Ova Vojvodina ima nešto što u ljude kao seme sadi. To je neki „gen natenane“. Kao da svaka brazda po jedan osmeh zaore. Gledam u Dunav, a on sivozelen k’o stara orondjala vojnička cipela, valja se od obale do obale kao kakav piton, trom i nezainteresovan. I mislim se, šta se to desilo i njemu? Nekoć mu pevali „Na lepom plavom Dunavu“, a sad teško da bi mu iko čuo u talasima valcera ton. I on ovde popio „gen natenane“, pa upao u neku melanholiju, čeka… Čeka razlog da poteče nestašno, da poljubi svaku ribu i preslika nebo. Čeka povod sa radovanje. Liči na moje vršnjake. Letargični, sebi dovoljni, prerano ostareli, obučeni u neke tamne glomazne jakne, govore o temama koje su na granici crne hronike i čitulja a suštinski u staklenom pogledu vidiš da nizašta više nisu zainteresovani.

Klizim na mojim točkićima i gledam ih, (za)gledamo se, pa mi nešto došlo krivo. Što za radost treba konkretan razlog, što za sve treba opravdanje (pred svetom)? Sve je pošlo u drugom smeru, od sreće se tuga tka kao da je sramota biti bez debelog opravdanja srećan, od depresije koja kao moljac gricka najfinije tkanje duše smišlja neka „vojvodjanska melanholija“ – miris otmene dekadencije koji stavljate čim na „straftu“ krenete, i koja se pred svetom nosi kao broš na reveru. Da se (ne)vidi. Zašto više ne umemo da se radujemo sunčanom danu, da se kicoski obučemo i kad nije svadba?! Nema više vandrokaša.

U našem gradu su se u minulim vekovima izmešale kulture mnogih naroda. Medjutim, eto neki su pojmovi „počitovanja“ najednom dobili oprečno značenje. Nekada, pre sto i više godina vandrokaši su bili ugledni ljudi, finih manira, gotovo kicosi ili na putu da to postanu. Tada je u modi bila tzv. „vandrovka“, odlazak u udajene krajeve da bi se steklo poslovno iskustvo. U vandrovku su najčešće odlazili već dobro obučeni ljudi u svom zanatu da bi stekli dodatne veštine i znanja o svom poslu. Išlo se do Pešte, Beča, Požuna (Bratislave) u „kradju“, jer se majstorstvo očima krade. Tako su se vandrokaši vraćali u varoš obrazovaniji, veštiji, sigurniji u sebe, ali su uz to donosili i kulturne manire krajeva gde su vandrokovali. U svoje radnje su jasno isticali gde su bili na frentu tipa: „Bečki krojač“…

Na jednom, kao da je ponestalo dovoljno pogrdnih reči, ustalila se navika da kada nekog hoćeš na brzinu debelo pred svetom da ocrniš sam’ kažeš: „Ta, mani njega on je vandrokaš!“ Dakle, imate posla sa personom koja osim što ne pazi preterano na svoj izgled, tj. ne pazi baš nimalo, je sklon nečasnom životu, skitanju, londranju i od koga treba „begati na drugu stranu šora“ (ulice).

Krivo mi što nema više radnji na kojima pise „Bečki krojač“ i što izuzev onih bankara što idu kao sektaši uniformisani u sivim odelima ovaj naš običan svet više ne nosi bar nedeljom svečano odelo, što u ormanu drži ono jedno „crkveno i mrtveno“, pa te prosto štrecne srce kad ga vidiš u njemu.

Krivo mi što su trgovačke putnike sa čarobnim koferima punim pomada i mirisa renomiranih firmi zamenuli šaneri. Još se sećam kako me je majka svetovala (savetovala) da dama mora imati “svoj miris” i uzbudjenja kad mi je na ruku kapnula “Reminglerov miris”.

Krivo mi što su ovi moji vršnjaci zaboravili da budu radosni, što su uplovili u stereotip. Znam ja da nije svaki dan nedelja i mogu da shvatim da posle svega što je prešlo preko ovih prostora život i nije zabava kakvoj smo se možda nadali, ali dok smo tu treba duhom plesati, pa nek’ ide život…