Zaboravila sam Čikago, crkvenu kapiju
i venčanicu,
zaboravila sam Japan, noćnu vožnju spavaćim kolima
i šal,
zaboravila sam Dinje, jastuk od lavande
i mafine,
zaboravila sam Feraru, skretanje levo
i rukavice,
zaboravila sam Piter, koliko godina treba da se obidje Ermitaž
i ćilibar,
zaboravila sam planinu Huashan, terakota vojnike
i molitvu da se smiri reka,
zaboravila sam Vodice, filigrana
i ukus mirinde,
zaboravila sam Patriju, kućicu za ptice
i plavu vekericu,
zaboravila sam površinu Grenlanda, kako se pravi sunčev sat
i skočicu lopticu,
zaboravila sam zašto je noć tamna, šta je Beli patuljak
i baletanke,
zaboravila sam dužinu ekvatora, na kojoj visini nastaju sedefasti oblaci
i papirnog zmaja,
zaboravila sam zakon entropije, zašto hleb pada na namazanu stranu
i mindjuše,
zaboravila sam kako se matira u tri poteza, 118-i elemenat
i lupu,
zaboravila sam tamnu stranu meseca, kako se igra jamb
i san,
zaboravila sam esperanto, prvu tačku dnevnog reda
i album sa slikama,
zaboravila sam kada je umrla zvezda u koju upravo gledam, Crvenog džina
i balone,
zaboravila sam koje sazveždje vidim kroz krovni prozor, nepoznatu adresu
i brojati.

Pamtim kako sam bila nasmejana
dok si me nosio na jastuku mrtvu.
Pamtim kada si me poslednji put okupao.
Od tada, mirišem na ništa.

Sutoni nam sklapaju mozaik.
Krivinu noći razbijaš da ublažiš jauk
što ogoleo je tek procvetalu livadu.
Muzikom vetra uspavljuješ bol
u odlivku moga čela na tvom ramenu.
Uzdahe mi umotavaš u ukrasni papir tišine.
Škrgutanjem zuba melješ reči u prah šećer
suze što gutam da zasladiš.
Kroz mesečevo sito prosejavaš dane.
Snove kao čamce sidriš u potiljak
da otvaranjem kapaka ne povredim svitanje.

Strelovitom brzinom kao sto voda ide pre slapa,
izlilo se sve što je bilo (ne) moć instikata u njima samima,
i ostala je samo ogoljena opšta patnja
bez izgleda za utehu, zamračena do kraja.

p.s. Ne uklapam se u Frojdove „fijoke“, ne patim od sindroma „kiselo groždje“ i „slatki limun“.

Bio bi ovo dan
bez znamenja
jedno od trideset i jedno
julsko dete
Ali nije.

To ni ne beše dan
da bi ga koprena zaborava
mogla prekriti.

To ne beše ni noć
da bi je svitanje
u maglu prošlosti ogrlilo.

Bio bi ovo dan
bez imena
Ali nije.

Iako se vode vrlo važni razgovori, u toku je prvenstvo u fudbalu pa pleni pažnju. Ono jeste uistinu se lakše da pratiti utakmica, a i odmah se znaju rezultati, očigledne su i nameštajke i namerni fauli. Može i slobodno da se zviždi, tapše, besni i psuje sudija ali i igrači ako igraju loše. Mislim može da se pusti srcu na volju, to je strast. Mogu biti krivi i gosti a i domaći… tamo zaista sve može, za razliku od ovde. Read the rest of this entry »

Kada razmišljamo o dugu obično uzimamo u obzir ono što dugujemo drugima: neplaćeni računi, novčane pozajmice od porodice, možda telefonski poziv koji nismo uzvratili, ali dug koji nas zaista pregazi je mnogo dublje. To je dug koji imamo prema sebi, stvari koje nikada nismo uradili, reči koje nismo izgovorili, obećanje koje nismo održali… To je dug koji slama naše duše. Read the rest of this entry »

Ova Vojvodina ima nešto što u ljude kao seme sadi. To je neki „gen natenane“. Kao da svaka brazda po jedan osmeh zaore. Gledam u Dunav, a on sivozelen k’o stara orondjala vojnička cipela, valja se od obale do obale kao kakav piton, trom i nezainteresovan. I mislim se, šta se to desilo i njemu? Nekoć mu pevali „Na lepom plavom Dunavu“, a sad teško da bi mu iko čuo u talasima valcera ton. I on ovde popio „gen natenane“, pa upao u neku melanholiju, čeka… Čeka razlog da poteče nestašno, da poljubi svaku ribu i preslika nebo. Čeka povod sa radovanje. Liči na moje vršnjake. Letargični, sebi dovoljni, prerano ostareli, obučeni u neke tamne glomazne jakne, govore o temama koje su na granici crne hronike i čitulja a suštinski u staklenom pogledu vidiš da nizašta više nisu zainteresovani. Read the rest of this entry »

Stanem, kleknem
nad kolevkom starom
da ti pesmu
ja otpevam
malu. Read the rest of this entry »

Preko reda pišem, preko reda živim, preko reda vadim i ovo pismo, ali ne brinem jer znam, jer znam da i Ti znaš da se jedino On stara za red. Sve je uvek u savršenom redu. Nije ovo ljubav tkana od tiskanih slova, iako se možda čini tako. Njeno savršenstvo ne zna za vreme i prostor jer ulazi s one strane postanja – u večnost. Ne volimo samo rečju, iako se možda čini da je tako. Našoj ljubavi dosuđene su pesme. Presuda pesma – ima li lepše? Ima li blaže presude gde ljudska reč nije sud pod kapom nebeskom?! Read the rest of this entry »