Kada razmišljamo o dugu obično uzimamo u obzir ono što dugujemo drugima: neplaćeni računi, novčane pozajmice od porodice, možda telefonski poziv koji nismo uzvratili, ali dug koji nas zaista pregazi je mnogo dublje. To je dug koji imamo prema sebi, stvari koje nikada nismo uradili, reči koje nismo izgovorili, obećanje koje nismo održali… To je dug koji slama naše duše.

Kao deca kada smo nešto želeli misao bi nas prožela. Ona bi bila sa nama kada bi smo odlazili na spavanje i požurivala nas iz kreveta ujutru. Stavila bi sjaj u naše oči i zagrejala našu dušu. Naši snovi su nas podržavali i podsećali šta je doista važno u našem svetu. Jer, ma gde bili, svako, ipak, živi u svom svetu.

Život jeste satkan od uspona i padova, pa iako padanje nije zvanična sportska disciplina ono se vežba pre hodanja. No, čovek se nikada ne navikne na padanje, pre se navikne i na podupirače (one koji ga čuvaju od padanja), nego na padanje. Kada čovek padne svi se smeju, osim njega. Smeh je zdrav kažu ljudi…

Posle pada dignu čoveka – dignu ono što je ostalo od čoveka, posle pada.

Druga strana medalje

Sipala je jutarnja kišica čije se kapi nisu videle ali je njihova hladnoća kočila ruku koja nosi kišobran. Desna noga pred levu, koračam samo povremeno produživši korak da ne zgazim graničnu liniju izmedju dve ploče trotoarske, navika. Navika iz detinjista koja je opstala bez želje, valjda iz straha duboko potisnutog u jednu malu dečiju glavicu. Znate sigurno za to „pravilo“ – linije se ne gaze da ne preseku sreću! Snovi nisu tražili sreću već čistu želju da se k njima ide, ali ko je to znao sa petnaest…

Tako se napravilo zgarište želja. Pregorele neke niti, snopovi mladosti. Sa grana života mnogo snova otpalo u nepovrat jer se nije umelo, smelo glasno izreći sebi u lice – želim to. Neživljeni život koji čeka u početku nestrpljivo, a onda preklinjući, na kraju se utiša. Ponekada samo, prolomi se bezglasan eho u grudima, dušnik se stegne kao peščani sat da vazduh jedva klizi. Neprimetno su prešli i oni u naviku pa sa kiselim osmehom umem da kažem: „žuti dani – dodju prodju”… Bože, kao da ne govorim o svojoj duši.

Šta se to desi pa čovek odustane od tako važnog dela sebe? Razlog? Razlog je samo reč na koju od drugih dobijete – „Zašto?“ Otkrivena ovovremenska beda duha…

Neke staze su večni puti kojima se krene u potragu za istinom izbledelog parčeta života i gomile tudjih priča, razloga i moralnih opravdanja koji su se godinama slagali u mene kao slojevi prašine na kakvom posleratnom ormanu. Album čiji se listovi razdvajaju, izkrzane požutele slike i jedno neotvoreno pismo sa markica koja je pamtila bolja vremena… To je sve?!

Nije!

Imam jedan buket šumskih jagoda koji nosim u naručju decenijama. Na njemu mi duša posti. Sve je manji, moram putem. Avaj vam vaši spiskovi, ja idem.