Odkako je na netu počelo u nas da se piše, o ljubavi se puno, možda i najčešće pisalo i na sve strane su stihovi o ljubavi i priče i sve je to lepo… Ali je malo teško čitati – ne samo o ljubavi, nego inače se često piše Musa, a čita se Pusa. Sve mu to dodje neko prodavanje, puštanje u promet.
I zato ne pratim ništa, pratim samo naš forum Inter CAFFE. Ovo sam napisao kod nas, pa sam uklonio. Kod nas je sve polako i mirno, ne sećam se da smo imali slučaj da poruka izazove reakciju. A moj slučaj nije neki specijalan i to što sam napisao nije nešto na čemu bih morao da insistiram. Pisao sam jer sam smatrao da imam kome da kažem, ne zato da bih rekao svoje Mišljenje. Da mi je mnogo stalo do njega, lepše bih sredio tekst.
Tema je samoća i da li je samoća uzrok ili posledica. I lepo nam ide. Niko, recimo, nije stavio primedbu na naslov, a sigurno je više njih primetilo da je nategnut.
Ako ništa, uspeo sam makar da svojim tekstom iznerviram 0,000000032 procenata žena na planeti, ali vežbam i nadam se da ću ovog proleća doseći šestu decimalu.
Sledi moj tekst. Tekst za koji su moji članovi rekli da mogu da ga stavim na svoj blog ili gde hoću samo da ga skinem sa foruma.
Samoća je posledica
Posledica zablude. Ne toliko one zablude da se nekom može verovati, već zablude da neće doći do iznevere. Da, ja ti mogu verovati, naravno, ali konkurs za tvoje poverenje, koje sam zaradio, je uvek otvoren i za neki dan ćeš se bolje prodati, mene ćeš dati gratis ili ćeš me pocepati kao svinja.
I nije problem u tome, to je u redu, obzirom da je to pitanje ličnog izbora, a problem je u tome što mi danas nemamo nikakvu selekciju, već svaka jedinka ima pravo na postojanje, pravo na mišljenje (pravo glasa nećemo pominjati, jer ne samo da iskače van konteksta, već je neozbiljno – to je više komedija nego tragedija, tj problem), i pravo na reprodukciju, kako sebe, tako i svojih laži – bilo da su u pitanju konstrukcije ili zablude. Ljudski škart je izgenerisao priču o nekakvoj ljubavi kakvu poznajemo danas, a koja je jedna najobičnija turbo folk idila.
Akademski snobovi bacaju kosku zabune i seru o nekakvom romantiziranju stvarnosti, ali ono što mi danas znamo o ljubavi je da je to jebanje, jedna vrlo fer disciplina koju treba upražnjavati dok je vreme sa kompetentnima, što i nije strašno – ona, životinja, odlazi zbog par stotina grama nečijeg mesa, bilo konkretnog, bilo u najavi, u kome želi neko vreme da uživa.
Ponižavajuće je kada se otisne na turneju i spusti na nivo pičke u prometu prodajući dupe za kesicu kikirikija ili pistaća, da bi iz ruke jela nekom načelniku, uredniku ili aktuelnom mamlazu, zarad nekakvog – društvenog statusa (razlika izmedju žene i svinje je u tome što svinja nikada ne pokušava da se pravda, dok većina žena to u početku radi). U oba slučaja će da te gleda u oči i da priča o svom dignitetu, balansirajući – ako smatra da si budala onda očekuje da poveruješ, a ako si joj samo beskoristan onda da ne bi pravio buku, jer avaj – to ne bi bilo lepo sa tvoje strane da se kao slabić suočavaš sa neminovnošću.
Stoga je samoća isto toliko dobra, koliko je neminovna. Svaka kiša koja padne, donosi po olakšanje, jer spira reku ljudskih govana sa ulica.
Goran Aleksic
Vlada responded on 24 avg 2008 at 21:10 #
Davno, pre dvadeset godina, došli smo u sukob zbog prilično različitih životnih stavova. Sećam se da si to ovako pokušao da ilustruješ:
„Ja ti, Vlado, kažem – Gle, kako je lep onaj golub! – a ti meni – Stvarno, baš je lep, hajde da ga pojedemo!“
Biti drugačiji je normalno, kao i potreba da se iznosi i brani svoje mišljenje. I kritikuje tudje. Ali, način na koji je to Goran Aleksić radio i radi, je ono što me zadivljuje i inspiriše. Kad god „oplete“ po nekom, ili nečem, nikad, koliko je meni poznato, to ne čini, a da i sebe ne stavi u isto rešeto. Ako mene stavlja pod lupu, sebe obavezno pod mikroskop. I više je to, nego pošteno. Za primer, rekao bih. Može li se išta naučiti od Aleksića? Može! Recimo, kako biti dosledan, a ostati čovek.
I dalje smo mi različiti. Ne pišem ja ovo da bih se dodvorio, već dajem „plus“ jednoj karakternoj crti. Naglasak na tom je ne stavlja u red naših zajedničkih osobina. Naprotiv, ističe je kao nešto što ne posedujem u dovoljnoj meri, a stremim ka tom.
Što se tiče sadržaja prognanog ti teksta, koji nadje utočište ovde u blogu, smatram da je zgodan za raspravu. Zanimljivo je to da je ostao bez komentara, obzirom na talasanja koja je stvorio. Evo, ja se obavezujem, da ću reći par reči na tu temu, prvom prilikom, samo, na drugom mestu. Ovde i sad, samo kratko o stilu. Osveženje. Prava stvar.
Goran Aleksic responded on 14 nov 2008 at 5:19 #
„Davno, pre dvadeset godina, došli smo u sukob“… Sad si me lepo udesio, bre ja svima pričam da sam osamdeseto godište.
Hvala na lepom komentaru, a razloga zašto je jedini predpostavljam da ima više. Jedan od njih je sigurno taj što smo na Webstrane.info do same krajnosti zakomplikovali proces komentarisanja.
PS: Nisu bili golubovi, već labudovi. Animal iz punk rock banda Anti Nowhere League je negde u bivšoj Jugoslaviji napravio eksces, pa sam ja to u diskusiji bio pomenuo, ali ne mogu da se setim koliko sam detaljisao tada. :)