagator pri tom. Ali niko ga se nije bojao, jer on kad krene na nekog – taj samo pobegne i sve bude lepo, svi zadovoljni. Niko se ne stidi ničega, niko se ne plaši nikoga, sve je normalno, ili bolje da kažemo – uobičajeno za to doba bez pravila.

I sedeo on na terasi i pio kafu, i gledao tako često kroz prozor, a dole uvek buka, svadja i kradja. On se nekako i navikao. I gleda on tako i razmišlja, kako su glupi i slabi oni dole. A onda pogleda sebe, pa se upita u čemu je razlika izmedju njega i njih. Pa nema velike razlike, misli se on. Bio je mlad, sad više nije. Sad postoji, a za neko vreme će umreti, i ništa ostati neće od njega, isto kao i od njih. Ništa neće postati, što će ostati. Osim dece.

I opet jedan dan, kao što rekoh, on tako sedi na terasi i pije kafu i razmišlja, i neraspoložen bio, jer i to dete počelo nešto da zeza i neće da uči, donelo keca iz matematike, i smuči se tom čoveku sve, sidje dole i poviče, dosta je više.

I oni stanu i gledaju i pitaju, šta je.

Priča unutar priče

On veli dosta, nećemo više ovako, a od sada ćemo drugačije. Oni vele kako. On veli, e pa sad ćete da vidite: prvo što ćemo da uradimo ćemo da uzmemo belu farbu i po sred puteva da povučemo isprekidanu liniju, i oni koji idu ovamo nek idu jednom stranom, oni koji idu tamo nek idu drugom stranom, pa ćemo onda i znakove da stavimo. I kada se susretnemo od sad ćemo jedan drugom zdravo i dobar dan da govorimo. A kada ti neko pruži nešto, moraš hvala da mu kažeš, i ne smeš ništa više uzimati bez pitanja i odobrenja, niti smeš koju ženu za dupe i sise hvatati, osim jedne koju odabereš i rezervišeš za sebe, a i nju ne smeš kad drugi gledaju, nego se sklonite negde, i svako nek ima vlast u svojoj kući činiti što mu volja, niko mu je ne sme dirati i napravićemo katance i brave da štite kuće u našem odsustvu, a onoga ko katanac napadne sudićemo mu kao da je čoveka napao, i napravićemo skupštinu ovde, i posadićemo cveće, i dogovorićemo se šta je poštenje, ljubav, dobrota i sve ćemo to negovati, i eto, tako ćemo.

Oni svi stali. Gledaju.

Pa pitaju, a što. On veli, zato što je tako bolje. Oni pitaju, a što je tako bolje. On veli, zato što ovako više ne može. Oni pitaju, a što ne može. On veli, jer ovo ne vodi nikuda. Oni pitaju, a što ne vodi nikuda. On gleda, pa veli… Zato što se ovako rasipamo, i sve u pepeo pretvaramo, ili na usta uzimamo, pa iz sebe posle izbacujemo, i na kraju kao da ništa nije bilo, jer, gledajte: iza nas ništa ne ostaje, braćo. Oni pitaju, a zašto ne ostaje. On veli, zato što ne mislimo. Oni pitaju, a zašto ne mislimo. On veli, pa eto, valjda zato što ne radimo na sebi. Oni pitaju, a zašto ne radimo na sebi. On veli, zato što ću da vam jebem mater svima ko me ne bude slušao od sad, i ruke ću da vam polomim, a noge ću sačmarom, tojest patronom za krupnu divljač, sa odredjene udaljenosti kao sito da vam izbušim, da me se sećate dok ste živi, a na ledjima ima nožem čiviluk da vam napravim i o njega kaput okačim, i ima da vas prcam u dupe kao budale, da serete govna metar i dvaes u prečniku. Oni kažu, dobro, neka bude ono prvo kako si rekao pre ovoga.

I tako nastade tada taj neki mir. Snagator je umro davno i niko ne zna ni kako se zvao, ali eto i dan danas su se održala ta neka pravila, na neki način.

Priča posle one unutra

A o čemu se radi? E, kad je on umro, onda su se u jednom podrumu sakupili tajno neki podlaci i napravili dogovor, rekli ej bre pa ovo je dobro, vidiš ti to… Ova pravila i te gluposti su odličan način da mi upravljamo i manipulišemo ovim budalama, jer vidiš ti kako se oni primaju. Hajde da pričamo jedno, a da radimo drugo i biće nam bolje nego njima. I ostali podlaci veselo skočiše i ništa ne pitaše, već oduševiše se silno.

Narod u početku ništa nije primetio, još je bio mlad i tek posle kad je malo taj narod ostario, onda je uvideo da nešto nije u redu. Ali nije mu opet jasno šta, i – sad nema više koga da pita. Onaj snagator je umro, a ovi podlaci sve to nekako čudno objašnjavaju, ta objašnjenja su slatka u ustima, a u želucu gorka.

Tada je nastao običaj, koji se do dana današnjeg zadržao – običaj klimanja glavom. To su ovi ljudi što idu ulicama i klimaju glavom, primetićete sigurno. Sve im je jasno, ništa ne razumeju, a samo klimaju glavom vertikalno, gore dole.

To su povlašteni ljudi, oni su spona izmedju običnih glupih ljudi i onih podlaca što su skovali onaj plan u onom podrumu. Naime, preko ovih klimača glavom oni podlaci interaktivno komuniciraju sa običnim narodom, i zato ti klimači kupe proviziju i mnogo bolje žive od ostalih. Većina običnog sveta želi da klima, ali ne ume i onda su podlaci napravili škole i fakultete na kojima se uči klimanje, pa se čak i vežba u praksi – uzmu tamo par nekih zamorčića kunića, miševa, ili ljudi, pa na njima vežbaju, klimaju, dok ovi ne skapaju.

U čemu je štos? Naime, ona pravila od onog snagatora, su ostala zapisana, ali su ih nasledila nova, koja su doneli podlaci u podrumu. E, ali oni neće da ih napišu, jer bi im škodilo, već imaju agenciju jednu koja odredjuje šta klimačima dodeliti da klimaju dalje ka običnom svetu. Klimači samo paze da ne klimaju jedan prema drugom, da se ne sudare glavama, već kad klimaju individualno – onda se sinhronizuju i klimaju na istu stranu.

Tek onda kad stigne naredba od podlaca da se klima glavom organizovano u čoporu, onda klimaju jedni protiv drugih, onako kako su na fakultetima učili: ne u one klimače sa druge strane da ne bi postradali, narušavajući time društvenu ravnotežu, već da klimaju u budale koje se zbunjene zateknu izmedju.

I tako. Da vas ne davim više, ostalo ćete videti i sami. Čuvajte se samo klimača amatera i klimača pripravnika, oni su uglavnom najgori.

- A ti u svakoj svojoj priči pobediš na kraju, jel da?

Kraj priče

I tu vam se ja malo zbunim. Ti moji izmišljeni sagovornici meni retko postavljaju ovu vrstu pitanja, i oni se često nadovezuju na ono što ja kažem, i pitaju ono što treba. Ovo mene neko zeza iz vazduha. I ja tako stojim, razmišljam i gledam ko bi mogo biti. Prvo nastade tajac, a onda kada se nešto praćnulo u plićaku, vidim pa to je – reka. Ona me zeza. Mirno teče nizvodno, njoj je sve jasno i našla je da zeza pošten svet koji pored tumara.

- Dobro, de. U svakoj priči pobedi onaj ko stvori priču. Šta je tu čudno?

- Iz svake priče, onaj ko priča, izvuče profit. Gde je tvoj profit?

- Ne treba meni profit, ja ovo pričam sebi, treba mi mir.

- Ne seri, priča ti je tanka kao paučina, nemaš kome drugo je da pričaš osim sebi.

- Ti si jedna nadrkana reka. Šta tebi smeta moja priča?

- A što ti ne šetaš planinom malo, ili šumom, i šta tražiš ovde?…

- E znaš šta… Ti izvireš gore, kod onih slovenačkih prepredenjaka, u Alpima…

- Ej… Dečko?…

- I onda prolaziš kroz Hrvatsku, a oni u tebe seru i pišaju namerno zato što ideš ovamo…

- Alo… Momak!…

- I ti sva ta sranja donosiš ovde, u Beograd, i kenjaš tu, meni, o mojoj priči!

- Alo, Ajnštajne, daj se smiri. Eno ti je dole Sava, stopedeset metara nizvodno, ako si joj hteo nešto reći. Ja sam Dunav. Zašto peniš?

Ma nosi se, nešto mislim, u tri lepe. Uzmem i frknem cigaretu tamo daleko, u vodu, začuje se pfff, okrenem se na drugu stranu i podjem dalje. Zaboleše me moje noge od moje priče.

Odlican.com: Obicni dani na reci iz albuma Goran Aleksic

I nadjem neke klupe, ali oko jedine slobodne su pobacane konzerve, omoti od čipsa, dole semenke. Neko sedeo, glodao, pa pljuckao. Na klupi je urezan zapis da Bane voli Vesnu. Jedna Vesna vredi hiljadu klupa, Bane je svestan toga, a iako nisu njegove on ih bez trunke sebičnosti žrtvuje i rezbari dokaz ljubavi prema svojoj Vesni. Divno mlado biće je već shvatilo da mora dokazati svoje reči. Svaka budala može reći „volim te“, ali treba imati „ono“. Vesna i Bane su sigurno negde srećni, i ponose kad prodju ovuda, i vide dokaz da Bane ima „ono“.

- Sedi ovde, komšija, ja ću još malo tu pa odoh.

Tudja priča

Sa susedne klupe neki bradonja video da stojim i gledam, i zove da sednem. Hajde, dobro. Nosi kožni kaput, ispod neki braon sako (tačno se vidi da je oženjen i da mu je žena punačka i niska), a od kose, brade i brkova ne vidi mu se puno lica. To lice što se vidi, i ono je nekako crno, umorno kao kaput koji nosi.

Svojim pogledom kao da uzdiše. Svaki put kad pogleda nešto, osetiš u tom pogledu uzdah, a ne čuješ ga. Ne gleda u mene, to sam ja onako primetio.

- Ja ću tu još malo, dugo već sedim.

Nemam nameru da pričam. Sve vreme nisam reč izustio, pravim se da gledam negde dole, prema luci.

- Ja sam došao malo da se smirim, nervozan sam, ne mogu sedim kući.

Priča sam, a priča meni. Budala neka.

- Ja sam ti neki, kao muzičar. Imam studio gore, u Uzun Mirkovoj, pa mi tu dolaze tako te neke… zvezde u usponu, ja sam malo jeftiniji, a znam posao i dugo se već bavim ovim. Imam i opremu sa lampama još onu. Ovo integrisano kad je počelo, i sad ovo mikroprocesorsko, to je meni sve smuti pa prospi. Ali nije loše, dolaze mi… tako… dolaze mi oni koji znaju sve, i oni koji ne znaju ništa. Oni izmedju se retko pojavljuju kod mene.

Razmišljam da li gleda ovamo, ali neću da proveravam.

- A stanujem gore na Voždovcu, u Vojvode Stepe, u jednom soliteru. Imam bebu od šest meseci.

Otkud njemu, ovakvom, beba i kakva li je to bradata beba, pitam se. Maznuo negde.

- I noćas, eto, nismo mogli da spavamo. Budala iznad mene napravila žurku, muzika do daske, sine… sve se trese. Zvali miliciju, oni dodju, odu, ono trešti, ja gledam ono dete… Ono kao spava, a ono dudnji odozgo. Jebem ti život ovakav.

Svima nam je teško. Ali, stvarno šteta za dete, to već nema smisla.

- Prijatelju, pun je svet ludaka. I svi se lažno predstavljaju kao normalni ljudi.

Ti da si normalan, ćutao bi kao i ja.

- Predstavljaju se kao normalni, a ostavljaju djubre na klupi za sobom, kao što vidiš, ili slušaju muziku noću u tri sata do daske, i pevaju, i skaču po stanu. Eto, može im se.

Tačno, tebi i tvom komšiji fali jedna ista daska, ali ti makar znaš koja.

- E pa prijatelju moj, ako si mislio da smo ti i ja, koji sedimo sada ovde, ovako zasrani, nešto bolji od njih, onda si se grdno prevario.

Nisam ja tvoj prijatelj, i nisam zasran.

- A znaš zašto?…

Idi, čoveče, davi nekog drugog, ili davi samog sebe, kao ja.

- Zato što su, burazeru moj, to naša govna, ta u koja smo zasrani.

Budala, a nizak čovek, malo debeljuškast. Ustao, krenuo, zastao i pogledao me.

- Tu muziku, što je treštala do jutros, sam ja snimio prošle zime, kod mene u studiju. To je moje. Ja snimio, otisnuo medju ljude, i ono kruži tako, i naišlo noćas kod mene. Otkud to mom komšiji? Skinuo piratski em pe tri sa Interneta. Jebem ti taj Internet, i ko ga izmisli.

Ja sporo razmišljam, a on lagano ode, gleda ispred sebe kao da prati neki trag. Meni ostaše moje reči, koje sam zaustio, a nisam izgovorio.

Gledam za njim.

Ode nazad u realnost, da snima muziku. I setih se da bih mogao i ja, da polako krenem, da nadjem i pratim neki trag. Onda mi je zazvonio mobilni telefon.

Gledam u njega, on zvoni, ja treba da se javim.

Gledam u njega, nerviram se. Nisam se ni javio, a već ne znam šta da kažem i tačno znam, kad se javim, ponovo ću morati da objasnim to što ni meni nije jasno: kako je moguće da sam postao ono što slutio nisam.

Povratak u realnost

Bradonja nema pojma. Internet je dobar. I tačka.

Mi se pravimo kao nismo čuli da se te vesti pišu za one druge, koji nemaju način da informaciju dobiju prirodnim tokom, već moraju da plate – čitaju novine i gledaju Dnevnik. A mi, navodno, kupujemo novine da voajerišemo ispod medijskog crvenog fenjera, i da vidimo o čemu trenutno misle oni koji veruju svašta.

Ispod i iznad osamnaest

Prijatelj mi se skoro žalio da se oseća jako glupo, ali je bio jako ljut i nisam bio u poziciji prijateljski da ga pitam šta je neprirodno našao u tom osećaju koji ga tako silno mori, obzirom da zvuči sasvim uobičajeno, kao svaki besan čovek kome je sve potpuno jasno.

Ja ne tražim objašnjenja, toliko znam i sam da se snadjem, ali vrebam dan kad će da umru mediji, onda ću da stavim kačket i reći ću svima da se zovem Bandura i održaću jedan divan govor za sve one slavne dane novinarstva. Jer novinari su dobri ljudi.

Nisam naprasno postao pametan – svakom dobronamernom gradjaninu je jasno da „mediji namenjeni masi“ više škode od pušenja, ali – pušenje je zabranjeno. Jer mediji generišu glupu masu koja veruje bilo šta i regrutuju naivno tržište koje kupuje sve. Oduvek je tako bilo.

Sećam se recimo Beograda iz prošlog veka, Ruzveltova ulica. Ruzvelt nam se nešto zamerio gadno, čim smo mu dali takvu ulicu. Ja je ne bih prihvatio, da se zove ulica Gorana Aleksića, uzeo bih je pa zalepio na čelo nekom harmonikašu, šta će mi.

Ruzveltova ulica, Beograd

Izadjem iz dvadeset petice, kod Novog groblja. Sve regularno. Svratim do trafike, da kupim cigare, ili cigarete, što bi se reklo. I tu – puče. Vidjao sam ranije i žene, i prodavce, nisam neiskusan. Ali, kad se to čudo u trafici nagnulo dole za dve obične, pišljive, sarajevske, Drine…

To je za mene bio odraz velikog poštovanja i poverenja prema mušteriji i prizor koji neću zaboraviti dok sam živ. To ja zovem dekolte, brale moj, i to dekolte sa velikim D. To se saglo i unutra se to nekako razmaklo, dva belutka su u toj nekoj prvoj fazi pala pod žestok uticaj gravitacije, o kojoj mi je Andra, profesor fizike u osnovnoj školi toliko pričao. Andro, nemaš pojma – moram da ti kažem.

A onda je jedan taj belutak onako ovlaš ćušnuo ovaj drugi i čulo se kao neko „sss…“ onako tiho i sažeto, odprilike kao kad se blago počešeš. Onda je Ona napipala dole dve sarajevske, i, nagla se, da ih iščupa iz kutije i sve se zatreslo, tramvaj je prošao, neke ptice su se oglasile iznad moje glave, a da su te dve pakle bile još niže, ili da je Ona bila još temeljitija, mogli su i mrtvi početi ustajati, jer tu smo – tik uz Novo groblje, u toj Ruzveltovoj.

Zaplet ispred Bele kapije

Kada se Ona nagla, izmedju njene „dve bele“ se meni tada ukazao kao ambis, mrak u kome bi neki vojskovodja ili revolucionar, da je na mom mestu, mogao dole negde da nasluti i pupak. Ove razmaknute dve bele su kao stubovi neke kapije, ali trepere i vriju kao ključala voda, u tu kapiju bi mogli sipati pšenicu i dole bi negde padalo najfinije brašno, tip 500.

Ta masa tih sitnih podrhtaja, ta ključala situacija, nije dugo trajala i onda je ambis počeo da se zatvara. Prvo je lanče oko vrata poskočilo kao sa tramboline, ali lagano i kao da je malo zastalo u vazduhu, u nekom svom gornjem krajnjem položaju, a onda je ona jedna bela, onako tektonski, opalila ovu drugu „bammm“ i zatvorila za tren ambis, sve se urušilo, lanče se skrhalo nazad bez ikakve svoje volje i ikakvog uticaja na raspored snaga – dve bele su se sudarile, i odbile, pa vratile, i ne daju sad jedna drugoj za pravo, situacija je napeta.

Ja nemam reči. Ja sam samo tražio dve sarajevske.

I dobio sam dve sarajevske.

Kroz taj, kako da kažemo… pult, izašla je ruka i izvela na put prema meni dve sarajevske drine. Bem te Drino, i Sarajevu, i Ministarstvu trgovine. Šta ja sad da radim.

Ne znam ja da beknem.

Pita ona mene. „Dve sarajevske. Hoćete još nešto?“

Hoću li? Ja? Šta?

Pokušavam da mislim. I pade mi na pamet kako je lepo biti buba.

Stvarno. Nije mi želja da poginem. Ali zamisli buba si i upadneš tamo unutra. Dobro, ako si neka budala od bube, onda ti makar mekano tu. A ako imaš iole, ne znam, tog nečeg… Pa tu ne postoji vreme, tu unutra je sve drugačije. Navodno, ona polarna noć traje šest meseci, ali polarna noć je tu u istoj dimenziji kao Ruzveltova ulica. A ovo što gledam upravo, kako god ga mi zvali, je već nešto drugo i tu unutra vreme se drugačije meri nego ovamo kod nas, ali je prostor jako skučen i ne vidim način da tu obitava neko ko nije neka buba, ili eventualno mrav.

Hoću li još nešto? Ne znam.

Šta ja hoću?

Hoću. Da, znam, hoću. Ja dan danas ne znam šta mi bi i otkud mi to, ali se sećam da sam nekim jednoličnim, slabim, skoro bolesnim glasom, kao ranjeni partizan sa nosila, tiho onako izustio „Hoću jedan boks sarajevske“.

Ona je onda krenula da se popne na stolicu. Boks je gore. Pa neću tako, hoću od ovih dole, iz iste serije, i iz iste proizvodne smene kao ove malopre, ceo boks, ali odozdo, i hoću polako, paklu po paklu, ili makar dve po dve. Ako nije problem.

Stade ona. Vidi s kim ima posla, vidi da nisam baš načisto. Ma nasmešio joj se brčić. Ja sam pre toga primetio, kad su se pomolile one dve sarajevske, primetio sam tanke ženske prste, i crne jake dlačice na ruci. Ima i brčiće, kao onako neke, jaka je baš.

Nasmeši se ona, ali – srca je kamenog. Ipak gore zahvati jedan boks i tresne ga preko Novosti, preko Politike Ekspres i one obične Politike, tad nije bilo Kurira i Blica i pufnu odozdo svo to tadašnje vascelo srpsko, a rekao bih i federalno, novinarstvo o kome smo i počeli ovu celu priču, vazdušnim pufom jednim pufnu, i osetim ja da mi se dopada miris tih tadašnjih novina, i one farbe, i opet ona mene pita isto.

Hoću li još nešto.

E neću kad si takva.

Gledam dvanaest pakli sarajevske od kojih su deset višak, a slušam je kako šljapka po onoj kasi i ode onaj dekolte tamo s njom, sav se i on dao u matematiku i finansije. Pevaju one ptice gore, ja stojim dole mislim se da me koja posere ne bih osetio, a ona kuca, i kuca, i kuca, i svaku je cigaretu pojedinačno fakturisala i ništa nije ovoj poharanoj državi zatajila. Ima divnu neku mekanu i blago punačku ruku, mišica na nadlaktici joj treperi dok kuca, verujem da ima i lepe oči. Ali šta kad se ne vide, pa ne mogu se ja saginjati dole, da kleknem da bih prodavcu video oči. Kuca ona, a vreme prolazi.

I eto je, veli sto sedam hiljada i pet stotina dvanaest dinara. Zbunila me, ja kad bih bio takav kao ona, ja ne bih imao pojma ni o čemu. A vidiš ona, mudrica, svetlucavim usnama i melodično meni ti veli „sto sedam hiljada i pet stotina dvanaest dinara“. Nisam planirao toliki trošak, niti sam planirao ja toliko da pušim, ali šta je tu je, nekako to platih i vratih se nazad, pravo kući. Po pare za fotokopirnicu.

Publikacija.com: Vukov spomenik Ruzveltova iz albuma Foto seansa kod Vukovog spomenika

Mudrost na vidiku

Nije mi bilo žao, ali držalo me nekoliko dana, nešto, a ne znam šta. Moj problem je, mislio sam, što ne znam da reagujem kad treba. Prodje tih nekoliko dana, i shvatim ja šta treba i vratim se nazad.

Izadjem iz dvadeset petice. Pridjem, udahnem, izdahnem, nagnem se nad pult, ali dostojanstveno. Naravno, zatražim cigarete, sarajevske dve. I, neki ćelavi debeli. Sago se frajer i dohvati odozdo dve sarajevske, ja ga gledam. Ne mogu da verujem. Pa koji je tebe svetac ovde doveo, kakve ti veze na nebesima imaš nije mi jasno. Pomenem ja i Milošević Slobu, tad je bio u opticaju još. U sebi pomenuh, naravno.

Njemu je ceo taj naš susret izgledao normalno, kao i svaki drugi. Uzeh ja one cigare i hajde mislim se kući. Nemam volje da idem nigde drugde sad.

Stotinak metara samo, i onda me je nešto puklo. Ali ovaj put iz mojih nedara.

Setio sam se koliko je ona dugo kucala i stao sam. Jasna je meni razlika izmedju dve paklice cigareta i dvanaest paklica cigareta, ali ovaj tip malopre je dva puta lupio po kasi i dao mi račun. To njegovo, i ono njeno, nema nikakve veze jedno sa drugim i nije proporcionalno, jer dvanaest podeljeno sa dva je šest, a ona nije kucala šest puta više, ona je kucala dugo i nešto sasvim drugo, a ja sam samo stajao.

Tada sam se uplašio vrlo. Jer odjednom sam shvatio nekoliko stvari. Shvatio sam da je ovo prvi put da sam, zahvljaljujući tek ovom ćelavom tipu, primetio da ne znam da sam svojom voljom sprečio da mi se desi nešto što sam hteo da se desi, ili tako nešto, i shvatio sam da ću nažalost isto to morati da ponovim u životu nebrojano puta, jer neću znati šta zapravo radim.

Dan danas, ja na trafici ne tražim novine. Tražim, ali vrlo retko. Uvek se sagnem, da vidim oči, i volim prodavcu da kažem hvala.

Poniženje je za svaki život postavljati pitanje njegove smislenosti, kao što je besmisleno biti kolekcionar jalovih iskustava. Najkvalitetnije se diše kada se razmišlja u sebi.

Samo onaj ko ne vodi računa na šta troši svoj život ima pravo da pitanje njegovog smisla postavi javno, ali i obavezu da za sobom pokupi djubre koje napravi.

Pitanje smisla života i odgovor na njega

Život ima svoj početak, sredinu, kraj, a kvarljiva je roba. Kad malo zasmrdi, najlakše je izgenerisati krivca, ali je bolje od toga držati se pravca. Najgori životi su oni u kojima je mamurkuk znak da je stiglo jutro.

Ustvari, stali smo kod pitanja.

Uzmite papir i nacrtajte svoj život, onda ga izbaždarite na podeoke. Odbacite odmah porez na dodatu vrednost koji iznosi osamnaest posto i razmislite šta raditi sada sa preostalih osamdeset dva. Početak tog života nije početak svih početaka, njegov kraj nije kraj svih krajeva i trudite se da iza vas ostane nešto.

Avaj, bojim se da sam rekao više nego što smem…

A ustvari ni sam ne znam šta želim ni da li uopšte želim nešto da kažem, ali ovo što sam rekao do sada je premalo za jedan post na blogu i ostatak stranice bih mogao da popunim zen pričom koja mi je prva pala na pamet upravo.

Primer iz života

Elem, bio neki Kinez na nekoj livadi. Jebavao se tamte vamte, mirisao cveće valjda, nemam pojma kojeg je djoku na livadi tražio. Medjutim, naleti tigar. Ili lav. Tigar. Nebitno da li je tigar ili lav, ali pojuri ga.

I on levo, ovaj za njim, on desno, on za njim, nigde da mu zbriše, a ovaj sve bliže. I Kinez ti vidi neki zaklon i skoči u zaklon. Kad ono nije zaklon, nego provalija i on bežeći od tigra padne u provaliju.

I dok je padao, rukama se uhvati za neku granu. Malu granu. Slamku spasa koja polako krcka, samo što nije popustila… Krcka ono, on visi, a sa strane primeti na kamenu žbun šumskih jagoda. Proba jednu i pomisli „ovo su najlepše jagode koje postoje“.

I to je kraj priče. Ma čitao sam te kineske priče, znam da su jako glupe i nedorečene, ali ima tu nešto drugo.

Te jagode, šta znam. Ja sam uvek kad me neko ponudi, ja odbijem. Onda rekoh sebi, pa zašto odbijam, ok su jagode.

I od tada ja prihvatam jagode kad me neko ponudi i ne jebavam se na livadi, po travi.

Ma, hteo sam bio nešto sasvim drugo da pišem, ali mi bilo bezveze.

Time ja kao zameram njemu, kao, neku površnost, ili to nešto iz čega proizilazi svo ono zagadjenje duhovno koje živimo. Ma bezveze. To je sad ovde neka moda i često imam problema sa naloženim ljudima, onim koji su utripovali da mogu da zastupaju bilo koju ideju ili mišljenje.

Vele oni meni da mi je priča tanka, jer većina saksija ima zaista samo jednu rupu.

Ja reko e nije tačno.

Oni kažu e baš jeste.

Ja reko e nije i mene su poslali da vam to kažem.

I prsnem. Reko dok ste vi mantrali mantru, rešavali skandinavku, divili se svom genetskom poreklu, ja sam proučavao saksije i ne možete vi sad samnom tako.

Pa nerviraju me arijevci koji ti udju u kuću obuveni i donesu na obući blato iz svog zavičaja. Iz Donje Guzičnice, kod Drndžatinaca.

Brojanje rupa na saksiji

Nemam pri ruci skicu, ali jasno je da svaka saksija nema samo jednu rupu. I ja tačno znam da vi mislite na onu dole na koju izlazi voda. To je za vas možda jedina ili glavna rupa, ali nije jedina i činjenica je da je to zapravo sporedna rupa. Glavna rupa je ona gore, na koju izlazi život koji saksija omogućava.

Ona koja vodi dole na dno čak nije ni neophodna, al nije zgoreg je imati. Bitno je da ne bude prevelika.

To dakle znači, da svaka saksija uglavnom ima dve rupe, i to:

1. gornju rupu
2. donju rupu

Kada u saksiju pogledate kroz ovu gornju, životnu rupu, onda možete da vidite sve, onda možda vidite i ovu donju rupu, izmedju ostalog.

A kroz tu donju rupu kad gledate, stvari su malo drugačije, ne vidi se sve. Morate da se potrudite, jer u normalnim okolnostima kroz nju se vidi samo deo one gornje.

Jedna rupa ne čini saksiju

Ali dobro, reko, ne mogu ja vundermenšu objašnjavati te neke detalje. Ono što ja želim da kažem je da ne treba… hoću reći, ako saksija ima samo tu jednu rupu za koju tvrdite da je jedina, onda saksije i nema. Jedna rupa ne čini saksiju, fakat.

Oni vele da je to bezveze.

E stole me bojko. Ne treba meni priznanje, ja hoću da se zna:

1. da saksije u proseku imaju od dve rupe pa naviše
2. da sam ja to prvi reko

Eto toliko.

Da li da ih nekako rehabilitujemo ili jednostavno – bacimo u djubre psima? Mada opet, po meni to svakako nisu čista posla. Hoću reći – iako me vrlo nekvalitetno obaveštavaju o tome šta se sa našim jajima zbiva, i iako sam relativno do apsolutno nekompetetnan po pitanju jaja, ja nisam jedini koji je čuo lavež pasa daleko pre nego je počelo da smrdi.

I molim vas, nemojte misliti da ja sad tu vama držim neke pridike ili nešto proturam. Ja to onako, samo velim da možda nije lepo da ih bacimo psima. Bila su nam dobra dok su valjala.

Prirodna biohemijska reakcija

Pa na kraju krajeva, ako dozvolite, šta će i ta jaja misliti o nama? Ne mora da znači da su pokvarena po karakteru, već jednostavno je došlo do jedne prirodne, biohemijske reakcije. To se dešava i drugima koji imaju jaja, nije valjda da ne vidite? Ubedjuju vas da naša smrde „bljak“, a njihova smrde „cool“ i vama je to u redu?!

Ali dobro, ni to nije glavni uzročnik kvara na našim jajima, već nešto treće. Uh, sad mi tu kod nas imamo nešto što nigde drugde nema. Teško je objasniti, ali pokušaću, i oprostite ako se negde popetljam.

Elem, oni kojima ne trebaju jaja se, dobrovoljno i sa gnušanjem odriču istih i u naše ime, i vele da zarad viših interesa i mi treba da ih se odreknemo, onako kako su se i oni odrekli naših rodjenih jaja koja mi imamo i eto kako njima ništa sad fali, ali naravno da im ne fali, jer kao profi jajare imaju profi jaja, na revers dobijena da ih prošetaju ovuda, jes da su privremena, ali tako su jedna gospodska fina jaja da retko koja budaletina u nas nije zinula oduševljeno i ako treba još nešto zarad viših interesa, vele evo, daćemo i naša jaja i uz jaja šta god da treba.

Da nema nas, ne bi bilo njih

Aman ljudi, polako, pa nisu oni došli ovde da daju nego da uzmu i da nema tih naših smrdljivih jaja, ne bi bilo ni njih. Hoću reći – jasno je meni da je tužna sudbina jedne jajare, ali ne treba baš toliko da budemo saosećajni, jer je biti jajara lagodno, jednostavno i ne treba nikakav početni kapital – to što oni obrću, to je naše, nije njihovo.

Iz aviona se vrlo jasno vidi da je kvar, ili možda bolje reći problem, na našim jajima izazvao isti onaj ko nam sada prodaje rešenje.

Ovde dole, izbliza kad se gleda, ima jedna nezgodacija što u nas ne možeš da prozboriš na tu temu, ne možeš da kažeš šta vidiš. Čim zucneš, odmah te svrstavaju – ili si jajara, ili pilićar. A nemam ni sa njima ništa, daleka im lepa kuća. Stvarno se ne zna čije je dno dublje – da li kod jajara ili kod pilićara, ali to jednog pametnog čoveka i ne interesuje. Jer, ono što je sada ključno pitanje je – „šta da radimo sa ovim našim usmrdelim jajima, tojest – kako ćemo bez jaja?“.

Kao što rekoh, tu nisu čista posla – nismo mi otišli kod njih, nego su oni došli kod nas i tako je počeo problem sa jajima, a cilj je da mi uvidimo da je bezveze imati jaja kad ih niko nema u regionu.

Biometrija

Pa ne morate čitati dalje ako vam je dosadno.

Elem, kad to budemo uvideli, e onda nastupa Murta i veli a ne, to je bilo kobajagi i vraćamo se na ono drevno koje je bilo pre Kurte, da merimo jaja čija su bolja. A mi ćemo reći joj pa nemamo, a oni će kažu nije problem, evo slučajno tu imamo jedna ganz nova, biometrijska, specijalno za vas projektovana. Svetle u mraku i može sa satelita da se upravlja, pritisneš ctrl, iks, pa enter i eto dole kajgane.

Nemam pojma, nisam pametan. I počinjem možda da se ponavljam.

Al opet, šta znam. I što se onog roka trajanja tiče… nešto gledam, preko ovih naših su prošli već dosta njih, nisu nam ovi prvi. A biće ih još.

Eto, samo to sam teo da kažem, izvinte ako sam vas udavio.

Odlican.com: Sunce na Trgu Republike iz albuma Goran Aleksic

Zračimo prljavštinom i pokušavamo da je ugušimo skupim parfemima i garderobom, ali ne vredi, i dalje se oseća naše poreklo, što ga više sakrivamo. Ja recimo volim da pustim misli da odu daleko. Tako imam utisak da sam različit, da sam iznad toga i da sam bolji, a da su za sve ovo krivi neki drugi. Ja sam svet za sebe, oni prolaze pored mene i ne primećuju me dok žure kući ovo popodne. Ja stvaram. Eto slikam Vukov spomenik i objaviću neke od slika.

„Shto nisi poneo digitalac, nego se muchish sa mobilnim telefonom?!!!! hahahahah“

Pretrnuo sam – obratio mi se On.

„Vuče, pa Vi govorite?“

„pa ako seka aleksich mozhe da peva mogu i ja da govorim…….. :)))))))“

Razgovor sa Vukom Karadžićem

„Nisam znao da možeš…“

„eto vidish……… sad znash i imash jednu rupu manje u zhivotnom iskstvu.a sledechi put ponesi digitalac!!!!!!!!!!!!“

„Vuče, pa nisam ja snob. Ja stvaram, i podstičem druge da stvaraju, a ne da budu konzumenti i da konzumiraju.“

„gale, prichaj srpski da te ceo svet razume……istina je da nisi snob,ali te boli to shto ti ustvari nisi nishta“

„Šta fali mom pričanju? Pogledaj tvoje – ne liči ni na šta. Kako to govoriš?! Ti si, bre, Vuk Karadžić, ne smeš tako.“

„si ti ishao u shkolu???????tako govore srbi i ja tako pricham,tebi ako je to abuze onda closiraj ushi…….:))))))))))“

„A pravopis, gramatika? Ja zaista tebe ne razumem…“

„e pa zato mene vole i ja imam spomenik,a ni nemash i nechesh ni imati“

„Šta ima da me vole, ne treba da me vole. Šta, da odem na Pink, da pevam o Crvenom Banu?“

„e pa kad bi umeo ne bi to bilo loshe…bolje o njemu nego u njega……a inache,ako nisi primetio tamo su oni kojima treba da se obrachash….to shto ti svoju nemoch i prazninu prikrivash nekim drzhanjem nivoa to nikog ne zanima.ono shto ti prichash onima koje si odabrao,to sve oni znaju i bolje od tebe“

„E, ajde ćuti malo, ne mogu da slikam.“

„ooooo…pored toliko mesishta zhenskog moj gale snima kamen,spomenik…..pa stvarno si izopachen….:)))))))))))))“

I ne vredi, morao sam da prekinem. Niko nema razumevanja i neće da saradjuje. Čak i jedan spomenik neće da mi pozira.

Publikacija.com: Vukov spomenik Ruzveltova iz albuma Foto seansa kod Vukovog spomenika

Publikacija.com: Nebo iznad Vukovog spomenika iz albuma Foto seansa kod Vukovog spomenika

Publikacija.com: Iza ledja Vuku Karadzicu iz albuma Foto seansa kod Vukovog spomenika

Publikacija.com: Spomenik Vuku Karadzicu iz albuma Foto seansa kod Vukovog spomenika

I zato ne pratim ništa, pratim samo naš forum Inter CAFFE. Ovo sam napisao kod nas, pa sam uklonio. Kod nas je sve polako i mirno, ne sećam se da smo imali slučaj da poruka izazove reakciju. A moj slučaj nije neki specijalan i to što sam napisao nije nešto na čemu bih morao da insistiram. Pisao sam jer sam smatrao da imam kome da kažem, ne zato da bih rekao svoje Mišljenje. Da mi je mnogo stalo do njega, lepše bih sredio tekst.

Tema je samoća i da li je samoća uzrok ili posledica. I lepo nam ide. Niko, recimo, nije stavio primedbu na naslov, a sigurno je više njih primetilo da je nategnut.

Ako ništa, uspeo sam makar da svojim tekstom iznerviram 0,000000032 procenata žena na planeti, ali vežbam i nadam se da ću ovog proleća doseći šestu decimalu.

Sledi moj tekst. Tekst za koji su moji članovi rekli da mogu da ga stavim na svoj blog ili gde hoću samo da ga skinem sa foruma.

Samoća je posledica

Posledica zablude. Ne toliko one zablude da se nekom može verovati, već zablude da neće doći do iznevere. Da, ja ti mogu verovati, naravno, ali konkurs za tvoje poverenje, koje sam zaradio, je uvek otvoren i za neki dan ćeš se bolje prodati, mene ćeš dati gratis ili ćeš me pocepati kao svinja.

I nije problem u tome, to je u redu, obzirom da je to pitanje ličnog izbora, a problem je u tome što mi danas nemamo nikakvu selekciju, već svaka jedinka ima pravo na postojanje, pravo na mišljenje (pravo glasa nećemo pominjati, jer ne samo da iskače van konteksta, već je neozbiljno – to je više komedija nego tragedija, tj problem), i pravo na reprodukciju, kako sebe, tako i svojih laži – bilo da su u pitanju konstrukcije ili zablude. Ljudski škart je izgenerisao priču o nekakvoj ljubavi kakvu poznajemo danas, a koja je jedna najobičnija turbo folk idila.

Akademski snobovi bacaju kosku zabune i seru o nekakvom romantiziranju stvarnosti, ali ono što mi danas znamo o ljubavi je da je to jebanje, jedna vrlo fer disciplina koju treba upražnjavati dok je vreme sa kompetentnima, što i nije strašno – ona, životinja, odlazi zbog par stotina grama nečijeg mesa, bilo konkretnog, bilo u najavi, u kome želi neko vreme da uživa.

Ponižavajuće je kada se otisne na turneju i spusti na nivo pičke u prometu prodajući dupe za kesicu kikirikija ili pistaća, da bi iz ruke jela nekom načelniku, uredniku ili aktuelnom mamlazu, zarad nekakvog – društvenog statusa (razlika izmedju žene i svinje je u tome što svinja nikada ne pokušava da se pravda, dok većina žena to u početku radi). U oba slučaja će da te gleda u oči i da priča o svom dignitetu, balansirajući – ako smatra da si budala onda očekuje da poveruješ, a ako si joj samo beskoristan onda da ne bi pravio buku, jer avaj – to ne bi bilo lepo sa tvoje strane da se kao slabić suočavaš sa neminovnošću.

Stoga je samoća isto toliko dobra, koliko je neminovna. Svaka kiša koja padne, donosi po olakšanje, jer spira reku ljudskih govana sa ulica.

Ma da. Po meni se to isto računa u sastavni deo klika koji će da usledi, jer u tom transu ja izlećem iz busa i pedaliram nožicama do kuće, naravno dok se presvlačim – brzinom svetlosti od 66MHz podiže se operativni sistem, i kad se ukonektujem, onda finalna faza klika dugačkog nekoliko kilometara. Sumnjam da bi ovi današnji miševi to izdržali. Današnji miševi su sve neke seka perse.

A danas, kao i svaki dan, sam se setio desetak strana koje nikako da pogledam. Nemam vremena da učitam i posetim sve što treba, sve što mora, sve je na nekom čekanju. Sad su mi klikovi od dve hiljade tona. A nemam dvesta miliona i osam vagona.

Ali imam hiljadu obaveza, milion ideja i milijardu ljudi oko mene koji pričaju bilijardu jezika i prave trilijardu problema i zabuna na koje se komotno može potrošiti par inkarnacija. Verovatno znate da postoji armija ljudi kod kojih dominira ta neka misaona supstanca, i, količinom svog slobodnog vremena, koje troše na razne oblike mišljenja, umeju povremeno da satru jadnu radničku klasu.

I onda ne stižem puno toga, pa ne stignem da uradim i tako jednu sićušnu malu, malu stvar kakva je jedan mali, mali klik. Strašno i nezamislivo. I preovladjuju oni glupi klikovi, kojima učitavam stranu, a unapred znam šta na njoj piše i učitavam je samo da proverim da nije možda na njoj nešto što ne očekujem da bude.

Sve je manje onih klikova iz zadovoljstva i znatiželje, onih kaubojskih klikova. Usamljeni jahač jezdi kroz prerije interneta, bunari i snima na disk kojekakve drangulije u svoju arhivu. Imam tri neke knjižice o origamiju, a ne stigoh još da ih prelistam, i pre neki dan nešto pričasmo o njemu i izblamirah se prilično. Ja sam bre mislio da je to neko cveće.

To sam samo hteo da kažem. Kako je klik s jedne strane očajno devalvirao, a s druge strane jako je teško kliknuti i još teže naterati nekog da klikne. Ali to je neka druga priča. Odoh sad da klikćem. Dosta sam pisao.

To je jedno. A drugo, i u ovo „pametan“ se povremeno, ali opasno razočaravam i nisam raspoložen uopšte da to puno objašnjavam, mada kad zagusti snadjem se nekako.

Evo, naprimer, slučaj – Webstrane.info. Osim spamera koje pedantno brišem, niko i ne dolazi da si otvori blog, tojest malo ko dolazi, čast izuzecima. I šta čovek kao ja da uradi i da zaključi osim da je, eto, to jedna uobičajena pojava i klasična situacija. Oni mene ne vole, smatraju da mi pomažu i taman kad sam i ja hteo da predjem kod Vilotića, neko me zamoli za pomoć.

Plitka poezija, ali duboko sakriven link

Ah konačno neko hoće da otvori blog – j@ se javila i zamolila da joj pomognem. Nije me baš zamolila, pomenula je da bi možda nekad eventualno čak i mogla da ima blog tu, a ja sav srećan, kao pravi džentlmen da pomognem dami i olakšam joj, odem lepo da je registrujem da se ona ne muči da traži link za registraciju.

Ovladao sam baratenjem mišem za sve ove godine jako dobro i ja te stvari radim brzo i lako, očas posla skoknem na naslovnu stranu Webstrane.info i sad tu da kliknem na link. Na link za registraciju. Da joj pomognem. Nema linka… Ne sećam se ni da je bio link. Ne sećam se ni gde je bio… bio je zapravo, sećam se da sam se ja nekako registrovao davno, davno. E a sad ga nema. Mrdam po strani mišonjom koekuda i tek dole pri dnu primetih da bljesne jedna reč skrivena. E tu treba da se klikne. Potom je sve bila stvar rutine, nije bilo nikakvog problema, j@ sad ima svoj blog.

Ali, moram da čestitam svim ljudima koji su se registrovali, na upornosti, požrtvovanosti i vremenu koje su posvetili mojoj malenkosti i mojoj Wordpress MU mutant instalaciji i uspeli da se registruju.

Ostaviću još neko vreme stvari kako jesu. Eto nek se vidi ko su pravi prijatelji koji ne odustaju tako lako. Ovo je intelektualna elita, ovo su Ajnštajni, bre. Nije mala stvar pronaći link, kad ga ja zavučem stručno.

E sad možemo da se vratimo na početak priče. Ja sam ružan, pametan i mlad, sa napomenom da sam mlad bio davno nekada i da se povremeno razočaram u svoj intelekt, ali se osećam i dalje tako kao u pesmi.

I mislim da vam je sada svima jasno da je apsolutno u redu samo otvoriti blog, i ništa ne napisati u njega. Ne može vam niko ništa, to je vaše neprikosnoveno pravo i uobičajena pojava.

Mogao sam o tome dugo da pričam, ali ipak je bolje da to ovako slikovito svojim primerom pokažem.

Ako mislite da sam neozbiljan, ili da samo prašim slova po tastaturi, kako bih napisao kakav takav post ovde, delimično ste u pravu. Ali. Ja vam kažem da je bolje ne pisati ništa, nego pisati bilo šta. Pisanje je rizik.

Tek kada ste spremni na rizik, onda pišite.

Moj slučaj sa wikipedijom kao primer

Sećam se zime 2004 godine. Nekoliko meseci sam proveo u bolnici i kada sam se vratio, onako gladan interneta – prionem… Naletim na Wikipedia.org i prepadnem se. Vidim, to je nešto ozbiljno, veliko i dobro, ali ima stravičan propust – kliknem sa strane na „edit“ i mogu da pišem bilo šta (?!).

To je bio osećaj. Na brzinu, panično isproveravah sve, da prvo dokažem sebi da se ne varam. I isto tako na brzinu sklepah neki mail webmasteru. Da hitno dodje da vidi sajt, jer tamo može svaki posetilac da piše šta god želi i koliko god želi.

Ujutru mi je stigao odgovor. Mislim da mi je odgovorio neki Ken, moram da nadjem taj email, da uramim i stavim iznad radnog stola. Ken mi je ljubazno, ali jako sažeto, objasnio da je to što sam video poenta wikipedije. A ja sam se osetio kao magarac.

Ma zbunili su me i vandali, koliko se sećam, zatekao sam na nekom mestu neke naci pokliče. Ali svejedno, to nikom bitnom nisam pričao do skoro. Tek pre par meseci sam to priznao Stekiju. Steki ne shvata koja je to duševna bol za mene, kad se tako smeje čoveku koji traži reč utehe. C, c, c.

Eto. Čudo jedno koliko jedan email može da deprimira, a zamislite tek kako bih se osećao da sam to stavio na svoj blog.

I šta će mi još jedan? Nisam siguran. Ja zapravo i nemam šta da kažem, ja sam jedan star čovek i razočaran. Ako ničim drugim, onda time što se sav naš jad i ta neka beda realnog seli i u virtuelno. Imam neki utisak da je virtuelni svet bio nekad čistiji i časniji. Sve je manje kreacija, sve je više manipulacija.

Kažu mi forumaši sa www.inter.co.yu/caffe da ne dolaze da otvore i pišu svoj blog na www.webstrane.info iz prostog razloga što ne znaju kako se to radi, ne znaju kako se piše blog. Već dugo me nagovaraju da ja počnem – da oni vide kako to ide. A ja moram da slušam, neću da dozvolim da mene moj narod ne voli, heheh…

A svakom se dešava da ponekad slučajno ili namerno prozbori i nešto pametno. Mislim da i ja nisam u tome neki izutetak.

I sve je to u redu, ali ja se i dalje pitam – šta će meni još jedan blog.