U jednom trenutku osnovna parola je glasila: Licenca nas je odrzala, njojzi hvala. Nije to bilo ni vreme bajki, ni vreme basni, već ovo obično naše najsavremenije vreme. (Ne)vešti ljudi ako već ne znaju da rade znaju „fazone i fore“ kako da postignu cilj (čitaj „ošišaju“ prostodušne ljude). Oni smišljaju turbo (in)ovacije i dok dlanom o dlan metodologijom „u poverenju“ nikne nova glupost. Ali, to nije obična glupost – jer ova ima ekonomsku podlogu. Dakako, od vas se kao nekoga od poverenja očekuje (re)akcija. Neki to rade dobro, a ima i onih koji to čine i bolje. Medjutim, sve teže je utvrditi ko to radi iz nužde. Kada pogledaš neku oblast ljudskog delovanja prosto ne veruješ da su gluposti suprotno od pameti kako smo to učili u onom reformisanom usmerenom obrazovanju. Za sada je jedino sigurno – glupost ne treba licencu. Potrebno je samo da je podrži pamet i unapred preuzme odgovornost. To je nešto kao šah. Posle kada glupost nekoga košta, odmah se zna koju figuru treba ukoniti… naravno onu sa licencom. Rizničari (in)ovacija su zauzeti smišljanjem novih (in)ovacija ili nisu tu. Greške se i dalje plaćaju prema veličini opravdanja, a opravdanja ima raznih, najčešća su ona tradicionalna. I tako smo svi krivi i niko nije kriv.

Prvo se kidaju veze, potom pucaju odnosi i na kraju se kidaju ljudi.

Naježih se. Zar je dotle došlo?!

Domaća radinost baba Pele, (ne!)bušim uši po kućama

Danas kada neko kaže da nije sve u novcu, ljudi više ne veruju svojim ušima – odmah proveravaju da nije posredi snimanje neke emisije jer kažu toga ima samo u onim emisijama za decu i nekoj španskoj seriji, a i tamo sve manje… Život je dakle poskupeo, potrošačka korpa je tri stotine evra, a ja mislim da je sve drugo poskupelo, a da je samo život pojeftinio. Očigledno je da ja nisam dovoljno kompetetentna za ovu problematiku, pa pogrešno mislim.

Ni život ne trpimo kao kopiju. Ono što je originalno to je i skupo. Divno je plaćati ako znaš šta plaćaš i zašto plaćaš. Drugarica Cica uzbudjena od natpisa – „Akcija Luj Viton 20% sniženje!“ grčevito razmišlja o dodatnoj zaradi. Gleda u ženu za računarom i progovori.

„Ova nova tehnologija otupljuje ljude – kaže, – razmišljanje se tu ne primenjuje ni kao sekundarna delatnost. Pamet je tu bez obaveze, a život se mora zagristi!“

Žena za računarom diže pogled i opet ga vraća na monitor misleći „nije ovo javna tribina, ne treba da klimnem glavom.“

Ljudi ubedjivači su posebno daroviti, objasne i gde smo i zašto smo i kako je trenutak da se izvučemo samo treba da aktiviramo pamet koja je dugo bez obaveza u delatnosti. Moraju se iskoristiti mogućnosti. Domaća radinost baba Pele po tradicionalnom receptu – Bušim uši novorodjenima! Po tehnologiji „u poverenju“ se pronese glas, a tržište je gladno i gotovo – „vuci siti a ovce na broju.“

Cica nastavlja kao za govornicom: „Ja sam danas to uradila, uzela život u ruke. Kad su me pitali radim li to, ja se mislim „biti il’ ne biti“ ( ili po naški kako bi rekli „nema više trt- mrt“) i odlučno kažem – da! I lepo uzmem deset evra za minut. Imam operativni plan, i vas bih da uključim. I samo da znate, neću ja biti kao ostali privatnici. Ja vam nudim dvadeset odsto na svako bušenje po preporuci.“

- Ne razumem, to meni nudite prekvalifikaciju?
- Neću da budem neodgovorna, zato vam nudim saradnju.
- Aha, mislite učešće u tom programu naplate usluga. Jasno mi, nije lako biti kriv – to košta.
- Ma ne, ja ću naplatiti, vi samo dajte preporuku.
- Šta delimo?
- Zaradu, rekoh dvadeset odsto je vaše
- Čega dvadesest odsto?
- Kako čega?! Pa od usluge.
- A odgovornost ne delimo?
- Nemam pojma o čemu vi to, pa ja ću bušiti uši.
- Aha, znači ovo je ustvari meni usluga?!
- Pa jeste, nisam ja kao drugi. Eto, za reč dvdeset odsto.
- A upala uha, a tuberculosis auriculae?
- Otkud vam sad to? Mislite na moje vrtoglavice jel?
- Ne, za ravnotežu je odgovoran mali mozak. A za ovo što pomenuh je potrebano uključiti veliki mozak. Svoj. Pa šta bude…

Neki na vratima savesti još čekaju. Čekaju da čuju ono: slobodnooo…