Nemir nikad ne putuje sam. Uvijek je tu pratnja i podrška… suludih pitanja koja čekaju svoje odgovore. Čekanjem se sami satjerujemo u ćošak. Kraj puta omedjen samo vazduhom koji udara jednoličan takt tenzije slobodi čija smo marioneta postali. Da mnogostruko znamo pogriješiti prema sebi, jasno je; ostaje nejasno zašto se greške ponavljaju, sumanuto se lančano povezuju, zapetljavaju i na koncu dave.
Negdje je memorisan odredjeni kod, u koji je stalo nešto od zapisane neminovnosti. Razumom se može obuhvatiti jedna takva činjenica. A je li to dovoljno da bi se zvalo skloništem ili opravdanjem? Ako ćemo žmuriti na jedno oko, možda. Ali opet samo djelimično. Medjutim, ne živi se život u dijelovima, već u svojoj punini. Niti su dijelovi ljudskih bića ono što nam je drago, što volimo, do čega nam je izuzetno stalo… Ne.
Negdje smo onda zaglavili. U procijepu izmedju sebe i sebe, u provaliji u kojoj stoji kamen bez postolja. Onako, kao čičak zakačen, ni manje ni više, nego na vazduh.
Uznemireni duhovi prošlosti i nevini duhovi života koji nadolazi svoje suočavanje trebaju nalijepiti na ovaj kamen. U igri plakanja zbog svega što priznajemo ili odbacujemo, zbog svega što je dalo kukavičluku vjetar u ledja, a hrabrosti korijen sasjeklo, zbog svih olovnih tuga i vulkanskih osjećanja… nestaće ono naizgled čvrsto tlo na kojem se kao upinjemo opstati. A onda? Ne, neće ostati strah, naprotiv…
Smanjiti procijep izmedju sebe i sebe, neminovnosti i realnog, sanjanog i proživljenog, ponekad može i suzama obilježeni put… Spiranjem, odnosno odbacivanjem svih onih djelimičnih, ili polovičnih ‘ja’ i svega onog što usporava hod po sadašnjosti, za posljedicu donosi jasan pogled na sopstveno biće, ali ne bilo kakvo već – cijelo; biće, koje hodi noseći čiste vidike na svojim putevima zadovoljstva i mira.
liliana
januar 5th, 2010 at 13:21
Sjajna ti je poruka : proživljena i znana……ali, uvijek ono prokleto ali………….nismo uvijek spremni na suočavanja > ja protiv ja ja< koje pati i patnjom nas truje
januar 5th, 2010 at 17:48
Ova tvoja priča mi je u svest prizvala jednu drugu priču, ne bez razloga. Naime, na severu Indije hvataju ptice tako što izmedju dva drveta vežu kanap, a na sredini uvežu jedan štapić koji se slobodno vrti. Kad ptica sleti na taj štapić, budući da nema oslonac, on se pomeri i ptica se prepadne da će pasti, pa se grčevito uhvati za taj štapić i visi naglavačke. Posle nekoliko sati lovac mirno došeta i uhvati pticu i smesti je u kavez.
Ptica je trebala samo da pusti štap, kratko bi pada i potom ponovo poletela. Tako se draga moja i mi držimo ega i umesto da dopustimo da se desi, da sa potpunim poverenjem prepustimo onome što (već) jeste. Naš ego, naša iluzija o nama – ličnost – šapuću nam da su to sve glupost, da od toga ništa nije tačno (verovatno mnogima i u času dok ovo čitaju) i da se mi držimo svoje „zdrave pameti“. Tu je zamka!
„Moramo umretu da bismo živeli“ (Korinćanima 1, 15:36) – ego mora umreti da bi smo mi (najzad) živeli. Ali, opet ali kako reče Norma… ego ne da, traži garancije za sreću. Tako se mi držimo ega pa zadjemo u kavez, umesto u život u svoj punoći.