Zaboravila sam Čikago, crkvenu kapiju
i venčanicu,
zaboravila sam Japan, noćnu vožnju spavaćim kolima
i šal,
zaboravila sam Dinje, jastuk od lavande
i mafine,
zaboravila sam Feraru, skretanje levo
i rukavice,
zaboravila sam Piter, koliko godina treba da se obidje Ermitaž
i ćilibar,
zaboravila sam planinu Huashan, terakota vojnike
i molitvu da se smiri reka,
zaboravila sam Vodice, filigrana
i ukus mirinde,
zaboravila sam Patriju, kućicu za ptice
i plavu vekericu,
zaboravila sam površinu Grenlanda, kako se pravi sunčev sat
i skočicu lopticu,
zaboravila sam zašto je noć tamna, šta je Beli patuljak
i baletanke,
zaboravila sam dužinu ekvatora, na kojoj visini nastaju sedefasti oblaci
i papirnog zmaja,
zaboravila sam zakon entropije, zašto hleb pada na namazanu stranu
i mindjuše,
zaboravila sam kako se matira u tri poteza, 118-i elemenat
i lupu,
zaboravila sam tamnu stranu meseca, kako se igra jamb
i san,
zaboravila sam esperanto, prvu tačku dnevnog reda
i album sa slikama,
zaboravila sam kada je umrla zvezda u koju upravo gledam, Crvenog džina
i balone,
zaboravila sam koje sazveždje vidim kroz krovni prozor, nepoznatu adresu
i brojati.

Pamtim kako sam bila nasmejana
dok si me nosio na jastuku mrtvu.
Pamtim kada si me poslednji put okupao.
Od tada, mirišem na ništa.

Sutoni nam sklapaju mozaik.
Krivinu noći razbijaš da ublažiš jauk
što ogoleo je tek procvetalu livadu.
Muzikom vetra uspavljuješ bol
u odlivku moga čela na tvom ramenu.
Uzdahe mi umotavaš u ukrasni papir tišine.
Škrgutanjem zuba melješ reči u prah šećer
suze što gutam da zasladiš.
Kroz mesečevo sito prosejavaš dane.
Snove kao čamce sidriš u potiljak
da otvaranjem kapaka ne povredim svitanje.

Nismo se pošteno ni obradovali, a već možemo da konstatujemo da su praznici prošli, a da mi nismo, najveći deo onoga što smo planirali prošle godine stigli da uradimo. Nekako su nam želje uvek u neskladu sa mogućnostima. Nisu mogućnosti male, ali su naša htenja manja; no, najmanji je napor koji ulažemo da i to malo htenja ostvarimo. Niko ne priznaje da su nam planovi zapravo spiskovi želja. Neki su opet mnogo ostvarili, iako praktično planova nisu ni imali. Neko bi na ovo rekao: okviri su različiti – od slučaja do slučaja. Hm… Ako ne pazite i sami postajete slučaj.

Kabare

Nikada pripadnost čoporu nije bila na ceni koliko danas. Živimo u vremenu novih dogmi i lakog etiketiranja. Samo što ovaj put etikete ne lepe političari, nego intelektualci – tako se smanjuje konkurencija. Kada se kao slobodan čovek izjasnite da ste protiv Evrope kao sistema novog monolita, nove uniformisanosti, mnogi na to odreaguju žustro kao da ste njih napali.

Nije bitno što radite dobro, kakav takav domet vam zavisi od pripadnosti čoporu. Nakon suvoparne govorancije o timskom radu tipa:
Zajedno znamo više.
Zajedno znamo šta nije dobro znati.
Zajedno znamo da ćutimo o pojedinačnom…

Ako mislite svojom glavom, dalje, moramo na Vi. Odgovora ima više. Više odgovora nego pitanja. Možete da birate a najbolje da nešto ne poremetite izaberite neki korektan slogan: „Volim Evropu po svaku cenu„, „Podržavam Eltona Dzona i iznajmljivanje materice.“

Mišljenje je uniformno: prošlost je ono što ne valja, sadašnjost je ono odakle treba otići, a budućnost je tamo – ako te prime… Dobri poznavaoci prilika, a posebno neprilika, tvrde da samo ako tako (ne)mislimo svojom glavom idemo u budućnost, a čim nedostaju čvršći argumenti od vas traže da budete razumni. Razgovora nema, intelektualci izbegavaju smislen razgovor na temu društvenih procesa kažu – to je politička korektnost?! Nesloboda donosi izvesne prednosti, mišljenje – etiketu. Dokle taj glupi dzoker: ćuti, dobro je?!

Ne inatim se, samo mi nije svejedno, jer sam uvek volela da budućnost bude moja, a ne nečija. Znam neke koji su se vratili već iz moje budućnosti sa opaskom – „za svetlu budućnost, tamo, kupi sveću da vidiš – ništa naročito…“

Srp mora biti oštar da bi žnjeo zlatno žito za hleb naš nasušni.
Srpski jezik upi tu britkost i utka tu snagu u reči.
Nema oštrice koja tako lako poseče čoveka kao reč. Read the rest of this entry »

Izuj se i bosim nogama kreni
Gazi!
Gazi travu što proletos posejasmo
Gazi!
Ne daj da bele rade glavu podignu
Gazi!
Ne daj da zazeleni dvorište
Gazi!
Gazi sa hiljadu tona mržnje
svako sunce u rosu što se ugnezdilo
Gazi!
Gazi lažima sve što se usudilo da nikne
Gazi!
Zgazi sve u blato.

A onda, podigni ruke visoko
čupaj pupoljke sa smokve
trgaj lišće pod kojim se greh skriva
pa pod noge
Gazi!
Gazi dok ga živo blato ne proguta.

Skini košulju
zavijori je kao barjak
i rasteraj ptice rugalice.
Vitlaj dok svemir ne pokreneš
da sve u vihoru nestane.

Sve da nestane
da samo gola ledina ostane.

Obuj se i kreni dalje
i pusti,
pusti me da legnem
dušom na ledinu.

Posmatrajući sopstveni život i živote ljudi iz moje neposredne okoline nema pravila po kojem bi se jednoznačno odgovorilo na pitanje: Zašto živimo ili koji je životni smisao? Odgovor je uvek individualan, ne trpi generalizaciju jer izniče iz odgovora na pitanje: Ko sam ja? Read the rest of this entry »

Strelovitom brzinom kao sto voda ide pre slapa,
izlilo se sve što je bilo (ne) moć instikata u njima samima,
i ostala je samo ogoljena opšta patnja
bez izgleda za utehu, zamračena do kraja.

p.s. Ne uklapam se u Frojdove „fijoke“, ne patim od sindroma „kiselo groždje“ i „slatki limun“.

Programanija je uzela maha, nema više oblasti u kojoj nema glumaca. Realiti šou i bez potreba za kamerama; kao da je početna ideja mutirala i otela se kontroli. Dogodilo se ono što kreator nije zamislio (valjda). Tudje misli zatičemo na usnama. Scenario pišu balvani. Read the rest of this entry »

Bio bi ovo dan
bez znamenja
jedno od trideset i jedno
julsko dete
Ali nije.

To ni ne beše dan
da bi ga koprena zaborava
mogla prekriti.

To ne beše ni noć
da bi je svitanje
u maglu prošlosti ogrlilo.

Bio bi ovo dan
bez imena
Ali nije.

Termin „licemerje“ poreklom je slovenska reč, ruski „licemerie“, je složenica od „lice“ i „merenje“. Lice uostalom kao i duša, predstavlja čoveka u celini iz čega proističe da reč „licemerje“ označava „merenje (nečijeg) lica“. „Lice“ je termin i u običajnom pravu: „Lice N.N. počinilo je zlodelo…“ Ako se zaviri u leksikone ova ljudska (u životinjskom svetu nema ovog fenomena) osobina se definiše različito: igranje uloga, dvostruka igra, pretvaranje, dvoličnost, dupli standardi… Ako se dubiozno sagleda licemerje najednom se pojavi tisuću varijeteta i još toliko definicija i čovek se uveri da se tu radi o fenomenu sa impozantnom gradjom. Read the rest of this entry »