Programanija je uzela maha, nema više oblasti u kojoj nema glumaca. Realiti šou i bez potreba za kamerama; kao da je početna ideja mutirala i otela se kontroli. Dogodilo se ono što kreator nije zamislio (valjda). Tudje misli zatičemo na usnama. Scenario pišu balvani.

Daleko od objektiva (oko nas, ali ne i u nama) nema smisla menjati stvarnu meru i vrednost zakletve, koja se sa nama podudara kao dlan sa dlanom dečijih ruku. Iz nje provejava izmedju redova naša istina, kao iz djačkih klupa iz kojih smo izašli misleći (pogrešno) da smo izašli zauvek i bez traga.

Činjenica da smo rasli i to kako smo rasli je u tesnoj vezi sa datim zakletvama, ma gde, ma kome i u ime ma čega. Zakletve obavezuju i ne menjaju se od čoveka do čoveka. To su istine koje se ne dokazuju, niti traže dokaza i onaj ko ih polaže nema pitanje: zašto?

Izmedju zakletve i kletve stoji samo čovek.

Hipokratova zakletva

Balvani se ne smeju prepustiti tradiciji

Drveća sve manje, a balvana sve više. To je protivno zakonima prirode, ali postoje i drugi zakoni kojima priroda ne može ništa. Čim izadje iz šume, balvan zaboravi poreklo, zato podela na balvane po rodjenju i one nastale u procesu tesanja ne znači ništa.

Balvani često i ne znaju da su balvani, jer niko nema smelosti da im to kaže.

Svi se pitaju kuda sa tolikim problemima? Niko se ne pita – kuda sa tolikim balvanima?

Rešenje je jednostavno: treba otkotrljati balvane.