Reči i nešto izmedju

Obilje reči egzistira i na naročit način se svakodnevno obrušava na svakoga od nas. Kao i ljude, reči je teško podeliti na dobre i loše i one izmedju. Reči naime nisu iste po starosti, snazi i smislu; kao ni ljudi. Postoje dobre, duboko ukorenjene reči i one druge nerazvijene, bez ranga i diferenciranosti u maternjem jeziku i one treće labave, bez semena, nestalne nastale iz mode.

Ljudi prisvajaju one koje nose u sebi. Svakoj reči prethodi ideja. Spoznaja sličnog sličnim naseljava u nas odredjene reči, jer ih shvatamo. Teško je i zamisliti kakvi nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi s rečima koje mi dobronamerno uputimo nekome ko ih ne nosi u sebi. Read the rest of this entry »

Godinama matičari na venčanju parovima čitaju kodeks ponašanja u bračnoj zajednici, svi slušaju bez pretenzija da zapamte i primene. Kodeks je sažet u dvadesetak stavki u kojima se pred svedocima ovi što pristupaju činu venčanja pozivaju da se obavežu, da budu najprostije rečeno, pošteni u medjusobnim i ukupnim odnosima u budućoj zajednici.

U svakoj stavci tog kodeksa govori se o tom našem poštenju, verovatno s razlogom. Jer, da je sve u redu ovaj kodeks ne bi ni trebao – da ima više poštenja, mnogo toga ne bi trebalo.

I šta biva posle?

Tamo gde nečega nema, mi nastojimo uspostaviti (ne)red, na svoj način. Prvo idu razgovori, pa pregovori i sve se ponovi više puta – i šta, i ko, i kad… I taman kad se postigne dogovor, naravno, neko se u medjuvremenu doseti da pita: ko je kriv? Tada svako ustvrdi da je on pošten, bio, sve dok je i onaj drugi pošten, bio. Na temelju ovih (pa)iskrenih „otkrića“ ide se za novim dogovorima, u duhu važećeg vremena. Iznalaze se nova (pro)duhovna rešenja, što se tiče poštenja i dalje je sve isto: nema da ima. Rešenja se samo tako zovu, ne rešavaju ništa.

- „I da li se izvlačimo?“
- „Za to je potreban (spor)razum.“
- „Ovako više ne možemo.“
- „A, može li onako?“
- „Nipošto, sve mora da se menja iz korena!“

Zanemeli. Koren smo bili mi. Tišina.

Mi to (ne)zaslužujemo

Svetski gurui napisali nove moralne kodekse. Tradicionalna ideja o grehu postala staromodna, ne zato što su ljudi postali amoralniji, već zato što više brinemo o drugima – ili bar više no ranije. Kažu moralni kompas pokazuje u drugom pravcu! Divljati i biti nevaljao je obavezni deo folklora, ono što je danas po njima neoprostiv greh je biti dosadan. Većina od meni poznatih sedam grehova sada se u principu smatra vrlinama. Kažu pohlepa je dobra, to je glad za životom. Naša obaveza je da želimo shooping terapiju?! A od čega bolujemo ne pišu? Napisali novi sedam grehova, što se poštenja tiče i dalje sve isto: nema da ima. U principu nikoga ne zanima šta činite sa svojim telom, u principu svima nam je dobro tako, samo što to još svi ne znaju. Na kraju krajeva kažu: „Vi to zaslužujete!“

- Ovih dana nam ponovo poručili: „Budi promena kakvu očekuješ u svetu!“
- „Zar baš svi?!“
- „U principu, da.“
- „A van principa?“
- „O tome ćemo kasnije.“
- „A, da ne bude kasno?“
- „Kasnije, ne mora da bude uvek kasno.“
- „Ne mora – u principu…“

Brigo moja predji na drugoga…

Čovek je mera svih stvari, postojećih da jesu, nepostojećih da nisu. Kakav je tko čovek takva mu je i stvarnost, jer svako čini iz sebe. Kakav je tko čovek takva mu i (pa)istina, jer stvari spoznajemo samo prema mogućnostima. Tako svako od nas stojeći uvek istovremeno pred čovekom (u sebi) i ispred sebe ima argumentovanu (pa)istinu koju živi i govori.

Verujem da ma koga upitate da li je pošten čovek, da bi svatko naizust rekao – „da, mislim da jesam!“ I to je doista subjektivnorazumski sud pojedinca. Ako krenemo od toga da je svaka misao uzrok, a svaka osobina njena posledica, onda neizbežno čoveka i sagledavamo kao zbir sopstvenih misli. Činjenica da ljudi imaju vrlo mali broj identičnih asocijacija na zadatu reč ukazuje upravo na različitost svakog čoveka. Hoćemo li onda čoveka koji iznese svoju (pa)istinu nazvati lažovom, onako „istine radi“?

Laž na mikrorazini gde pojedinac laže učestalo i mnogo, gradeći nekakav imidž u javnosti kada ga suočite sa nepatvorenom činjenicom istinski pati, da bi prvom prilikom opet počeo da laže, jer laž je bolest duše, to je igra „biti ili ne biti“ koju besomučno vodi ne sa nama, već sa čovekom u sebi. Nije li ova laž ipak njegova (pa)istina jer, iako je uobrazilja on je živi svakim svojim damarom.

Ima dakako i ljudi koji se u punoj svesti planski služe lažima, ali račundzija je malo a za nas nisu ni važni jer „ko ne plati na mostu plati na ćupriji duplo.“

Laž postoji od kada i istina, nije li onda nužno biti vrlo blag i oprezan pre no što dignemo sve sa neba da se osudi? Za utvrdjivanje čiste istine teško da ljudska mera može biti pouzdana, jer setimo se samo istorije, osudjenih u ime istine i spaljenih na lomači. Nije li onaj ko je sudio za koju deceniju mogao biti osudjen u ime iste te istine?!

Vaga svesti

Magla sve gušća. I nas dvoje. I vaga svesti.

- „Stani da te izmerim.“
- „Da se izujem?“
- „Nema potrebe, samo zastani?“
- „Kako, zar mi nećeš uzeti meru?“
- „Ne, ja nudim merenje, drugi uzimaju meru.“
- „Baš svašta. Šta ti uzimaš?“
- „Ja merim vreme.“
- „Ne razumem. Meriš tudje vreme?“
- „Merim zajedničko.“
- „I šta je tu važno?“
- „Važni su odgovori.“

Reči i pojmovi samo ukazuju na stvarnost, ali nisu uvek njeno ogledalo. Mi se hranimo rečima, živimo od reči. Čitav sklop naših čula je upravo u funkciji dešifrovanja onoga što slušamo. Znači i mi smo učesnik sa koje god strane reči da smo, i koliko god deklarativno govorili „hoću istinu“, vrlo često ne načinimo ništa da bi smo je dobili. Sve manje u čoveku je dobre volje da se pozabavi drugim čovekom kako bi vagom svesti zajedno laganje učinili manjim. Uvek se lagalo, ali se ranije više lagalo uz osećaj griže savesti, danas retko ko veruje da će doći „dan kad će biti pitan“, kad će sve što je bacio medj’ ljude staviti na jedan tas vage svesti a na drugi nepatvorenu istinu.

Vaga svesti

- „Ne plaši se, stavi ruku. Kako misliš da te izmerim?“
- „Na Svetu knjigu?“
- „Uh, što si lak!“
- „Čudo?“
- „Pa, i nije. Nisi baš lak.“
- „Kako to sad? Jesam, nisam…“
- „Velika nauka.“
- „Pa, šta sam?“
- „Nisi toliko lak, više si olakšan.“

Nikada čoveku ne kažem da laže. Znam da on govori svoju (pa)istinu. Samo slušam i reči koje mi upućuje primam kao što primam novčanice, po nominalnoj vrednosti, jer znam da reč u svačijim ustima ima samo njemu poznato (pa)značenje. Slušam, i paralelno u sebi merim koliki je otklon od pravog, istinskog značenja do istine koju njome kazuje. Savest nije klavir štimer, cirkus gostuje uvek u nekom gradu, a mene eto majmunska posla ne zanimaju.

Vaga svesti

- „Hajde govori!“
- „Ne mogu. Učim da ćutim.“
- „Ide li?“
- „Teško.“
- „Kad je najteže?“
- „Kad nemaš šta da kažeš. Nemaš, a hoćeš.“
- „Šta kažete?“
- „Lako je ćutati kad imaš šta da kažeš.“
- „Pa, ćuti!“
- „I, hoću.“

Uzimajući život zdravo za gotovo, odustajući od svog ličnog puta postajemo gluvonemi za esencijalne impulse koji nam bude duh, stvaralačku snagu i bistre um. Svako od nas poseduje samo jedan um, jedan duh, medaljon sa dve strane. Subjektivno i objektivno ili podsvest i svest. Prožimanje svesti i podsvesti daje snagu da se misli, osećanja i mentalne slike usklade i izraze kroz življenje. To je bunar želja kojim svako raspolaže, a samo oni koji se odvaže da zagrabe i izvuku vedro na svetlo dana žive svoj život autentično.

Put prema suštini sopstvenog bića trebalo bi da je najlakši put kojim se krećemo, ali nije uvek lako ponirati u sebe. Prečesto nedostaje motivacije, hrabrosti ili vere da je uopšte moguće živeti život po svom nahodjenju. Teško se skida breme kolektivnog nasledja, živimo po obrascima ne želeći da pogledamo kakav zatvor sami sebi time gradimo. Oni najsnažnijeg duha, najlucidniji se odvaže na život (po svom), oslobodivši sebe svojim stvaralaštvom i drugima daruju komadić slobode.

Umetničko delo se gradi na sopstvenom mikrokosmosu i u svako delo je utkano biće stvaraoca. Estetsko preobražavanje zbivanja u sebi i oko sebe je dar sa kojim raspolažemo svi, a opet samo nekolicina uzme kist u ruke i na platnu ostavi tragove duše. Razlog zašto je da citiram staru izreku „slika vredna hiljadu reči“ leži u činjenici da one angažuju veliki opseg kortikalnih sposobnosti: osećaj za boju, liniju, trodimenzionalnost, strukturu, vizuelni ritam i posebno „imaginaciju“ – reč koja potiče od latinske reči imaginare, što u doslovnom prevodu znači „mentalno oslikavanje.“

Salvador Dali je zasigurno sebe oslobodio svih inhibicija, on je spoznao svoju emociju na samom izvorištu svoje duše i poklonio je čovečanstvu kao svedočanstvo, da čovek ima u sebi svo znanje koje mu je potrebno. Ne može se poći na put spoznaje neznajući suštinku inspiraciju iz koje se umetinkovo delo iznedrilo, za Dalija je to bila žena. San o ženi, jednoj jedinoj koji je duša ponela na rodjenje.

Ruskinja Elena Ivanovna Dijakovna je bila otelotvorenje jedne jedine žene koju mu duša sanjaše od postanja a zbog koje se oplodi i njegov duh i svu raskoš boja sli u njegove zenice, u njegove prste da slikom svedoče – vekovnoj ljubavi duša. Jedino ljubav traje u večnosti. Gala je bila njegovo tvoračko nadahnuće, ona koju je spoznao još u dečačkim danima a zaista upoznao kao odrastao čovek.

Svako od nas nosi svoj zapis kao kakav srebrni disk u grudima, koji kada sretne onu dušu koja odredjuje njegovu sudbinu zadrhti utroba kao da se ceo kosmos vrtlogom ulije u to jedno mesto. Ako je ljubav, javi se odmah. Da je ona otelotvorenje dušinog zapisa svedoče svi ženski likovi koje je prikazivao u likovima mladjih ili zrelijih žena na svojim slikama pre sudbinskog susreta. Slike ruše sve dileme, jer samo jedan poged na neko od ranijih dela (Devojka iz Ampurdana) nepobitno daje dokaz, da je istina uvek jedna, i da je duša za kojom tragamo uvek jedna. Život Salvadora Dalija je bio njegova najveća galerija u kojoj je izlagao čovečanstvu.

Dalijev posleratni period slikanja obeležen je velikim zanimanjem za holografiju i optičke iluzije, ali opet ostavlja svedočanstvo da iluzija izranja iz bitka.

Slika sa optičkom iluzijom: Gala – Linkoln ‘74

Kada sliku posmatrate kroz zavese od sopstvenih trepavica pred vama se ukazuje lik Abrahama Lincolna, ali ako oko uronite dublje dvadeset metara ispod površine ukazaće se Gala na prozoru koja gleda u Sredozemno more. Sa pučine vremena krenite dalje na putovanje ka svojoj duši, svi smo mi tek trenutak u golemoj izbrisanoj prošlosti.

Postoji jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč – najmanji zajednički sadržatelj. Reč fantom.

Nema.

Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč mama!

Nema.

Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede.
Nema se roji i razmnožava.
Nema – ta strašna, deficitarna reč, čija praznina zlokobno odjekuje.

Da li smo svi poludeli?

Odlican.com: Kamena dusa iz albuma Labud i dusa