Srp mora biti oštar da bi žnjeo zlatno žito za hleb naš nasušni.
Srpski jezik upi tu britkost i utka tu snagu u reči.
Nema oštrice koja tako lako poseče čoveka kao reč. Read the rest of this entry »

Izuj se i bosim nogama kreni
Gazi!
Gazi travu što proletos posejasmo
Gazi!
Ne daj da bele rade glavu podignu
Gazi!
Ne daj da zazeleni dvorište
Gazi!
Gazi sa hiljadu tona mržnje
svako sunce u rosu što se ugnezdilo
Gazi!
Gazi lažima sve što se usudilo da nikne
Gazi!
Zgazi sve u blato.

A onda, podigni ruke visoko
čupaj pupoljke sa smokve
trgaj lišće pod kojim se greh skriva
pa pod noge
Gazi!
Gazi dok ga živo blato ne proguta.

Skini košulju
zavijori je kao barjak
i rasteraj ptice rugalice.
Vitlaj dok svemir ne pokreneš
da sve u vihoru nestane.

Sve da nestane
da samo gola ledina ostane.

Obuj se i kreni dalje
i pusti,
pusti me da legnem
dušom na ledinu.

Osvane dan kao u crkvenom kaledaru „crveno slovo“ kad duša mora da miruje. I najmanji pokret bi doneo potres koji bi sve iz korena isčupao i razvitlao na sve strane da ni trun od nje ne ostane. U takvim danima bi pored čoveka kao pored kakvog muzejskog eksponata trebalo da stoji natpis – „Zabranjeno dirati“. Ovakvi dani neosetno modeliraju naše lice, poput reke ponornice što tiho preoblikuje površinu tla, ispisuju se putevi svake reči, suze dube „korita“ na licu, otvore se neočekivani ponori u zenicama i najednom svako može da pročita sve ono što se činilo zauvek sakriveno. Read the rest of this entry »

Kao laste nehotično
sa par crtica i reči
sviju gnezdo u srcu Read the rest of this entry »

Prepoznajem ti nemirne oči u ovom stidljivom proleću
I kosu u prvim gnezdima lasta pod krovom
Prepoznajem ti glas u romoru vetra i kiše
I uzdahe ti čujem na obodu dana
Prepoznaješ mi nemirne oči u ovom stidljivom proleću. Read the rest of this entry »

Uzimajući život zdravo za gotovo, odustajući od svog ličnog puta postajemo gluvonemi za esencijalne impulse koji nam bude duh, stvaralačku snagu i bistre um. Svako od nas poseduje samo jedan um, jedan duh, medaljon sa dve strane. Subjektivno i objektivno ili podsvest i svest. Prožimanje svesti i podsvesti daje snagu da se misli, osećanja i mentalne slike usklade i izraze kroz življenje. To je bunar želja kojim svako raspolaže, a samo oni koji se odvaže da zagrabe i izvuku vedro na svetlo dana žive svoj život autentično.

Put prema suštini sopstvenog bića trebalo bi da je najlakši put kojim se krećemo, ali nije uvek lako ponirati u sebe. Prečesto nedostaje motivacije, hrabrosti ili vere da je uopšte moguće živeti život po svom nahodjenju. Teško se skida breme kolektivnog nasledja, živimo po obrascima ne želeći da pogledamo kakav zatvor sami sebi time gradimo. Oni najsnažnijeg duha, najlucidniji se odvaže na život (po svom), oslobodivši sebe svojim stvaralaštvom i drugima daruju komadić slobode.

Umetničko delo se gradi na sopstvenom mikrokosmosu i u svako delo je utkano biće stvaraoca. Estetsko preobražavanje zbivanja u sebi i oko sebe je dar sa kojim raspolažemo svi, a opet samo nekolicina uzme kist u ruke i na platnu ostavi tragove duše. Razlog zašto je da citiram staru izreku „slika vredna hiljadu reči“ leži u činjenici da one angažuju veliki opseg kortikalnih sposobnosti: osećaj za boju, liniju, trodimenzionalnost, strukturu, vizuelni ritam i posebno „imaginaciju“ – reč koja potiče od latinske reči imaginare, što u doslovnom prevodu znači „mentalno oslikavanje.“

Salvador Dali je zasigurno sebe oslobodio svih inhibicija, on je spoznao svoju emociju na samom izvorištu svoje duše i poklonio je čovečanstvu kao svedočanstvo, da čovek ima u sebi svo znanje koje mu je potrebno. Ne može se poći na put spoznaje neznajući suštinku inspiraciju iz koje se umetinkovo delo iznedrilo, za Dalija je to bila žena. San o ženi, jednoj jedinoj koji je duša ponela na rodjenje.

Ruskinja Elena Ivanovna Dijakovna je bila otelotvorenje jedne jedine žene koju mu duša sanjaše od postanja a zbog koje se oplodi i njegov duh i svu raskoš boja sli u njegove zenice, u njegove prste da slikom svedoče – vekovnoj ljubavi duša. Jedino ljubav traje u večnosti. Gala je bila njegovo tvoračko nadahnuće, ona koju je spoznao još u dečačkim danima a zaista upoznao kao odrastao čovek.

Svako od nas nosi svoj zapis kao kakav srebrni disk u grudima, koji kada sretne onu dušu koja odredjuje njegovu sudbinu zadrhti utroba kao da se ceo kosmos vrtlogom ulije u to jedno mesto. Ako je ljubav, javi se odmah. Da je ona otelotvorenje dušinog zapisa svedoče svi ženski likovi koje je prikazivao u likovima mladjih ili zrelijih žena na svojim slikama pre sudbinskog susreta. Slike ruše sve dileme, jer samo jedan poged na neko od ranijih dela (Devojka iz Ampurdana) nepobitno daje dokaz, da je istina uvek jedna, i da je duša za kojom tragamo uvek jedna. Život Salvadora Dalija je bio njegova najveća galerija u kojoj je izlagao čovečanstvu.

Dalijev posleratni period slikanja obeležen je velikim zanimanjem za holografiju i optičke iluzije, ali opet ostavlja svedočanstvo da iluzija izranja iz bitka.

Slika sa optičkom iluzijom: Gala – Linkoln ‘74

Kada sliku posmatrate kroz zavese od sopstvenih trepavica pred vama se ukazuje lik Abrahama Lincolna, ali ako oko uronite dublje dvadeset metara ispod površine ukazaće se Gala na prozoru koja gleda u Sredozemno more. Sa pučine vremena krenite dalje na putovanje ka svojoj duši, svi smo mi tek trenutak u golemoj izbrisanoj prošlosti.

Postoji jedna reč u koju staje pola veka našeg života. To je reč – najmanji zajednički sadržatelj. Reč fantom.

Nema.

Slušamo je od najmanjih nogu. Čujemo je u isto vreme kad i svetu reč mama!

Nema.

Ta četiri slova sadrže čitavu istoriju naše bede.
Nema se roji i razmnožava.
Nema – ta strašna, deficitarna reč, čija praznina zlokobno odjekuje.

Da li smo svi poludeli?

Odlican.com: Kamena dusa iz albuma Labud i dusa