Tako kaže pesma stara profesora Čonkića i Pekinške patke iz Novoga Sada i ništa se naročito nije promenilo, sve to stoji. Uz male napomene. Ovo mlad više ne važi, ali bio sam mlad kad smo to pevali. Hoću reći, znam kako je biti mlad.

To je jedno. A drugo, i u ovo „pametan“ se povremeno, ali opasno razočaravam i nisam raspoložen uopšte da to puno objašnjavam, mada kad zagusti snadjem se nekako.

Evo, naprimer, slučaj – Webstrane.info. Osim spamera koje pedantno brišem, niko i ne dolazi da si otvori blog, tojest malo ko dolazi, čast izuzecima. I šta čovek kao ja da uradi i za zaključi osim da je, eto, to jedna uobičajena pojava i klasična situacija. Oni mene ne vole, smatraju da mi pomažu i taman kad sam i ja hteo da predjem kod Vilotića, neko me zamoli za pomoć. Continjue Reading »

Kao što sam u predhodnom postu pomenuo, sve ovo radim da bih pokazao drugima kako se bloguje.

I mislim da vam je sada svima jasno da je apsolutno u redu samo otvoriti blog, i ništa ne napisati u njega. Ne može vam niko ništa, to je vaše neprikosnoveno pravo i uobičajena pojava.

Mogao sam o tome dugo da pričam, ali ipak je bolje da to ovako slikovito svojim primerom pokažem.

Ako mislite da sam neozbiljan, ili da samo prašim slova po tastaturi, kako bih napisao kakav takav post ovde, delimično ste u pravu. Ali. Ja vam kažem da je bolje ne pisati ništa, nego pisati bilo šta. Pisanje je rizik.

Tek kada ste spremni na rizik, onda pišite. Continjue Reading »

Imam ih nekoliko. Ne znam tačno koliko, ali ni u jedan ne stižem da pišem. Iako o blogu i blogovanju znam mnogo više od onih koji ne znaju ništa. Zapravo, znam onoliko koliko mi treba. Dosta blogova sam podigao i mnogima sam omogućio da bloguju.

I šta će mi još jedan? Nisam siguran. Ja zapravo i nemam šta da kažem, ja sam jedan star čovek i razočaran. Ako ničim drugim, onda time što se sav naš jad i ta neka beda realnog seli i u virtuelno. Imam neki utisak da je virtuelni svet bio nekad čistiji i časniji. Sve je manje kreacija, sve je više manipulacija. Continjue Reading »