medjuvrijeme

Jutra su moja svetinja,

moj stvarni mir, moja potreba.

Ali…

nije da nema dana kad gubim taj mir.

Ma…

dese se i jutra kad se zakovitlam u sopstveni nemir.

Igra se vjetar s mojom kosom,

plešu sjene na fasadama zgrada,

pogledam u vrhove svojih cipela,

s vremena na vrijeme.

I idem…

Hodam i pitam se…

pitam se o čemu razmišljaš sada.

Da li i tebi godi jutarnja tišina?

Ova moja ima svoju težinu,

i što je teža – sve mi je draža.

Pa i nemir može biti dobrodošao,

u jutrima kao što je ovo.

Ispunjenim tobom.