Čovek je mera svih stvari, postojećih da jesu, nepostojećih da nisu. Kakav je tko čovek takva mu je i stvarnost, jer svako čini iz sebe. Kakav je tko čovek takva mu i (pa)istina, jer stvari spoznajemo samo prema mogućnostima. Tako svako od nas stojeći uvek istovremeno pred čovekom (u sebi) i ispred sebe ima argumentovanu (pa)istinu koju živi i govori.

Verujem da ma koga upitate da li je pošten čovek, da bi svatko naizust rekao – „da, mislim da jesam!“ I to je doista subjektivnorazumski sud pojedinca. Ako krenemo od toga da je svaka misao uzrok, a svaka osobina njena posledica, onda neizbežno čoveka i sagledavamo kao zbir sopstvenih misli. Činjenica da ljudi imaju vrlo mali broj identičnih asocijacija na zadatu reč ukazuje upravo na različitost svakog čoveka. Hoćemo li onda čoveka koji iznese svoju (pa)istinu nazvati lažovom, onako „istine radi“?

Laž na mikrorazini gde pojedinac laže učestalo i mnogo, gradeći nekakav imidž u javnosti kada ga suočite sa nepatvorenom činjenicom istinski pati, da bi prvom prilikom opet počeo da laže, jer laž je bolest duše, to je igra „biti ili ne biti“ koju besomučno vodi ne sa nama, već sa čovekom u sebi. Nije li ova laž ipak njegova (pa)istina jer, iako je uobrazilja on je živi svakim svojim damarom.

Ima dakako i ljudi koji se u punoj svesti planski služe lažima, ali račundzija je malo a za nas nisu ni važni jer „ko ne plati na mostu plati na ćupriji duplo.“

Laž postoji od kada i istina, nije li onda nužno biti vrlo blag i oprezan pre no što dignemo sve sa neba da se osudi? Za utvrdjivanje čiste istine teško da ljudska mera može biti pouzdana, jer setimo se samo istorije, osudjenih u ime istine i spaljenih na lomači. Nije li onaj ko je sudio za koju deceniju mogao biti osudjen u ime iste te istine?!

Vaga svesti

Magla sve gušća. I nas dvoje. I vaga svesti.

- „Stani da te izmerim.“
- „Da se izujem?“
- „Nema potrebe, samo zastani?“
- „Kako, zar mi nećeš uzeti meru?“
- „Ne, ja nudim merenje, drugi uzimaju meru.“
- „Baš svašta. Šta ti uzimaš?“
- „Ja merim vreme.“
- „Ne razumem. Meriš tudje vreme?“
- „Merim zajedničko.“
- „I šta je tu važno?“
- „Važni su odgovori.“

Reči i pojmovi samo ukazuju na stvarnost, ali nisu uvek njeno ogledalo. Mi se hranimo rečima, živimo od reči. Čitav sklop naših čula je upravo u funkciji dešifrovanja onoga što slušamo. Znači i mi smo učesnik sa koje god strane reči da smo, i koliko god deklarativno govorili „hoću istinu“, vrlo često ne načinimo ništa da bi smo je dobili. Sve manje u čoveku je dobre volje da se pozabavi drugim čovekom kako bi vagom svesti zajedno laganje učinili manjim. Uvek se lagalo, ali se ranije više lagalo uz osećaj griže savesti, danas retko ko veruje da će doći „dan kad će biti pitan“, kad će sve što je bacio medj’ ljude staviti na jedan tas vage svesti a na drugi nepatvorenu istinu.

Vaga svesti

- „Ne plaši se, stavi ruku. Kako misliš da te izmerim?“
- „Na Svetu knjigu?“
- „Uh, što si lak!“
- „Čudo?“
- „Pa, i nije. Nisi baš lak.“
- „Kako to sad? Jesam, nisam…“
- „Velika nauka.“
- „Pa, šta sam?“
- „Nisi toliko lak, više si olakšan.“

Nikada čoveku ne kažem da laže. Znam da on govori svoju (pa)istinu. Samo slušam i reči koje mi upućuje primam kao što primam novčanice, po nominalnoj vrednosti, jer znam da reč u svačijim ustima ima samo njemu poznato (pa)značenje. Slušam, i paralelno u sebi merim koliki je otklon od pravog, istinskog značenja do istine koju njome kazuje. Savest nije klavir štimer, cirkus gostuje uvek u nekom gradu, a mene eto majmunska posla ne zanimaju.

Vaga svesti

- „Hajde govori!“
- „Ne mogu. Učim da ćutim.“
- „Ide li?“
- „Teško.“
- „Kad je najteže?“
- „Kad nemaš šta da kažeš. Nemaš, a hoćeš.“
- „Šta kažete?“
- „Lako je ćutati kad imaš šta da kažeš.“
- „Pa, ćuti!“
- „I, hoću.“