hoću interakciju

Poranio noćas
nem i sam
da uhvatim mlado jutro
pa da ti ga dam.

Mrak mi crne bore krije
pa izgledam veselije.

Билтени Месних заједница Новог Сада постоје од краја 2005. године као систем бесплатних интерних гласила, развијених за потребе унапређења рада новосадских МЗ у правцу ефикасних сервиса својих грађана. Није тајна да су до сад у низу иницијатива и пројеката остварили позитиван утицај на надлежне градске и државне службе у циљу решавања проблема грађана Новог Сада.

Курирска служба Градске управе за опште послове штампана издања Билтена Месних заједница Новог Сада редовно доставља Градоначелнику Новог Сада, представницима Скупштине Града, члановима градског Већа, градским Управама и службама, Јавним и Јавним комуналним предузећима, грађанима одређене територијалне јединице, као и осталим субјектима који утичу на функционисање територијалних заједница града и развој животне средине новосађана.

Електронска издања Билтена редакције медија редовно преузимају путем интернета. Листови „Блиц“, „Вечерње новости“, „Грађански лист“, „Пресс“, „24 часа“ новосадски „Дневник“, све локалне телевизије и радио станице, као и „Јавни Сервис Војводине“, данас Билтене редовно користе као поуздан извор информација и са свима њима остварујемо континуирану сарадњу и у осталим облицима медијског утицаја на развој животне средине Новосађана.

Билтени Месних заједница Новог Сада су бесплатни за све кориснике

Ево неколико вести објављених у Билтенима, ако неког занима.

Билтен Месне заједнице „Соња Маринковић“ број 19, фебрар 2009.

Градска управа за саобраћај, Јавно предузеће Паркинг сервис, па чак и представници Министарства унутрашњих послова, очигледно, сви су немоћни да реше, слободно можемо рећи, сулуду ситуацију на Кеју жртава рације, у непосредној близини новоотворених кафића.

Изложба најлепших и најскупљих аутомобила у граду и сви – непрописно паркирани. Непосредно уз низ обележених паркинг места, они су заузели тротоар и то тако и толико да чак више ни возило за чишћење тротоара ЈКП „Чистоћа“ не залази у овај крај. У нашу Месну заједницу стигле су налепнице са натписом „Себично паркиран аутомобил“.

Позив упућујемо свим нашим суграђанима, дођите и преузмите их, да их лепимо заједно. Наша адреса је Алеја највиђенијих лимузина у граду (Кеј жртава рације број 4).

Билтен Месне заједнице „Детелинара“ број 1, децембар 2005.

Оног тренутка када Нови Сад буде домаћин Зимских Олимпијских игара, или кад наш град добије аеродром за прекоокеанске летове, новоизграђени паркинг на Тргу Мајке Јевросиме биће свакако добродошла логистичка подршка у транзиту безброј милиона туриста кроз Нови Сад.

Нажалост, фрушкогорске скијашке падине нису довољно стрме за Олимпијаду, а географски положај, па и профил пољопривредне Војводине и Новог Сада није привлачна дестинација ни за прекооеански аеродром, ни за милионе туриста. Звучи као груба шала, али да није тужно, било би заиста смешно оно што смо овог лета сви, заједно са житељима Трга Мајке Јевросиме, доживели. Да је, некада жив, зелени простор, сад мртав и сив, то знамо, али ни сад не знамо – зашто? Зашто је у једној малој, слепој новосадској улици без саобраћаја, уместо корисног паркића и зелене оазе за децу, био важнији паркинг на коме се нико озбиљан неће паркирати?

Сведоци смо, поштовани суграђани, читаво лето су грађани на Тргу Мајке Јевросиме писали петиције ЗИГ-у, и узалуд понављали исту поруку Граду – не треба нам та инвестиција, немојте бацати новац. Узалуд у писму ЗИГ-у стоји: “…Ту инвестицију Савет Месне Заједнице “Детелинара” никада није тражио од ЗИГ-а…”  Кад рекосмо – прекоокеански аеродром – нисмо се шалили. Јер, ако улагање у паркинг не треба нама, који живимо овде, можда је потребно онима који раде овде или пролазе овуда.

Међутим, колико знамо, у ближој околини Трга нема ни једне (словом и бројем – ни једне) фирме с таквим потребама. Питање, дакле, ЗИГ-у остаје: зашто? Која је намена новом паркингу, кад наш град више пати од недостатка зеленила и ваздуха. Ако је Паркинг – за сваки случај, зашто није остао парк – за сваки случај?

Билтен Месне заједнице „Никола Тесла“ број 18, јануар 2009.

Под насловом „Телепчани траже семафор због честих судара“  лист Блиц својевремено је представио широј јавности изузетно велики проблем с којим су свакодневно суочени житељи нашег дела града. „Становници Телепа захтевају од управе Завода за изградњу града да што пре постави семафор на углу улица Јована Поповића и Вршачке, јер се на тој прометној раскрсници непрестано дешавају судари.

Они су уверени да ће семафор омогућити већу безбедност, јер се ту годишње догоди око пет удеса у којима учесници буду тешко повређени и још по двадесет незгода са материјалном штетом. Телепчани су у сарадњи са Месном заједницом „Никола Тесла“ више пута тражили семафор…“ – стоји, између осталог, у објављеном тексту. Већ тад, након интервјуа са председником Савета наше Месне заједнице, Карлом Петеом, новинару Блица потврђено је из Завода за изградњу града да је у плану и реконструкција улице и постављање семафора, чак и да је одабран извођач радова, али нису могли да прецизније кажу када ће радови почети.

Тада је планирано да проширење раскрснице ради предузеће „Пут инвест“ а планирано је да сума издвојена за овај посао износи близу 14 и по милиона динара. Према тадашњем плану, постављање семафора требало је да буде поверено предузећу „Инвестинжењеринг“, а инвестиција је, према тадашњој процени, износила нешто мање од 4 и по милиона динара.

Овај проблем ни до данас није решен, а по својој природи могао би да послужи за пример који нам на најочигледнији начин приказује колико можемо да будемо ефикасни, заправо неефикасни, кад је у питању решавање конкретних проблема у нашем најближем окружењу. У прилог оваквом ставу најбоље говори чињеница да на овај проблем није указано јуче. О томе када је, не само уочен, него и врло прецизно дефинисан, најексплицитније говори писмо Градске управе за саобраћај и путеве које је нашој Месној заједници упућено 20. октобра 2006. године, а у чијем прилогу нам је те, данас далеке 2006 године, достављена „Информација у вези са стањем саобраћаја на раскрсници Вршачке и Јована Поповића“ која је припремљена у служби за развој и управљање саобраћајем Јавног предузећа Завод за изградњу града. У овој Информацији, између осталог, стоји: „Према захтеву Секретаријата за саобраћај и путеве више пута је рађена анализа комплетних саобраћајних услова на предметној раскрсници и констатовано је да ова раскрсница са становишта критеријума саобраћајних токова и безбедности захтева опремање раскрснице светлосним сигналима.“

Предлагано је Привремено решење које је подразумевало реконструкцију раскрснице уз проширење коловоза и повећања броја трака. А поред проширења коловоза неопходно је било и изместити део ваздушне енергетске мреже и њено превођење у подземну инсталацију.“ У закључку Анализе предлагано је да овај посао буде уврштен у Програм уређења градског грађевинског земљишта за идућу (2007.) годину. И у овој Анализи као главни разлог за што скорије решавање овог проблема истакнут је број од преко 5 саобраћајних незгода са тежим последицама телесних повреда и између 10 и 20 незгода са материјалном штетом, као годишњи жалостан просек уназад три године, што заправо значи да „регистрована“ историја овог проблема сеже чак до 2003. године.

Билтен Месне заједнице „Детелинара“ број 10, Јануар 2007.

Наши суграђани неретко могу видети на Детелинари чопор паса луталица како тумарају у потрази за храном. Чопор изгладнелих звери (углавном вучјаци) леди крв у жилама забезекнутих људи, а нарочито ученика нижих разреда, који сами иду у школу. То су углавном пси које су становници највећег дела Детелинаре (“нискоградња”) држали као чуваре кућа. Након изградње вишеспратница на местима некадашњих  кућа, зар власници паса нису могли наћи боље решење за своје бивше љубимце од истеривања на улицу, да се несрећни пси сналазе сами?

Апелујемо на суграђане који ће своје куће заменити станом, а имају псе, да  не чине исто већ да их поклоне људима који ће се о њима бринути. Обраћали смо се у више наврата  ЈКП “Чистоћа” да уклоне псе луталице, али без успеха. „Чистоћа“, рекли бисмо, погрешно приступа овом проблему. Наиме, екипа не излази на терен на позив грађана или МЗ већ има утврђена дежурства за поједини део града. Примера ради, ако у уторак приметите псе луталице, позовете “Чистоћу” на број телефона 419-021 и  обавестите их, они ће вам одговорити да је за хватање паса луталица на Детелинари одређен  понедељак?!

Од уторка до понедељка дивља дружина ће вероватно већ стићи до “Гусковог салаша”. Излазак екипе на терен и хватање паса луталица одмах по позиву грађана – тврдимо – много је ефикасније решење.

Билтен Месне заједнице „Подбара“ број 9, септембар 2006.

„Станујем на Београдском кеју број 43 у непосредној близини Кванташке пијаце. Приметила сам да продавци на пијаци врше нужду (велику и малу) у парку и око наших зграда. На пијаци већ постоји тоалет који, да би се користио, мора се платити. Питам се да ли ЈКП „Тржница“ није у стању да тим људима обезбеди бесплатно коришћење тоалета чиме би се спречило загађивање околине, а и хигијена продаваца била би задовољавајућа.

Знамо да продавци на пијаци раде 10 до 12 часова дневно, да плаћају закупнину места плус дневну пијачарину, Ови трошкови нису мали. Мислим да ЈКП „Тржница“ треба о свом трошку да запосли особље за одржавање хигијене тоалета. Обратила сам се комуналној инспекцији и добила одговор, врло љубазан, да поднесем иницијативу својој Месној заједници како би се питање могло решавати на нивоу града.“ Ово писмо, поштовани суграђани, упутили смо на адресе Градског већа за екологију, Градске управе за комуналне послове, Градске управе за инспекцијске послове и ЈКП „Тржница“. Уз констатацију да у нашу МЗ на овај допис до сад није стигао ни један једини одговор, ево контруктивног предлога:

Ако већ ЈКП „Тржница“ не може да се одрекне наплате у својим тоалетима, да ли бар може надлежност својих наплаћивача да прошири и на околину наших зграда и паркова? Јер ако овакав предлог наиђе на разумевање надлежних, више ни вршење нужде око наших домова, под прозорима грађана и на местима где се играју наша деца – неће бити бесплатно.

Крајем 2008. и почетком 2009. године Билтене Месних заједница Новог Сада финансијски и институционално подржао је покрајински Секретаријат за информације с намером да овај нови систем представи и осталим локалним самоуправама. Покрајина је за Билтене издвојила 300.000 динара и тада су први пут Билтени Месних заједница Новог Сада штампани у боји

Binarni sistem komunikacije upotrebljen je još u pradavna vremena. U osvit civilizacije, 1200 godina pre nove ere, premudri Agamemnon smislio je ovakav način komunikacije – od Troje do Mikene postavio je na vrhovima planina ložišta i straže.

Nema vatre – rat traje – imam posla, dušo, neću skoro kući.
Ima vatre – rat gotov. Spremaj ložnicu, ljubavi,  biće poljubaca i zagrljaja.
Naravno ovaj genijalan Agamemnonov sistem komunikacije, osim što je nadilazio čitav korpus civilizacijskog znanja sveta, koji još nije dočekao ni svoga Heraklita, ni svetlu budućnost antike, takođe je i omogućio:

pod A: Vernoj ljubi kraljevoj i njenom ljubavniku da slavnom Agamemnonu pripreme smrtonosan doček;
i pod B: velikom i mudrom kralju Mikene da u poslednjem času svoje vladavine dođe do spoznaje koliko je veliki, zapravo, ispao magarac.

E, gle, ima i brojač reči.  Pa tog čuda ni u Skupštini Srbije nema.

Žena je toliko neistražen svet,
da sumnjam da preciznijih karata ima.

Retki, hrabri istraživači, koji su se usudili da dublje zadju u taj tamni vilajet,
nisu se vratili.

E, sad, šta je bilo s njima,
da li su se na tom putu izgubili,
zaljubili,
poženili… Niko ne zna.