Budućnost je uvek ono što dolazi. Sećam se još školskih dana kada su nas uveravali sa viših instance da nas čeka svetlija buducnost. I svi čekasmo jednu buducnost, a ono došla druga. Tako je to sa čovekom, čim veruje u jednu stvar po automatizmu isključuje million drugih. Ne može se istovremeno verovati u kontradiktorne stvari. Od svih sposobnosti inteligenciju ljudi visoko cene kako kod drugih tako i kod sebe. Često možemo čuti kako se neko žali na slabo pamćenje, ali će se retko čuti da se neko žali na sopstvenu inteligenciju. Neretko se umni količnik ističe kao garancija da imate posla sa genijem. Čovek se radja kao genije. Čovek se radja i sa polom. Da li je pol sudbina? Naravno da nije, ali postoje datumi kada se o vama razmišlja samo na osnovu te pripadnosti.

Istorija je nekome majka a nekome maćeha, sve zavisi ko je i kome prezentuje. Ja sam od onih koji ne uče samo na svojim greškama, ja učim i iz knjiga. Knjige jesu hladne, ali su uvek pouzdani prijatelji. Kada god je otvorite čeka vas nepromenjen sadržaj. Nema devalvacije, nema uticaja vanjskih okolnosti, nema promene suštine. Sa ljudima nemam tako dobro iskustvo. Znam ja, iz tih istih knjiga, da se Zakon Promene u ovom Univerzumu ne može nikako promeniti, niti pod bilo kojim okolnostima postati Zakon Statike. To praktično znači da je svaki mogući dogadjaj u budućnosti promenljiv, zavisno od promene koju blagovremeno izvršimo u sadašnjosti, ili zaronimo u istoriju pa u sadašnjosti spoznamo prošlost, pa je dozvoljenim načinima promenimo. Razumeti samu povezanost ne znači a priori bilo šta i promenuti. Iz ovoga se samo nameće: ako postoji promenljivo onda kao antipod mora da postoji i nepromenljivo.

Iako živimo u vremenu tržišne ekonomije, nešto nije na berzi, ili bar nije moje. Stavljam biti ispred imati. Ne dam dostojanstvo.

Falsifikat originala, sve za sto dinara

Osvanuo praznik, Dan žena. Tog jutra su opet izašle novine da nas malo s rane zore zaplaše da se ne opustimo, jer istorija se piše svakog trenutka. Televizija pravi retrospektivu praznovanja u godinama iza nas, ustvari i oni ne rade danas, to je iz arhive. Pametnjakovići su izvukli kamere na ulicu pa pošten svet zamajavaju pitanjima „šta ćete pokloniti lepšoj polovini?“ Polovna pitanja za polovine… Čovek se skloni gluposti s puta i odmahnu rukom kroz vazduh, da udahne.

Za razliku od genija birokrata se ne radja. On se postaje, proizvodi. Jedan birokrata proizvede dva nova da bi imao kome da bude šef, a onda se bira rukovodstvo: šef smene, načelnik službe, direktor sektora i drugi nezamenjivi ljudi… Neki su opet tu i bez biranja. I kopir mašine su izmišljene zbog birokrata.

„Stigla i kod nas kriza – kaže u podne Sisoje, – ali eto stigao je i vaš praznik. Želje su nam uvek veće od mogućnosti. Postoje objektivne a i subjektivne teškoće, ali dobra volja je najbolja. Srećan vam praznik i proslavite ga u zdravlju a začinite sitnicama!”

Prosto je neverovatno kako se glupost služi pametnim metodama. Glupost je toliko dobro organizovana da su u toku realizacije mnogi ubedjeni u veliku pamet poduhvata. Pamet je tu da kaže stop, što u slobodnom prevodu znači – zaustavite budalu. Pameti nije bilo, trenutno praznuje.

Sitnice koje život znače

Šta ti je praznik – pravi raj! Kopija razglednice u dvadeset primeraka!
Smeh i zaborav… Dva najbolja poklona koje žene mogu da podele izmedju sebe.

Ofsajd zamka

- Dobar dan koleginice, vidim radite.
- Ne, ukrštam reči.
- Šta vam to nedostaje?
- Reč.
- Zar Vama, baš se pitam koja!?
- Marš!
- Molim, Vi to meni?
- Šta to?
- Pitanje i odgovor?
- Postoje tu i druga pitanja, ali je za sve odgovor isti: dosta mi je!