Nismo se pošteno ni obradovali, a već možemo da konstatujemo da su praznici prošli, a da mi nismo, najveći deo onoga što smo planirali prošle godine stigli da uradimo. Nekako su nam želje uvek u neskladu sa mogućnostima. Nisu mogućnosti male, ali su naša htenja manja; no, najmanji je napor koji ulažemo da i to malo htenja ostvarimo. Niko ne priznaje da su nam planovi zapravo spiskovi želja. Neki su opet mnogo ostvarili, iako praktično planova nisu ni imali. Neko bi na ovo rekao: okviri su različiti – od slučaja do slučaja. Hm… Ako ne pazite i sami postajete slučaj.

Kabare

Nikada pripadnost čoporu nije bila na ceni koliko danas. Živimo u vremenu novih dogmi i lakog etiketiranja. Samo što ovaj put etikete ne lepe političari, nego intelektualci – tako se smanjuje konkurencija. Kada se kao slobodan čovek izjasnite da ste protiv Evrope kao sistema novog monolita, nove uniformisanosti, mnogi na to odreaguju žustro kao da ste njih napali.

Nije bitno što radite dobro, kakav takav domet vam zavisi od pripadnosti čoporu. Nakon suvoparne govorancije o timskom radu tipa:
Zajedno znamo više.
Zajedno znamo šta nije dobro znati.
Zajedno znamo da ćutimo o pojedinačnom…

Ako mislite svojom glavom, dalje, moramo na Vi. Odgovora ima više. Više odgovora nego pitanja. Možete da birate a najbolje da nešto ne poremetite izaberite neki korektan slogan: „Volim Evropu po svaku cenu„, „Podržavam Eltona Dzona i iznajmljivanje materice.“

Mišljenje je uniformno: prošlost je ono što ne valja, sadašnjost je ono odakle treba otići, a budućnost je tamo – ako te prime… Dobri poznavaoci prilika, a posebno neprilika, tvrde da samo ako tako (ne)mislimo svojom glavom idemo u budućnost, a čim nedostaju čvršći argumenti od vas traže da budete razumni. Razgovora nema, intelektualci izbegavaju smislen razgovor na temu društvenih procesa kažu – to je politička korektnost?! Nesloboda donosi izvesne prednosti, mišljenje – etiketu. Dokle taj glupi dzoker: ćuti, dobro je?!

Ne inatim se, samo mi nije svejedno, jer sam uvek volela da budućnost bude moja, a ne nečija. Znam neke koji su se vratili već iz moje budućnosti sa opaskom – „za svetlu budućnost, tamo, kupi sveću da vidiš – ništa naročito…“

Programanija je uzela maha, nema više oblasti u kojoj nema glumaca. Realiti šou i bez potreba za kamerama; kao da je početna ideja mutirala i otela se kontroli. Dogodilo se ono što kreator nije zamislio (valjda). Tudje misli zatičemo na usnama. Scenario pišu balvani. Read the rest of this entry »

Termin „licemerje“ poreklom je slovenska reč, ruski „licemerie“, je složenica od „lice“ i „merenje“. Lice uostalom kao i duša, predstavlja čoveka u celini iz čega proističe da reč „licemerje“ označava „merenje (nečijeg) lica“. „Lice“ je termin i u običajnom pravu: „Lice N.N. počinilo je zlodelo…“ Ako se zaviri u leksikone ova ljudska (u životinjskom svetu nema ovog fenomena) osobina se definiše različito: igranje uloga, dvostruka igra, pretvaranje, dvoličnost, dupli standardi… Ako se dubiozno sagleda licemerje najednom se pojavi tisuću varijeteta i još toliko definicija i čovek se uveri da se tu radi o fenomenu sa impozantnom gradjom. Read the rest of this entry »

U jednom trenutku osnovna parola je glasila: Licenca nas je odrzala, njojzi hvala. Nije to bilo ni vreme bajki, ni vreme basni, već ovo obično naše najsavremenije vreme. (Ne)vešti ljudi ako već ne znaju da rade znaju „fazone i fore“ kako da postignu cilj (čitaj „ošišaju“ prostodušne ljude). Oni smišljaju turbo (in)ovacije i dok dlanom o dlan metodologijom „u poverenju“ nikne nova glupost. Ali, to nije obična glupost – jer ova ima ekonomsku podlogu. Dakako, od vas se kao nekoga od poverenja očekuje (re)akcija. Neki to rade dobro, a ima i onih koji to čine i bolje. Medjutim, sve teže je utvrditi ko to radi iz nužde. Kada pogledaš neku oblast ljudskog delovanja prosto ne veruješ da su gluposti suprotno od pameti kako smo to učili u onom reformisanom usmerenom obrazovanju. Za sada je jedino sigurno – glupost ne treba licencu. Potrebno je samo da je podrži pamet i unapred preuzme odgovornost. To je nešto kao šah. Posle kada glupost nekoga košta, odmah se zna koju figuru treba ukoniti… naravno onu sa licencom. Rizničari (in)ovacija su zauzeti smišljanjem novih (in)ovacija ili nisu tu. Greške se i dalje plaćaju prema veličini opravdanja, a opravdanja ima raznih, najčešća su ona tradicionalna. I tako smo svi krivi i niko nije kriv. Read the rest of this entry »

Budućnost je uvek ono što dolazi. Sećam se još školskih dana kada su nas uveravali sa viših instance da nas čeka svetlija buducnost. I svi čekasmo jednu buducnost, a ono došla druga. Tako je to sa čovekom, čim veruje u jednu stvar po automatizmu isključuje million drugih. Ne može se istovremeno verovati u kontradiktorne stvari. Od svih sposobnosti inteligenciju ljudi visoko cene kako kod drugih tako i kod sebe. Često možemo čuti kako se neko žali na slabo pamćenje, ali će se retko čuti da se neko žali na sopstvenu inteligenciju. Neretko se umni količnik ističe kao garancija da imate posla sa genijem. Čovek se radja kao genije. Čovek se radja i sa polom. Da li je pol sudbina? Naravno da nije, ali postoje datumi kada se o vama razmišlja samo na osnovu te pripadnosti. Read the rest of this entry »

Prvo što jeste pre nastanka dela – posledice, jeste reč. Asocira li vas? Prva pomisao šta je? Reč, dabome. Ponekada, samo ponekada tu reč izgovorite. Kada bi se izgovarala svaka reč koju tokom jednog dana imamo u mislima, ne bi um dugo potrajao. Spržile bi ga reči. Znajući snagu izgovorene reči, energija koju sazmemo u njen nastanak je zastrašujuća. Osamdeset odsto ukupne energije organizam troši na misaoni proces, otuda i aksiom –“mi smo ono što mislimo“. Potreban je ogroman svesni napor da znamo svaku svoju misao i da je iskreno iznesemo pred sebe i snaga da ne padnemo pri spoznaji njene strašne suštine, sadržaja i namere koju pomoću nje treba da ostvarimo. Svaki put kada ispred ogledala skinete „masku“ i pogledate nameru svoje reči (u sklopu se to zove rečenica) imate mogućnost da odlučite. Kada odlučite da kažete misao – reć, dela su samo vaša. Tada nema opravdanja. Tu nema vrdanja. Nema mogućnosti da vam nije jasno. Samo neiskrenima nije jasno, jer to neće. Neće da ih boli istina, pa traće život na laganje sebe. Najteže je sebe opravdati a pri tome ne lagati. Read the rest of this entry »

Reči i nešto izmedju

Obilje reči egzistira i na naročit način se svakodnevno obrušava na svakoga od nas. Kao i ljude, reči je teško podeliti na dobre i loše i one izmedju. Reči naime nisu iste po starosti, snazi i smislu; kao ni ljudi. Postoje dobre, duboko ukorenjene reči i one druge nerazvijene, bez ranga i diferenciranosti u maternjem jeziku i one treće labave, bez semena, nestalne nastale iz mode.

Ljudi prisvajaju one koje nose u sebi. Svakoj reči prethodi ideja. Spoznaja sličnog sličnim naseljava u nas odredjene reči, jer ih shvatamo. Teško je i zamisliti kakvi nesporazumi mogu da iskrsnu u vezi s rečima koje mi dobronamerno uputimo nekome ko ih ne nosi u sebi. Read the rest of this entry »

Godinama matičari na venčanju parovima čitaju kodeks ponašanja u bračnoj zajednici, svi slušaju bez pretenzija da zapamte i primene. Kodeks je sažet u dvadesetak stavki u kojima se pred svedocima ovi što pristupaju činu venčanja pozivaju da se obavežu, da budu najprostije rečeno, pošteni u medjusobnim i ukupnim odnosima u budućoj zajednici.

U svakoj stavci tog kodeksa govori se o tom našem poštenju, verovatno s razlogom. Jer, da je sve u redu ovaj kodeks ne bi ni trebao – da ima više poštenja, mnogo toga ne bi trebalo.

I šta biva posle?

Tamo gde nečega nema, mi nastojimo uspostaviti (ne)red, na svoj način. Prvo idu razgovori, pa pregovori i sve se ponovi više puta – i šta, i ko, i kad… I taman kad se postigne dogovor, naravno, neko se u medjuvremenu doseti da pita: ko je kriv? Tada svako ustvrdi da je on pošten, bio, sve dok je i onaj drugi pošten, bio. Na temelju ovih (pa)iskrenih „otkrića“ ide se za novim dogovorima, u duhu važećeg vremena. Iznalaze se nova (pro)duhovna rešenja, što se tiče poštenja i dalje je sve isto: nema da ima. Rešenja se samo tako zovu, ne rešavaju ništa.

- „I da li se izvlačimo?“
- „Za to je potreban (spor)razum.“
- „Ovako više ne možemo.“
- „A, može li onako?“
- „Nipošto, sve mora da se menja iz korena!“

Zanemeli. Koren smo bili mi. Tišina.

Mi to (ne)zaslužujemo

Svetski gurui napisali nove moralne kodekse. Tradicionalna ideja o grehu postala staromodna, ne zato što su ljudi postali amoralniji, već zato što više brinemo o drugima – ili bar više no ranije. Kažu moralni kompas pokazuje u drugom pravcu! Divljati i biti nevaljao je obavezni deo folklora, ono što je danas po njima neoprostiv greh je biti dosadan. Većina od meni poznatih sedam grehova sada se u principu smatra vrlinama. Kažu pohlepa je dobra, to je glad za životom. Naša obaveza je da želimo shooping terapiju?! A od čega bolujemo ne pišu? Napisali novi sedam grehova, što se poštenja tiče i dalje sve isto: nema da ima. U principu nikoga ne zanima šta činite sa svojim telom, u principu svima nam je dobro tako, samo što to još svi ne znaju. Na kraju krajeva kažu: „Vi to zaslužujete!“

- Ovih dana nam ponovo poručili: „Budi promena kakvu očekuješ u svetu!“
- „Zar baš svi?!“
- „U principu, da.“
- „A van principa?“
- „O tome ćemo kasnije.“
- „A, da ne bude kasno?“
- „Kasnije, ne mora da bude uvek kasno.“
- „Ne mora – u principu…“

Brigo moja predji na drugoga…

Čovek je mera svih stvari, postojećih da jesu, nepostojećih da nisu. Kakav je tko čovek takva mu je i stvarnost, jer svako čini iz sebe. Kakav je tko čovek takva mu i (pa)istina, jer stvari spoznajemo samo prema mogućnostima. Tako svako od nas stojeći uvek istovremeno pred čovekom (u sebi) i ispred sebe ima argumentovanu (pa)istinu koju živi i govori.

Verujem da ma koga upitate da li je pošten čovek, da bi svatko naizust rekao – „da, mislim da jesam!“ I to je doista subjektivnorazumski sud pojedinca. Ako krenemo od toga da je svaka misao uzrok, a svaka osobina njena posledica, onda neizbežno čoveka i sagledavamo kao zbir sopstvenih misli. Činjenica da ljudi imaju vrlo mali broj identičnih asocijacija na zadatu reč ukazuje upravo na različitost svakog čoveka. Hoćemo li onda čoveka koji iznese svoju (pa)istinu nazvati lažovom, onako „istine radi“?

Laž na mikrorazini gde pojedinac laže učestalo i mnogo, gradeći nekakav imidž u javnosti kada ga suočite sa nepatvorenom činjenicom istinski pati, da bi prvom prilikom opet počeo da laže, jer laž je bolest duše, to je igra „biti ili ne biti“ koju besomučno vodi ne sa nama, već sa čovekom u sebi. Nije li ova laž ipak njegova (pa)istina jer, iako je uobrazilja on je živi svakim svojim damarom.

Ima dakako i ljudi koji se u punoj svesti planski služe lažima, ali račundzija je malo a za nas nisu ni važni jer „ko ne plati na mostu plati na ćupriji duplo.“

Laž postoji od kada i istina, nije li onda nužno biti vrlo blag i oprezan pre no što dignemo sve sa neba da se osudi? Za utvrdjivanje čiste istine teško da ljudska mera može biti pouzdana, jer setimo se samo istorije, osudjenih u ime istine i spaljenih na lomači. Nije li onaj ko je sudio za koju deceniju mogao biti osudjen u ime iste te istine?!

Vaga svesti

Magla sve gušća. I nas dvoje. I vaga svesti.

- „Stani da te izmerim.“
- „Da se izujem?“
- „Nema potrebe, samo zastani?“
- „Kako, zar mi nećeš uzeti meru?“
- „Ne, ja nudim merenje, drugi uzimaju meru.“
- „Baš svašta. Šta ti uzimaš?“
- „Ja merim vreme.“
- „Ne razumem. Meriš tudje vreme?“
- „Merim zajedničko.“
- „I šta je tu važno?“
- „Važni su odgovori.“

Reči i pojmovi samo ukazuju na stvarnost, ali nisu uvek njeno ogledalo. Mi se hranimo rečima, živimo od reči. Čitav sklop naših čula je upravo u funkciji dešifrovanja onoga što slušamo. Znači i mi smo učesnik sa koje god strane reči da smo, i koliko god deklarativno govorili „hoću istinu“, vrlo često ne načinimo ništa da bi smo je dobili. Sve manje u čoveku je dobre volje da se pozabavi drugim čovekom kako bi vagom svesti zajedno laganje učinili manjim. Uvek se lagalo, ali se ranije više lagalo uz osećaj griže savesti, danas retko ko veruje da će doći „dan kad će biti pitan“, kad će sve što je bacio medj’ ljude staviti na jedan tas vage svesti a na drugi nepatvorenu istinu.

Vaga svesti

- „Ne plaši se, stavi ruku. Kako misliš da te izmerim?“
- „Na Svetu knjigu?“
- „Uh, što si lak!“
- „Čudo?“
- „Pa, i nije. Nisi baš lak.“
- „Kako to sad? Jesam, nisam…“
- „Velika nauka.“
- „Pa, šta sam?“
- „Nisi toliko lak, više si olakšan.“

Nikada čoveku ne kažem da laže. Znam da on govori svoju (pa)istinu. Samo slušam i reči koje mi upućuje primam kao što primam novčanice, po nominalnoj vrednosti, jer znam da reč u svačijim ustima ima samo njemu poznato (pa)značenje. Slušam, i paralelno u sebi merim koliki je otklon od pravog, istinskog značenja do istine koju njome kazuje. Savest nije klavir štimer, cirkus gostuje uvek u nekom gradu, a mene eto majmunska posla ne zanimaju.

Vaga svesti

- „Hajde govori!“
- „Ne mogu. Učim da ćutim.“
- „Ide li?“
- „Teško.“
- „Kad je najteže?“
- „Kad nemaš šta da kažeš. Nemaš, a hoćeš.“
- „Šta kažete?“
- „Lako je ćutati kad imaš šta da kažeš.“
- „Pa, ćuti!“
- „I, hoću.“