Sve ima svoj rok trajanja i taj rok se kao problem jednom neminovno nametne. Časna reč, zaista se ne radi o tome da mi manjka veza sa realnim svetom, već vidim da ignorišemo jedno vrlo legalno i legitimno pitanje – „šta raditi sa jajima kad se pokvare?“.
Da li da ih nekako rehabilitujemo ili jednostavno – bacimo u djubre psima? Mada opet, po meni to svakako nisu čista posla. Hoću reći – iako me vrlo nekvalitetno obaveštavaju o tome šta se sa našim jajima zbiva, i iako sam relativno do apsolutno nekompetetnan po pitanju jaja, ja nisam jedini koji je čuo lavež pasa daleko pre nego je počelo da smrdi.
I molim vas, nemojte misliti da ja sad tu vama držim neke pridike ili nešto proturam. Ja to onako, samo velim da možda nije lepo da ih bacimo psima. Bila su nam dobra dok su valjala.
Prirodna biohemijska reakcija
Pa na kraju krajeva, ako dozvolite, šta će i ta jaja misliti o nama? Ne mora da znači da su pokvarena po karakteru, već jednostavno je došlo do jedne prirodne, biohemijske reakcije. To se dešava i drugima koji imaju jaja, nije valjda da ne vidite? Ubedjuju vas da naša smrde „bljak“, a njihova smrde „cool“ i vama je to u redu?!
Ali dobro, ni to nije glavni uzročnik kvara na našim jajima, već nešto treće. Uh, sad mi tu kod nas imamo nešto što nigde drugde nema. Teško je objasniti, ali pokušaću, i oprostite ako se negde popetljam.
Elem, oni kojima ne trebaju jaja se, dobrovoljno i sa gnušanjem odriču istih i u naše ime, i vele da zarad viših interesa i mi treba da ih se odreknemo, onako kako su se i oni odrekli naših rodjenih jaja koja mi imamo i eto kako njima ništa sad fali, ali naravno da im ne fali, jer kao profi jajare imaju profi jaja, na revers dobijena da ih prošetaju ovuda, jes da su privremena, ali tako su jedna gospodska fina jaja da retko koja budaletina u nas nije zinula oduševljeno i ako treba još nešto zarad viših interesa, vele evo, daćemo i naša jaja i uz jaja šta god da treba.
Da nema nas, ne bi bilo njih
Aman ljudi, polako, pa nisu oni došli ovde da daju nego da uzmu i da nema tih naših smrdljivih jaja, ne bi bilo ni njih. Hoću reći – jasno je meni da je tužna sudbina jedne jajare, ali ne treba baš toliko da budemo saosećajni, jer je biti jajara lagodno, jednostavno i ne treba nikakav početni kapital – to što oni obrću, to je naše, nije njihovo.
Iz aviona se vrlo jasno vidi da je kvar, ili možda bolje reći problem, na našim jajima izazvao isti onaj ko nam sada prodaje rešenje.
Ovde dole, izbliza kad se gleda, ima jedna nezgodacija što u nas ne možeš da prozboriš na tu temu, ne možeš da kažeš šta vidiš. Čim zucneš, odmah te svrstavaju – ili si jajara, ili pilićar. A nemam ni sa njima ništa, daleka im lepa kuća. Stvarno se ne zna čije je dno dublje – da li kod jajara ili kod pilićara, ali to jednog pametnog čoveka i ne interesuje. Jer, ono što je sada ključno pitanje je – „šta da radimo sa ovim našim usmrdelim jajima, tojest – kako ćemo bez jaja?“.
Kao što rekoh, tu nisu čista posla – nismo mi otišli kod njih, nego su oni došli kod nas i tako je počeo problem sa jajima, a cilj je da mi uvidimo da je bezveze imati jaja kad ih niko nema u regionu.
Biometrija
Pa ne morate čitati dalje ako vam je dosadno.
Elem, kad to budemo uvideli, e onda nastupa Murta i veli a ne, to je bilo kobajagi i vraćamo se na ono drevno koje je bilo pre Kurte, da merimo jaja čija su bolja. A mi ćemo reći joj pa nemamo, a oni će kažu nije problem, evo slučajno tu imamo jedna ganz nova, biometrijska, specijalno za vas projektovana. Svetle u mraku i može sa satelita da se upravlja, pritisneš ctrl, iks, pa enter i eto dole kajgane.
Nemam pojma, nisam pametan. I počinjem možda da se ponavljam.
Al opet, šta znam. I što se onog roka trajanja tiče… nešto gledam, preko ovih naših su prošli već dosta njih, nisu nam ovi prvi. A biće ih još.
Eto, samo to sam teo da kažem, izvinte ako sam vas udavio.
Goran Aleksic