Ma da. Po meni se to isto računa u sastavni deo klika koji će da usledi, jer u tom transu ja izlećem iz busa i pedaliram nožicama do kuće, naravno dok se presvlačim – brzinom svetlosti od 66MHz podiže se operativni sistem, i kad se ukonektujem, onda finalna faza klika dugačkog nekoliko kilometara. Sumnjam da bi ovi današnji miševi to izdržali. Današnji miševi su sve neke seka perse.

A danas, kao i svaki dan, sam se setio desetak strana koje nikako da pogledam. Nemam vremena da učitam i posetim sve što treba, sve što mora, sve je na nekom čekanju. Sad su mi klikovi od dve hiljade tona. A nemam dvesta miliona i osam vagona.

Ali imam hiljadu obaveza, milion ideja i milijardu ljudi oko mene koji pričaju bilijardu jezika i prave trilijardu problema i zabuna na koje se komotno može potrošiti par inkarnacija. Verovatno znate da postoji armija ljudi kod kojih dominira ta neka misaona supstanca, i, količinom svog slobodnog vremena, koje troše na razne oblike mišljenja, umeju povremeno da satru jadnu radničku klasu.

I onda ne stižem puno toga, pa ne stignem da uradim i tako jednu sićušnu malu, malu stvar kakva je jedan mali, mali klik. Strašno i nezamislivo. I preovladjuju oni glupi klikovi, kojima učitavam stranu, a unapred znam šta na njoj piše i učitavam je samo da proverim da nije možda na njoj nešto što ne očekujem da bude.

Sve je manje onih klikova iz zadovoljstva i znatiželje, onih kaubojskih klikova. Usamljeni jahač jezdi kroz prerije interneta, bunari i snima na disk kojekakve drangulije u svoju arhivu. Imam tri neke knjižice o origamiju, a ne stigoh još da ih prelistam, i pre neki dan nešto pričasmo o njemu i izblamirah se prilično. Ja sam bre mislio da je to neko cveće.

To sam samo hteo da kažem. Kako je klik s jedne strane očajno devalvirao, a s druge strane jako je teško kliknuti i još teže naterati nekog da klikne. Ali to je neka druga priča. Odoh sad da klikćem. Dosta sam pisao.

Prosledi na Fejsbuk, Tviter, Maj spejs, Gugl, Dig...