Reči i nešto izmedju

Obilje reči egzistira i na naročit način se svakodnevno obrušava na svakoga od nas. Kao i ljude, reči je teško podeliti na dobre i loše i one izmedju. Reči naime nisu iste po starosti, snazi i smislu; kao ni ljudi. Postoje dobre, duboko ukorenjene reči i one druge nerazvijene, bez ranga i diferenciranosti u maternjem jeziku i one treće labave, bez semena, nestalne nastale iz mode.

Ljudi prisvajaju one koje nose u sebi. Svakoj reči prethodi ideja. Spoznaja sličnog sličnim naseljava u nas odredjene reči, jer ih shvatamo. Teško je i zamisliti kakvi nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi s rečima koje mi dobronamerno uputimo nekome ko ih ne nosi u sebi.

Nešto izmedju

- „Ko kaže da nije rekao?“
- „Niko.“
- „Kako niko?“
- „Niko ne kaže da jeste. U tome je stvar.“
- „Znači ćute?“
- „Ne ćute. Govore. Ali, ne vredi. Uvek vetar raznese sve.“
- „Nemojte vi meni: pas laje – vetar raznosi!“

Ljudi i nešto izmedju

Ljude, kao i reči, teško je deliti ih na dobre i loše i one izmedju. U detinjstvu sve ljude delimo na naše i tudje. Šta biva izmedju?

Kada upoznate jednog čoveka na vrlo čudan način on vam se najednom otvori pred očima, kao kakva knjiga na poznatoj stranici. Lete reči, lake, treperave i jasne. Rečenice mu listaju a u svaku vašu stavi svoju, reč – „začin.“ Od njegovih reči naše bujaju kao domaća štrudla na toplom i sve imaju i miris i ukus i meru. Često kada govori osluškujemo misao tek u najavi. Zastajemo zadivljeni i začudjeni pitajući se u sebi: „Je li moguće? Ima još neko ko misli iste misli?“ Kada je čujemo izgovorenu ostajemo srećno zamišljeni i zadovoljni.

To je za nas dobar čovek.
Spasonosan.
Izrekavši našu rečenicu on je postao naš.
Posrećilo nam se.
Nismo sami.

Nešto izmedju

- „Ko je ovaj? Što nam se meša u razgovor?“
- „Neučtiv.“
- „O čemu smo ono?“
- „O ljudima?“
- „Ne, o maternjem jeziku.“

Kada upoznate jednog čoveka, a uvek upoznajete samo jednog čoveka, pred očima na vrlo čudan način vam se desi metamorfoza. Zdravite se sa njim i umesto imena koje želite da čujete posluži vam „drago mi je“ uz najširi osmeh koji ste mogli zamisliti. I vi kao da ste upravo na vratima kakve domaćinske kuće posluženi slatkim za dobrodošlicu, mljackate (drago mi je) i smeškate se od prijatnosti. Pogledate ga u oči on počinje da veze rečenicu, a vašu sruči u sebe kao žedan čovek čašu pitke vode. Na iskap i sa vidljivim gutanjem. Udahne duboko i od tog časa čini se da više to nije onaj isti čovek – do maločas očajan. Žedan. Kreće bujica reči ka vama i kao da govori sa velike udaljenosti reči mu bivaju sve bučnije i nerazumljivije. Izmedju čoveka i njegovih rečenica zjapi praznina. Za svaku misao iznalazi salvu prikladnih reči, pa i za nejasnost misli opet nalazi reči. Vremenom nosač posustaje, prosto se i fizički povije, postaje manji od težine rudimentarnih reči koje nisu oplodjene mišljenjem. Najednom ogluvite od buke. Vidite kako se smenjuju mučne grimase čoveka koji se bori za dah. Pitate se da li mu je možda muka od sopstvenih reči, ili je vama muka od odraza sopstvenog u tim zenicama, ili je nešto izmedju? Dižete još jednom pogled ka njemu, i vidite kako guta vazduh kao najkrupnije zalogaje, počinjete da kašljucate, dobijate napad kašlja. Izgovor da se odmaknete naravno, zbog kapljica (Fligeovih)… pružate korak i skrećete desno po prirodi, dešnjak ste.

Distanca
Levak.
Kad čovek stoji i u glibu ima položaj.

Nešto izmedju

- „Znaš, neki ljudi imaju dve ruke, naročito levu.“
- „Desno je dominatnije. Sve što se izmišlja namenjeno je dešnjacima.“
- „Nije ovo priča o običnim, pravim levacima…“
- „Pričaš priču iz davnina?“
- „Pričam o kuglanju. Levaci zamenjuju kegle – za rušenje.“
- „Sve zavisi od potreba.“
- „Da. Jedna potreba – jedan levak, dve potrebe dva levaka…“

Sreću se mnogi ljudi, samo neke upoznajemo a jedne zaista odmah upoznamo. To su oni što saleću i sleću, više puta. Lete oko vas i praše, jer je sajamska sezona a oni imaju projekat i upravo pripremaju instalaciju! Oni vam ćušnu medju oči personaliti, treba se prestaviti umešno u flajer formi. Pričaju kao na normu izgovaraju reči na poseban način, za čas vam i crtaju reči. Dnevna kvota se mora ispuniti. Tradicija je u futuru, njihov guru je rekao da samo ako žive sada za ovaj trenutak imaju budućnost koja je extra, jer su mega, jer imaju pun curiculum vitae a prošli su i test opšte kulture ali sad moraju na Kop. (planina koju mi poznajemo pod imenom Kopaonik) da napune baterije.Veseli neki ljudi, na punjenje a priznaćete učinilo se da su majstori. Zasmeju vas u prolazu, dok žurite kući da popeglate više taj veš. Prolaznici.

Ima reči koje ne znače ništa ni onima koji su ih izgovorili. U maternjem jeziku kada čovek ne zna šta priča postoji reč – bunca. U graničnim stanjima svesti čovek vrlo često bunca. Strane reči pisati u rečnik, malu sveščicu sa marginom po sredini. Levo strana reč, desno prevod na maternji jezik.

Glupost je teško deliti na velike i male i one izmedju. Na početku mala, glupost za sobom povlači veliku, a ova još veću. I gluposti imaju:

personaliti | osobnost

Što si joj bliže sve manje je vidiš. Oni sasvim blizu veruju da se radi o pameti. Gluposti se ne dele – one se množe.

Nešto izmedju

- „Odakle ti alergija na reči? Pa tebi najviše pričaju!“
- „Baš zato.“
- „Hoćeš li se vakcinisati?“
- „Pokušavam da se naviknem na brbljanje. One što ćute čujem sve bolje.“
- „A šta kažu svinje?“
- „Ćute.“
- „Znači, zadovoljne?“
- „Vole muziku.“
- „Dajte svirače!“
- „Daj ruku.“
- „Što ruku?“
- „Da sviramo rukama dušo!“