Zabranjeno ispod osamnaest

Ma šta oni meni tu osamnaest? Ko su oni da ih se uopšte nešto štiti i ko će nas da zaštiti, i zašto baš osamnaest? Da se ja nešto pitam, Dnevnik bi recimo bio zabranjen za ljude mladje od 80 godina, časti mi, to je čista pornografija.

Mi se pravimo kao nismo čuli da se te vesti pišu za one druge, koji nemaju način da informaciju dobiju prirodnim tokom, već moraju da plate – čitaju novine i gledaju Dnevnik. A mi, navodno, kupujemo novine da voajerišemo ispod medijskog crvenog fenjera, i da vidimo o čemu trenutno misle oni koji veruju svašta.

Ispod i iznad osamnaest

Prijatelj mi se skoro žalio da se oseća jako glupo, ali je bio jako ljut i nisam bio u poziciji prijateljski da ga pitam šta je neprirodno našao u tom osećaju koji ga tako silno mori, obzirom da zvuči sasvim uobičajeno, kao svaki besan čovek kome je sve potpuno jasno.

Ja ne tražim objašnjenja, toliko znam i sam da se snadjem, ali vrebam dan kad će da umru mediji, onda ću da stavim kačket i reći ću svima da se zovem Bandura i održaću jedan divan govor za sve one slavne dane novinarstva. Jer novinari su dobri ljudi.

Nisam naprasno postao pametan – svakom dobronamernom gradjaninu je jasno da „mediji namenjeni masi“ više škode od pušenja, ali – pušenje je zabranjeno. Jer mediji generišu glupu masu koja veruje bilo šta i regrutuju naivno tržište koje kupuje sve. Oduvek je tako bilo.

Sećam se recimo Beograda iz prošlog veka, Ruzveltova ulica. Ruzvelt nam se nešto zamerio gadno, čim smo mu dali takvu ulicu. Ja je ne bih prihvatio, da se zove ulica Gorana Aleksića, uzeo bih je pa zalepio na čelo nekom harmonikašu, šta će mi.

Ruzveltova ulica, Beograd

Izadjem iz dvadeset petice, kod Novog groblja. Sve regularno. Svratim do trafike, da kupim cigare, ili cigarete, što bi se reklo. I tu – puče. Vidjao sam ranije i žene, i prodavce, nisam neiskusan. Ali, kad se to čudo u trafici nagnulo dole za dve obične, pišljive, sarajevske, Drine…

To je za mene bio odraz velikog poštovanja i poverenja prema mušteriji i prizor koji neću zaboraviti dok sam živ. To ja zovem dekolte, brale moj, i to dekolte sa velikim D. To se saglo i unutra se to nekako razmaklo, dva belutka su u toj nekoj prvoj fazi pala pod žestok uticaj gravitacije, o kojoj mi je Andra, profesor fizike u osnovnoj školi toliko pričao. Andro, nemaš pojma – moram da ti kažem.

A onda je jedan taj belutak onako ovlaš ćušnuo ovaj drugi i čulo se kao neko „sss…“ onako tiho i sažeto, odprilike kao kad se blago počešeš. Onda je Ona napipala dole dve sarajevske, i, nagla se, da ih iščupa iz kutije i sve se zatreslo, tramvaj je prošao, neke ptice su se oglasile iznad moje glave, a da su te dve pakle bile još niže, ili da je Ona bila još temeljitija, mogli su i mrtvi početi ustajati, jer tu smo – tik uz Novo groblje, u toj Ruzveltovoj.

Zaplet ispred Bele kapije

Kada se Ona nagla, izmedju njene „dve bele“ se meni tada ukazao kao ambis, mrak u kome bi neki vojskovodja ili revolucionar, da je na mom mestu, mogao dole negde da nasluti i pupak. Ove razmaknute dve bele su kao stubovi neke kapije, ali trepere i vriju kao ključala voda, u tu kapiju bi mogli sipati pšenicu i dole bi negde padalo najfinije brašno, tip 500.

Ta masa tih sitnih podrhtaja, ta ključala situacija, nije dugo trajala i onda je ambis počeo da se zatvara. Prvo je lanče oko vrata poskočilo kao sa tramboline, ali lagano i kao da je malo zastalo u vazduhu, u nekom svom gornjem krajnjem položaju, a onda je ona jedna bela, onako tektonski, opalila ovu drugu „bammm“ i zatvorila za tren ambis, sve se urušilo, lanče se skrhalo nazad bez ikakve svoje volje i ikakvog uticaja na raspored snaga – dve bele su se sudarile, i odbile, pa vratile, i ne daju sad jedna drugoj za pravo, situacija je napeta.

Ja nemam reči. Ja sam samo tražio dve sarajevske.

I dobio sam dve sarajevske.

Kroz taj, kako da kažemo… pult, izašla je ruka i izvela na put prema meni dve sarajevske drine. Bem te Drino, i Sarajevu, i Ministarstvu trgovine. Šta ja sad da radim.

Ne znam ja da beknem.

Pita ona mene. „Dve sarajevske. Hoćete još nešto?“

Hoću li? Ja? Šta?

Pokušavam da mislim. I pade mi na pamet kako je lepo biti buba.

Stvarno. Nije mi želja da poginem. Ali zamisli buba si i upadneš tamo unutra. Dobro, ako si neka budala od bube, onda ti makar mekano tu. A ako imaš iole, ne znam, tog nečeg… Pa tu ne postoji vreme, tu unutra je sve drugačije. Navodno, ona polarna noć traje šest meseci, ali polarna noć je tu u istoj dimenziji kao Ruzveltova ulica. A ovo što gledam upravo, kako god ga mi zvali, je već nešto drugo i tu unutra vreme se drugačije meri nego ovamo kod nas, ali je prostor jako skučen i ne vidim način da tu obitava neko ko nije neka buba, ili eventualno mrav.

Hoću li još nešto? Ne znam.

Šta ja hoću?

Hoću. Da, znam, hoću. Ja dan danas ne znam šta mi bi i otkud mi to, ali se sećam da sam nekim jednoličnim, slabim, skoro bolesnim glasom, kao ranjeni partizan sa nosila, tiho onako izustio „Hoću jedan boks sarajevske“.

Ona je onda krenula da se popne na stolicu. Boks je gore. Pa neću tako, hoću od ovih dole, iz iste serije, i iz iste proizvodne smene kao ove malopre, ceo boks, ali odozdo, i hoću polako, paklu po paklu, ili makar dve po dve. Ako nije problem.

Stade ona. Vidi s kim ima posla, vidi da nisam baš načisto. Ma nasmešio joj se brčić. Ja sam pre toga primetio, kad su se pomolile one dve sarajevske, primetio sam tanke ženske prste, i crne jake dlačice na ruci. Ima i brčiće, kao onako neke, jaka je baš.

Nasmeši se ona, ali – srca je kamenog. Ipak gore zahvati jedan boks i tresne ga preko Novosti, preko Politike Ekspres i one obične Politike, tad nije bilo Kurira i Blica i pufnu odozdo svo to tadašnje vascelo srpsko, a rekao bih i federalno, novinarstvo o kome smo i počeli ovu celu priču, vazdušnim pufom jednim pufnu, i osetim ja da mi se dopada miris tih tadašnjih novina, i one farbe, i opet ona mene pita isto.

Hoću li još nešto.

E neću kad si takva.

Gledam dvanaest pakli sarajevske od kojih su deset višak, a slušam je kako šljapka po onoj kasi i ode onaj dekolte tamo s njom, sav se i on dao u matematiku i finansije. Pevaju one ptice gore, ja stojim dole mislim se da me koja posere ne bih osetio, a ona kuca, i kuca, i kuca, i svaku je cigaretu pojedinačno fakturisala i ništa nije ovoj poharanoj državi zatajila. Ima divnu neku mekanu i blago punačku ruku, mišica na nadlaktici joj treperi dok kuca, verujem da ima i lepe oči. Ali šta kad se ne vide, pa ne mogu se ja saginjati dole, da kleknem da bih prodavcu video oči. Kuca ona, a vreme prolazi.

I eto je, veli sto sedam hiljada i pet stotina dvanaest dinara. Zbunila me, ja kad bih bio takav kao ona, ja ne bih imao pojma ni o čemu. A vidiš ona, mudrica, svetlucavim usnama i melodično meni ti veli „sto sedam hiljada i pet stotina dvanaest dinara“. Nisam planirao toliki trošak, niti sam planirao ja toliko da pušim, ali šta je tu je, nekako to platih i vratih se nazad, pravo kući. Po pare za fotokopirnicu.

Publikacija.com: Vukov spomenik Ruzveltova iz albuma Foto seansa kod Vukovog spomenika

Mudrost na vidiku

Nije mi bilo žao, ali držalo me nekoliko dana, nešto, a ne znam šta. Moj problem je, mislio sam, što ne znam da reagujem kad treba. Prodje tih nekoliko dana, i shvatim ja šta treba i vratim se nazad.

Izadjem iz dvadeset petice. Pridjem, udahnem, izdahnem, nagnem se nad pult, ali dostojanstveno. Naravno, zatražim cigarete, sarajevske dve. I, neki ćelavi debeli. Sago se frajer i dohvati odozdo dve sarajevske, ja ga gledam. Ne mogu da verujem. Pa koji je tebe svetac ovde doveo, kakve ti veze na nebesima imaš nije mi jasno. Pomenem ja i Milošević Slobu, tad je bio u opticaju još. U sebi pomenuh, naravno.

Njemu je ceo taj naš susret izgledao normalno, kao i svaki drugi. Uzeh ja one cigare i hajde mislim se kući. Nemam volje da idem nigde drugde sad.

Stotinak metara samo, i onda me je nešto puklo. Ali ovaj put iz mojih nedara.

Setio sam se koliko je ona dugo kucala i stao sam. Jasna je meni razlika izmedju dve paklice cigareta i dvanaest paklica cigareta, ali ovaj tip malopre je dva puta lupio po kasi i dao mi račun. To njegovo, i ono njeno, nema nikakve veze jedno sa drugim i nije proporcionalno, jer dvanaest podeljeno sa dva je šest, a ona nije kucala šest puta više, ona je kucala dugo i nešto sasvim drugo, a ja sam samo stajao.

Tada sam se uplašio vrlo. Jer odjednom sam shvatio nekoliko stvari. Shvatio sam da je ovo prvi put da sam, zahvljaljujući tek ovom ćelavom tipu, primetio da ne znam da sam svojom voljom sprečio da mi se desi nešto što sam hteo da se desi, ili tako nešto, i shvatio sam da ću nažalost isto to morati da ponovim u životu nebrojano puta, jer neću znati šta zapravo radim.

Dan danas, ja na trafici ne tražim novine. Tražim, ali vrlo retko. Uvek se sagnem, da vidim oči, i volim prodavcu da kažem hvala.