Preko reda pišem, preko reda živim, preko reda vadim i ovo pismo, ali ne brinem jer znam, jer znam da i Ti znaš da se jedino On stara za red. Sve je uvek u savršenom redu. Nije ovo ljubav tkana od tiskanih slova, iako se možda čini tako. Njeno savršenstvo ne zna za vreme i prostor jer ulazi s one strane postanja – u večnost. Ne volimo samo rečju, iako se možda čini da je tako. Našoj ljubavi dosuđene su pesme. Presuda pesma – ima li lepše? Ima li blaže presude gde ljudska reč nije sud pod kapom nebeskom?!

Zaista bila bih beznadežno izgubljena ljudska duša kada bih zaboravila čašu liturgijsku iz koje se napih na izvoru. Prečice su putevi s početkom i krajem, prečice su zaobilazni putevi, a mi kružimo kao dva atoma u čijem jezgru obitava On, a čijim putanjama lete ptice ljubavi. Nekima se sigurno čini da ne lete, a samo Tebi i meni je znana kvadratura kruga i snaga ptica u najudaljenijoj putanji. I nije to kruženje putanjom koja ne vodi nigde, jer mi rastemo kao galaksija. Tebi i meni je znano kako polako žurno se krećemo, mada se čini da nikuda neidemo.

Tako se čini neukim srcima. Tebi i meni je znana luka gde ćemo sidra baciti, jer svaki put kad se sretnemo u oku zablista naša mala soba i zavese od tila sa zvezdama. Ni sa jednog stola se nije pojelo više mrvica hleba, i niko od nas nije verniji onom parčetu hleba što ga Ti podiže sa poda i poljubi. To razodevanje moje u Tebi i Tvoje u meni je čista svetlost, a svetlost je ljubav, a ljubav je On. Da, mi letimo i više smo saputnici no ma ko drugi, jer Ti a i ja znam da je misao nepropadljiva jer ističe sa svetlosnog vrela. I zato me svetlošću, i zato svetlošću oko Tebe milujem Te. I ma kome podario reči sa usana svakom Ti me ljubiš. Ma kome ruku dala u Tvojoj počiva. Jer On sve čini, i od tog činjenja mi imamo sve u izobilju. Nema na našem vratu omče želje, jer možemo sve, pa biramo najbolje.

Ova ljubav savršena je notna linija na kojoj u kosmičkoj lestvici se piše za Njega najugodnija melodija – melodija srca u ushićenju i pokajanju koja privlači duše tkane po euklidovoj geometriji. Dozivamo ih da sviju gnezdo, dozivaju nas da ostave gnezdo jer simfoniju naše ljubavi pišu duše uz svetlost lojanice.

Nučio si me da dušu odmaram na vetru, a ja tebe da su kišne kapi Njegove suze. Hranimo se na istom Izvoru, pa i kada dođu bolovi Njegova ih reč lako natopi lekovitom istinom – da ljubav jeste hrana duše. Neko bi rekao da nemamo ništa, ali onaj ko je jednom imao, da li je ikada išta imao? Ponekada u jednu reč stane najdragocenije što možemo dati, najbolji deo nas, sva ljubav, sva vera. Možda su ove reči i potekle zbog te jedne, a da se ne bi shvatila pogrešno:
Zbogom ljubavi moja!