Posmatrajući sopstveni život i živote ljudi iz moje neposredne okoline nema pravila po kojem bi se jednoznačno odgovorilo na pitanje: Zašto živimo ili koji je životni smisao? Odgovor je uvek individualan, ne trpi generalizaciju jer izniče iz odgovora na pitanje: Ko sam ja?

Ako podrazumevamo kod svakog pojedinca zadovoljenje bioloških potreba dolazimo na lestvicu gde počiva svrha postojanja za svakog ponaosob – autentično življenje i individualni ciljevi u životu. Životinjski svet ima biološke ciljeve tj. ciljeve koji se odnose na preživljavanje jedinke i produženje vrste i kada ih zadovolji smisao života postaje izležavanje sitog stomaka u sigurnom prebivalištu. Šta je sa čovekom?

Prolaznost ciljeva kao što su uspešna karijera, sticanje slave i realizacija sličnih aspiracija ukazuje da oni ne čine srž odgovora na pitanje: Zašto ja postojim? Mogu se svakako smatrati pomoćnim elementima koji nas vode odgovoru jer su u realnosti odraz naših individualnih mogućnosti ali pitanje životnog smisla nalazi samo onaj ko ume i uspe da pred „ogledalom“ realnosti spozna sebe bez maske i krene na put bez povratka – upoznavanje i rad na sopstvenom biću. Ne radi se o jednočinki, to je put na kojem svakodnevno svojim uspesima i neuspesima ispisujemo dosije našeg individuuma. Prepoznavanje sebe zahteva koncentrisanost, usmerenost pažnje i iskrenost, za šta mnogi nemaju motiv jer put nije popločan uvek mermernim pločama, niti obasjan svetlima reflektora u kome smo mi top model. Kada izostane motivacija bavljenja sobom nastaje diskrepanca izmedju forme i sadržaja, izbegava se istina i originalnost i živi se iluzija u masi – kvazi ja. Naizgled privlačan čovek doterane spoljašnjosti gotovo do perfekcije više nema mišljenje kojim se ide do ideja, nema „razgovora duše sa samom sobom“, već svoje okruženje daruje mnjenjem mase: „Što je dosadnooo…“

Fenomen dosade

Najbolje objašnjenje fenomena dosade nalazimo kod nemačkog filozofa Martina Hajdegera

Dosada – prvi oblik

Uz prvi oblik dosade Hajdeger nas poziva da zamislimo kako smo prerano stigli na voz, na nezanimljivoj provincijskoj stanici neke sporedne regionalne pruge. Shvatimo da imamo još četiri sata do dolaska voza. Imamo uz sebe knjigu, ali je ne možemo čitati; imamo neke misli koje bi vredelo razvijati, ali ne uspevamo se koncentrisati. Umesto toga, šetamo ispred stanice i brojimo stabla, koračamo napred i nazad po peronu, besciljno iščitavmo tablu na kojoj je red vožnje i stalno ponavljamo istu radnju – gledamo na sat. Ono što nam ovde dosadjuje nije sami čin čekanja, jer čekanje ponekad uključuje uzbudjenje ili napetost iščekivanja – dosadjuje to da smo prisiljeni ubiti vreme. Ne možemo pobeći, nego smo uhvaćeni u raskoraku dosadnom situacijom dok se vreme vuče. Okolne stvari ostavljaju nas nemima. One ne iščezavaju, jer ostajemo vezani za njih – ali nas nekako ostavljaju praznima. U toj dosadnoj situaciji prepušteni smo sami sebi. Ta nam stanica dosadjuje jer je ne možemo iskoristiti kao „znak pored puta“, mesto na kome dobijemo uslugu i signal da krećemo na putovanje, nego smo prisliljeni boraviti u njoj. Može to biti i naša greška, da smo pogrešno pročitali red vožnje ili je možda železnica nesposobna da ispuni svoje obaveze prema korisnicima, bilo koji da je uzrok imenovanje odgovornog ili krivca je tu nevažno: kako god da se to dogodilo, našli smo se u toj dosadnoj situaciji i pokušavamo ubiti vreme.

To je prvi oblik dosade, uhvaćeni smo u raskoraku na stanici dok smo istovremeno unutar sebe prazni zbog svoje nemogućnosti da iskoristimo to vreme. To nas dovodi do pojma sveta, jer svet je ono što nam ovde dosadjuje – jedan sistem medjupovezanih stvari koje nas drže u raskoraku.

Odlican.com: futura iz albuma majra interovski

Dosada – drugi oblik

Drugi je oblik dosade dublji i složeniji. Zamislite da ste pozvani na jednu malu zabavu. Ne morate poći ali nemate ni razloga da je izbegnete; prihvatate poziv i ostavljate to što radite i što ste planirali nastaviti raditi te večeri i odlazite na zabavu. U prvi mah čini se da nema ničega lošeg tamo. Svi su odmereni i prijateljski raspoloženi, hrana je ukusna, puše se cigare, piće po izboru i čitavo iskustvo nije neugodno. No, nakon pristojnog rastanka vraćate se kući prazni i shvatate: „Ovo veče mi je bilo zaista dosadno.“ Ovaj slučaj dosade je očito različit od onoga na železničkoj stanici, nisu vam dosadjivali ljudi ili stvari na zabavi, jer tamo ništa nije bilo ni najmanje naporno i loše. I ovaj ste put uhvaćeni u raskoraku i ostali prazni, ali ne na isti način kao ranije. Ovde se dogodilo to da ste svoje pravo biće ostavili kod kuće za tu veče i to je ono što je nastanila praznina. To nije praznina vas samih, niti stvari, niti ljudi na zabavi. Uhvaćeni ste u raskoraku jer niste bili doista prisutni na zabavi i zbog toga ste bili prepušteni praznome sebi. Bili ste potpuno uhvaćeni u sadašnjosti, bez dodira sa svojim mogućnostima ili projektima za biti u svetu. U ovom slučaju nije vam dosadjivao svet nego samoća vašeg postojanja. Hajdeger vidi ovu vrstu dosade kao posebno relevantnu za moderan stil života u svetu u kojem se svako nastoji uključiti u sve, ne ostavljajući više nikome dovoljno vremena za bilo šta, svako je prezaposlen za bilo šta bitno.

Dosada – treći oblik

Treći oblik dosade je najdublji od svih. Hajdeger opisuje tu situaciju frazom: „dosadno je.“ Na primer, možemo zamisliti šetnju ulicama velikog grada nedeljom popodne. Sve je zatvoreno, ulice su puste, nema nikakve mogućnosti za uznemirenje. Sve je pokriveno dubokom prazninom s kojom smo prisiljeni suočiti se, za razliku od prethodna dva primera gde smo mogli pokušati ubiti vreme ili utopiti se u praznim užicima. Na to nedeljno popodne bića u celini nam se uskraćuju. To nije ista vrsta dosade koju iskušavamo u teskobi, jer nas dosadni grad nastavlja savladavati svojim bezuslovnim prisustvom. Ostavljeni smo na cedilu, uhvaćeni u raskoraku – bićima kao celinom, ali na taj način uspevamo dospeti u dodir s nečim bitnim. Naime, eksplicitno smo suočeni sa svojim postojanjem, sopstvenim bićem, njegovim mogućnostima i njegovom bačenošću u svet. Ukočeni smo vremenom, u nemogućnosti da mu pobegnemo. Taj oblik dosade je povezan sa konačnošću, jer nas suočava s ukupnom situacijom našega postojanja u svetu.

Ako apsolviramo sada oblike dosade:

- Železnička stanica nam pruža dosadu sa svetom, odgovara momentu prošlosti, jer nas stvari u koje smo već od ranije uklopljeni ostavljaju praznim.

- Zabava nam pruža dosadu sopstvenog bića, ovo odgovara momentu budućnosti, jer su vlastiti projekti svojih mogućnosti ono što je ispražnjeno od smisla.

- Dosada u gradskoj šetnji nedeljom pruža dosadu bićima u celini, što odgovara momentu sadašnjosti, jer je čitava jedinstvena struktura – biti – u – svetu – ono što nas ovde ostavlja praznim. Samo biti je dosadno.

Najbolji način za izlazak iz stanja dosade, kaže Hajdeger, je ulazak u situacije koje prati osećaj opasnosti… To bi tražilo jedan trenutak uvida koji kida prazninu bića u celosti.

Est modus in rebus!

U tekstu su korišteni delovi iz knjige koju toplo preporucujem:

Graham Harman – Heidegerr and the metaphysics of objects