Osvane dan kao u crkvenom kaledaru „crveno slovo“ kad duša mora da miruje. I najmanji pokret bi doneo potres koji bi sve iz korena isčupao i razvitlao na sve strane da ni trun od nje ne ostane. U takvim danima bi pored čoveka kao pored kakvog muzejskog eksponata trebalo da stoji natpis – „Zabranjeno dirati“. Ovakvi dani neosetno modeliraju naše lice, poput reke ponornice što tiho preoblikuje površinu tla, ispisuju se putevi svake reči, suze dube „korita“ na licu, otvore se neočekivani ponori u zenicama i najednom svako može da pročita sve ono što se činilo zauvek sakriveno.

Noći, noći su već nešto drugo. Najgore su one koje nikada nisu u razgovoru nagoveštene, niti na bilo kom mestu zabeležene. Noći u kojima nas samo snovi o nekakvom putovanju ili susretu o kom smo snevali drže u nesećanju na stvarnost, i u tom nesećanju mi nalazimo duši spasenje, tamo, na nekoj stazi zaboravljajući na trenutak stvarni život, dok on drhti od bola.

Olja Ivanjicki