Pamtim kako sam bila nasmejana
dok si me nosio na jastuku mrtvu.
Pamtim kada si me poslednji put okupao.
Od tada, mirišem na ništa.

Share/Bookmark

Share/Bookmark

Kabare

Nikada pripadnost čoporu nije bila na ceni koliko danas. Živimo u vremenu novih dogmi i lakog etiketiranja. Samo što ovaj put etikete ne lepe političari, nego intelektualci – tako se smanjuje konkurencija. Kada se kao slobodan čovek izjasnite da ste protiv Evrope kao sistema novog monolita, nove uniformisanosti, mnogi na to odreaguju žustro kao da ste njih napali.

Nije bitno što radite dobro, kakav takav domet vam zavisi od pripadnosti čoporu. Nakon suvoparne govorancije o timskom radu tipa:
Zajedno znamo više.
Zajedno znamo šta nije dobro znati.
Zajedno znamo da ćutimo o pojedinačnom…

Ako mislite svojom glavom, dalje, moramo na Vi. Odgovora ima više. Više odgovora nego pitanja. Možete da birate a najbolje da nešto ne poremetite izaberite neki korektan slogan: „Volim Evropu po svaku cenu„, „Podržavam Eltona Dzona i iznajmljivanje materice.“

Mišljenje je uniformno: prošlost je ono što ne valja, sadašnjost je ono odakle treba otići, a budućnost je tamo – ako te prime… Dobri poznavaoci prilika, a posebno neprilika, tvrde da samo ako tako (ne)mislimo svojom glavom idemo u budućnost, a čim nedostaju čvršći argumenti od vas traže da budete razumni. Razgovora nema, intelektualci izbegavaju smislen razgovor na temu društvenih procesa kažu – to je politička korektnost?! Nesloboda donosi izvesne prednosti, mišljenje – etiketu. Dokle taj glupi dzoker: ćuti, dobro je?!

Ne inatim se, samo mi nije svejedno, jer sam uvek volela da budućnost bude moja, a ne nečija. Znam neke koji su se vratili već iz moje budućnosti sa opaskom – „za svetlu budućnost, tamo, kupi sveću da vidiš – ništa naročito…“

Share/Bookmark

Samac.

Nema oštrije u našem jeziku.

Samac.

Nema jačeg pečata što ga čovek daje.

Samac.

Nema bolnije reči za čoveka.

Corsica zauvek

Share/Bookmark

A onda, podigni ruke visoko
čupaj pupoljke sa smokve
trgaj lišće pod kojim se greh skriva
pa pod noge
Gazi!
Gazi dok ga živo blato ne proguta.

Skini košulju
zavijori je kao barjak
i rasteraj ptice rugalice.
Vitlaj dok svemir ne pokreneš
da sve u vihoru nestane.

Sve da nestane
da samo gola ledina ostane.

Obuj se i kreni dalje
i pusti,
pusti me da legnem
dušom na ledinu.

Share/Bookmark

Ako podrazumevamo kod svakog pojedinca zadovoljenje bioloških potreba dolazimo na lestvicu gde počiva svrha postojanja za svakog ponaosob – autentično življenje i individualni ciljevi u životu. Životinjski svet ima biološke ciljeve tj. ciljeve koji se odnose na preživljavanje jedinke i produženje vrste i kada ih zadovolji smisao života postaje izležavanje sitog stomaka u sigurnom prebivalištu. Šta je sa čovekom?

Prolaznost ciljeva kao što su uspešna karijera, sticanje slave i realizacija sličnih aspiracija ukazuje da oni ne čine srž odgovora na pitanje: Zašto ja postojim? Mogu se svakako smatrati pomoćnim elementima koji nas vode odgovoru jer su u realnosti odraz naših individualnih mogućnosti ali pitanje životnog smisla nalazi samo onaj ko ume i uspe da pred „ogledalom“ realnosti spozna sebe bez maske i krene na put bez povratka – upoznavanje i rad na sopstvenom biću. Ne radi se o jednočinki, to je put na kojem svakodnevno svojim uspesima i neuspesima ispisujemo dosije našeg individuuma. Prepoznavanje sebe zahteva koncentrisanost, usmerenost pažnje i iskrenost, za šta mnogi nemaju motiv jer put nije popločan uvek mermernim pločama, niti obasjan svetlima reflektora u kome smo mi top model. Kada izostane motivacija bavljenja sobom nastaje diskrepanca izmedju forme i sadržaja, izbegava se istina i originalnost i živi se iluzija u masi – kvazi ja. Naizgled privlačan čovek doterane spoljašnjosti gotovo do perfekcije više nema mišljenje kojim se ide do ideja, nema „razgovora duše sa samom sobom“, već svoje okruženje daruje mnjenjem mase: „Što je dosadnooo…“

Fenomen dosade

Najbolje objašnjenje fenomena dosade nalazimo kod nemačkog filozofa Martina Hajdegera

Dosada – prvi oblik

Uz prvi oblik dosade Hajdeger nas poziva da zamislimo kako smo prerano stigli na voz, na nezanimljivoj provincijskoj stanici neke sporedne regionalne pruge. Shvatimo da imamo još četiri sata do dolaska voza. Imamo uz sebe knjigu, ali je ne možemo čitati; imamo neke misli koje bi vredelo razvijati, ali ne uspevamo se koncentrisati. Umesto toga, šetamo ispred stanice i brojimo stabla, koračamo napred i nazad po peronu, besciljno iščitavmo tablu na kojoj je red vožnje i stalno ponavljamo istu radnju – gledamo na sat. Ono što nam ovde dosadjuje nije sami čin čekanja, jer čekanje ponekad uključuje uzbudjenje ili napetost iščekivanja – dosadjuje to da smo prisiljeni ubiti vreme. Ne možemo pobeći, nego smo uhvaćeni u raskoraku dosadnom situacijom dok se vreme vuče. Okolne stvari ostavljaju nas nemima. One ne iščezavaju, jer ostajemo vezani za njih – ali nas nekako ostavljaju praznima. U toj dosadnoj situaciji prepušteni smo sami sebi. Ta nam stanica dosadjuje jer je ne možemo iskoristiti kao „znak pored puta“, mesto na kome dobijemo uslugu i signal da krećemo na putovanje, nego smo prisliljeni boraviti u njoj. Može to biti i naša greška, da smo pogrešno pročitali red vožnje ili je možda železnica nesposobna da ispuni svoje obaveze prema korisnicima, bilo koji da je uzrok imenovanje odgovornog ili krivca je tu nevažno: kako god da se to dogodilo, našli smo se u toj dosadnoj situaciji i pokušavamo ubiti vreme.

To je prvi oblik dosade, uhvaćeni smo u raskoraku na stanici dok smo istovremeno unutar sebe prazni zbog svoje nemogućnosti da iskoristimo to vreme. To nas dovodi do pojma sveta, jer svet je ono što nam ovde dosadjuje – jedan sistem medjupovezanih stvari koje nas drže u raskoraku.

Odlican.com: futura iz albuma majra interovski

Dosada – drugi oblik

Drugi je oblik dosade dublji i složeniji. Zamislite da ste pozvani na jednu malu zabavu. Ne morate poći ali nemate ni razloga da je izbegnete; prihvatate poziv i ostavljate to što radite i što ste planirali nastaviti raditi te večeri i odlazite na zabavu. U prvi mah čini se da nema ničega lošeg tamo. Svi su odmereni i prijateljski raspoloženi, hrana je ukusna, puše se cigare, piće po izboru i čitavo iskustvo nije neugodno. No, nakon pristojnog rastanka vraćate se kući prazni i shvatate: „Ovo veče mi je bilo zaista dosadno.“ Ovaj slučaj dosade je očito različit od onoga na železničkoj stanici, nisu vam dosadjivali ljudi ili stvari na zabavi, jer tamo ništa nije bilo ni najmanje naporno i loše. I ovaj ste put uhvaćeni u raskoraku i ostali prazni, ali ne na isti način kao ranije. Ovde se dogodilo to da ste svoje pravo biće ostavili kod kuće za tu veče i to je ono što je nastanila praznina. To nije praznina vas samih, niti stvari, niti ljudi na zabavi. Uhvaćeni ste u raskoraku jer niste bili doista prisutni na zabavi i zbog toga ste bili prepušteni praznome sebi. Bili ste potpuno uhvaćeni u sadašnjosti, bez dodira sa svojim mogućnostima ili projektima za biti u svetu. U ovom slučaju nije vam dosadjivao svet nego samoća vašeg postojanja. Hajdeger vidi ovu vrstu dosade kao posebno relevantnu za moderan stil života u svetu u kojem se svako nastoji uključiti u sve, ne ostavljajući više nikome dovoljno vremena za bilo šta, svako je prezaposlen za bilo šta bitno.

Dosada – treći oblik

Treći oblik dosade je najdublji od svih. Hajdeger opisuje tu situaciju frazom: „dosadno je.“ Na primer, možemo zamisliti šetnju ulicama velikog grada nedeljom popodne. Sve je zatvoreno, ulice su puste, nema nikakve mogućnosti za uznemirenje. Sve je pokriveno dubokom prazninom s kojom smo prisiljeni suočiti se, za razliku od prethodna dva primera gde smo mogli pokušati ubiti vreme ili utopiti se u praznim užicima. Na to nedeljno popodne bića u celini nam se uskraćuju. To nije ista vrsta dosade koju iskušavamo u teskobi, jer nas dosadni grad nastavlja savladavati svojim bezuslovnim prisustvom. Ostavljeni smo na cedilu, uhvaćeni u raskoraku – bićima kao celinom, ali na taj način uspevamo dospeti u dodir s nečim bitnim. Naime, eksplicitno smo suočeni sa svojim postojanjem, sopstvenim bićem, njegovim mogućnostima i njegovom bačenošću u svet. Ukočeni smo vremenom, u nemogućnosti da mu pobegnemo. Taj oblik dosade je povezan sa konačnošću, jer nas suočava s ukupnom situacijom našega postojanja u svetu.

Ako apsolviramo sada oblike dosade:

- Železnička stanica nam pruža dosadu sa svetom, odgovara momentu prošlosti, jer nas stvari u koje smo već od ranije uklopljeni ostavljaju praznim.

- Zabava nam pruža dosadu sopstvenog bića, ovo odgovara momentu budućnosti, jer su vlastiti projekti svojih mogućnosti ono što je ispražnjeno od smisla.

- Dosada u gradskoj šetnji nedeljom pruža dosadu bićima u celini, što odgovara momentu sadašnjosti, jer je čitava jedinstvena struktura – biti – u – svetu – ono što nas ovde ostavlja praznim. Samo biti je dosadno.

Najbolji način za izlazak iz stanja dosade, kaže Hajdeger, je ulazak u situacije koje prati osećaj opasnosti… To bi tražilo jedan trenutak uvida koji kida prazninu bića u celosti.

Est modus in rebus!

U tekstu su korišteni delovi iz knjige koju toplo preporucujem:

Graham Harman – Heidegerr and the metaphysics of objects

Share/Bookmark

p.s. Ne uklapam se u Frojdove „fijoke“, ne patim od sindroma „kiselo groždje“ i „slatki limun“.

Share/Bookmark

Daleko od objektiva (oko nas, ali ne i u nama) nema smisla menjati stvarnu meru i vrednost zakletve, koja se sa nama podudara kao dlan sa dlanom dečijih ruku. Iz nje provejava izmedju redova naša istina, kao iz djačkih klupa iz kojih smo izašli misleći (pogrešno) da smo izašli zauvek i bez traga.

Činjenica da smo rasli i to kako smo rasli je u tesnoj vezi sa datim zakletvama, ma gde, ma kome i u ime ma čega. Zakletve obavezuju i ne menjaju se od čoveka do čoveka. To su istine koje se ne dokazuju, niti traže dokaza i onaj ko ih polaže nema pitanje: zašto?

Izmedju zakletve i kletve stoji samo čovek.

Hipokratova zakletva

Balvani se ne smeju prepustiti tradiciji

Drveća sve manje, a balvana sve više. To je protivno zakonima prirode, ali postoje i drugi zakoni kojima priroda ne može ništa. Čim izadje iz šume, balvan zaboravi poreklo, zato podela na balvane po rodjenju i one nastale u procesu tesanja ne znači ništa.

Balvani često i ne znaju da su balvani, jer niko nema smelosti da im to kaže.

Svi se pitaju kuda sa tolikim problemima? Niko se ne pita – kuda sa tolikim balvanima?

Rešenje je jednostavno: treba otkotrljati balvane.

Share/Bookmark

To ni ne beše dan
da bi ga koprena zaborava
mogla prekriti.

To ne beše ni noć
da bi je svitanje
u maglu prošlosti ogrlilo.

Bio bi ovo dan
bez imena
Ali nije.

Share/Bookmark

Svaki čovek ima ili treba da ima individualan pogled na svet, koji proističe iz njegove jedinstvene prirode. Življenje u skladu sa svojom prirodom, po svojim standardima je doslednost sebi. Življenje u istini. Ne živeti ono što se „propoveda“ je licemerje.

No, neizbežno se nameće i pitanje življenja u duhu vremena. U dalekoj prošlosti koju uobičajeno nazivamo praistorijom o životu ljudi u zajednici saznajemo preko ostataka materijalne kulture. U dokumentovanim izvorima iako se čak i cele civilizacije nazivaju primitivnim ne može se naći ni jedan predmet koji se može posmatrati kao instrument za licemerje. Duh tadašnjeg vremena je imao repertoar materijalnih i duhovnih potreba i tačno se znalo šta činiti, a šta ne činiti. Nije reč o spoljašnjoj zabrani jednog ili drugog modela ponašanja, već u iskrenoj veri u postojeći sistem vrednosti koje su kao takve bile neotudjivi deo njihovog bića. Sistem vrednosti je bio fokusiran na mali broj fundamentalnih stvavi koje su obezbedjivale opstanak zajednice, i kao „ćelije“ (porodice), i kao „organizma“ (društva). Jedna od njih kojim se „merilo lice“ bila je data reč. Ona se nije mogla pogaziti. Reč je bila poslednja odstupnica ljudskosti.

U današnjem vremenu k(l)ažu vrli savremenici da je sposobnost igranja uloga ključ uspešnog življenja i suživota u zajednici. Za svaku prigodu drugi „kostim“ i tekst fingirano serviran. Dvoličnost kao maska kojoj je cilj da prikrije unutrašnje sadržaje duše.

Geometrijska progresija

Internet je ušao u svaki dom na radost svih nas, ali posebno na radost vrlih. Licemerstvo u elektornskoj formi počinje da se proklamuje kao životno važna vrlina. Kažu još i „da se ne trebamo medjusobno mrzeti zbog dnevnog i opšteprisutnog licemerja, tek malog moralnog posrtaja.“ Hipotetički dakle, vrhunska tehnologija – vrhunsko licemerje.

Kako su dragocene ponekada socijalne mreže, dodje do čoveka putem njih informacija zlata vredna. Još uvek važi ona dobra stara (vrli će reći primitivna) izreka: „Ako poznaješ tri čoveka, poznaješ ceo svet“, dabome, jer ta tri poznaju još tri i geometrijskom progresijom stigneš nenadano i nenamerno do lica vrlog. Neko bi pomislio da je teško dokumentovano govoriti o istini i licemeru u etru, ali history služi svedočanstvu.

Venecija - grad ljubavi

„Okolo salata, i okolo salata, i okolo salata, na veliki zbor, poklanjam se na tebe, poklanjam se na tebe, poklanjam se na tebe i tebe uzimam!“
Kuda ćete ljudi bez duše? Ljubav nije zanat.

Share/Bookmark