Programanija je uzela maha, nema više oblasti u kojoj nema glumaca. Realiti šou i bez potreba za kamerama; kao da je početna ideja mutirala i otela se kontroli. Dogodilo se ono što kreator nije zamislio (valjda). Tudje misli zatičemo na usnama. Scenario pišu balvani. Read the rest of this entry »

Bio bi ovo dan
bez znamenja
jedno od trideset i jedno
julsko dete
Ali nije.

To ni ne beše dan
da bi ga koprena zaborava
mogla prekriti.

To ne beše ni noć
da bi je svitanje
u maglu prošlosti ogrlilo.

Bio bi ovo dan
bez imena
Ali nije.

Termin „licemerje“ poreklom je slovenska reč, ruski „licemerie“, je složenica od „lice“ i „merenje“. Lice uostalom kao i duša, predstavlja čoveka u celini iz čega proističe da reč „licemerje“ označava „merenje (nečijeg) lica“. „Lice“ je termin i u običajnom pravu: „Lice N.N. počinilo je zlodelo…“ Ako se zaviri u leksikone ova ljudska (u životinjskom svetu nema ovog fenomena) osobina se definiše različito: igranje uloga, dvostruka igra, pretvaranje, dvoličnost, dupli standardi… Ako se dubiozno sagleda licemerje najednom se pojavi tisuću varijeteta i još toliko definicija i čovek se uveri da se tu radi o fenomenu sa impozantnom gradjom. Read the rest of this entry »

Osvane dan kao u crkvenom kaledaru „crveno slovo“ kad duša mora da miruje. I najmanji pokret bi doneo potres koji bi sve iz korena isčupao i razvitlao na sve strane da ni trun od nje ne ostane. U takvim danima bi pored čoveka kao pored kakvog muzejskog eksponata trebalo da stoji natpis – „Zabranjeno dirati“. Ovakvi dani neosetno modeliraju naše lice, poput reke ponornice što tiho preoblikuje površinu tla, ispisuju se putevi svake reči, suze dube „korita“ na licu, otvore se neočekivani ponori u zenicama i najednom svako može da pročita sve ono što se činilo zauvek sakriveno. Read the rest of this entry »

Kao laste nehotično
sa par crtica i reči
sviju gnezdo u srcu Read the rest of this entry »

Iako se vode vrlo važni razgovori, u toku je prvenstvo u fudbalu pa pleni pažnju. Ono jeste uistinu se lakše da pratiti utakmica, a i odmah se znaju rezultati, očigledne su i nameštajke i namerni fauli. Može i slobodno da se zviždi, tapše, besni i psuje sudija ali i igrači ako igraju loše. Mislim može da se pusti srcu na volju, to je strast. Mogu biti krivi i gosti a i domaći… tamo zaista sve može, za razliku od ovde. Read the rest of this entry »

Kada razmišljamo o dugu obično uzimamo u obzir ono što dugujemo drugima: neplaćeni računi, novčane pozajmice od porodice, možda telefonski poziv koji nismo uzvratili, ali dug koji nas zaista pregazi je mnogo dublje. To je dug koji imamo prema sebi, stvari koje nikada nismo uradili, reči koje nismo izgovorili, obećanje koje nismo održali… To je dug koji slama naše duše. Read the rest of this entry »

U jednom trenutku osnovna parola je glasila: Licenca nas je odrzala, njojzi hvala. Nije to bilo ni vreme bajki, ni vreme basni, već ovo obično naše najsavremenije vreme. (Ne)vešti ljudi ako već ne znaju da rade znaju „fazone i fore“ kako da postignu cilj (čitaj „ošišaju“ prostodušne ljude). Oni smišljaju turbo (in)ovacije i dok dlanom o dlan metodologijom „u poverenju“ nikne nova glupost. Ali, to nije obična glupost – jer ova ima ekonomsku podlogu. Dakako, od vas se kao nekoga od poverenja očekuje (re)akcija. Neki to rade dobro, a ima i onih koji to čine i bolje. Medjutim, sve teže je utvrditi ko to radi iz nužde. Kada pogledaš neku oblast ljudskog delovanja prosto ne veruješ da su gluposti suprotno od pameti kako smo to učili u onom reformisanom usmerenom obrazovanju. Za sada je jedino sigurno – glupost ne treba licencu. Potrebno je samo da je podrži pamet i unapred preuzme odgovornost. To je nešto kao šah. Posle kada glupost nekoga košta, odmah se zna koju figuru treba ukoniti… naravno onu sa licencom. Rizničari (in)ovacija su zauzeti smišljanjem novih (in)ovacija ili nisu tu. Greške se i dalje plaćaju prema veličini opravdanja, a opravdanja ima raznih, najčešća su ona tradicionalna. I tako smo svi krivi i niko nije kriv. Read the rest of this entry »

Prepoznajem ti nemirne oči u ovom stidljivom proleću
I kosu u prvim gnezdima lasta pod krovom
Prepoznajem ti glas u romoru vetra i kiše
I uzdahe ti čujem na obodu dana
Prepoznaješ mi nemirne oči u ovom stidljivom proleću. Read the rest of this entry »

Ova Vojvodina ima nešto što u ljude kao seme sadi. To je neki „gen natenane“. Kao da svaka brazda po jedan osmeh zaore. Gledam u Dunav, a on sivozelen k’o stara orondjala vojnička cipela, valja se od obale do obale kao kakav piton, trom i nezainteresovan. I mislim se, šta se to desilo i njemu? Nekoć mu pevali „Na lepom plavom Dunavu“, a sad teško da bi mu iko čuo u talasima valcera ton. I on ovde popio „gen natenane“, pa upao u neku melanholiju, čeka… Čeka razlog da poteče nestašno, da poljubi svaku ribu i preslika nebo. Čeka povod sa radovanje. Liči na moje vršnjake. Letargični, sebi dovoljni, prerano ostareli, obučeni u neke tamne glomazne jakne, govore o temama koje su na granici crne hronike i čitulja a suštinski u staklenom pogledu vidiš da nizašta više nisu zainteresovani. Read the rest of this entry »