Budućnost je uvek ono što dolazi. Sećam se još školskih dana kada su nas uveravali sa viših instance da nas čeka svetlija buducnost. I svi čekasmo jednu buducnost, a ono došla druga. Tako je to sa čovekom, čim veruje u jednu stvar po automatizmu isključuje million drugih. Ne može se istovremeno verovati u kontradiktorne stvari. Od svih sposobnosti inteligenciju ljudi visoko cene kako kod drugih tako i kod sebe. Često možemo čuti kako se neko žali na slabo pamćenje, ali će se retko čuti da se neko žali na sopstvenu inteligenciju. Neretko se umni količnik ističe kao garancija da imate posla sa genijem. Čovek se radja kao genije. Čovek se radja i sa polom. Da li je pol sudbina? Naravno da nije, ali postoje datumi kada se o vama razmišlja samo na osnovu te pripadnosti. Read the rest of this entry »

Prvo što jeste pre nastanka dela – posledice, jeste reč. Asocira li vas? Prva pomisao šta je? Reč, dabome. Ponekada, samo ponekada tu reč izgovorite. Kada bi se izgovarala svaka reč koju tokom jednog dana imamo u mislima, ne bi um dugo potrajao. Spržile bi ga reči. Znajući snagu izgovorene reči, energija koju sazmemo u njen nastanak je zastrašujuća. Osamdeset odsto ukupne energije organizam troši na misaoni proces, otuda i aksiom –“mi smo ono što mislimo“. Potreban je ogroman svesni napor da znamo svaku svoju misao i da je iskreno iznesemo pred sebe i snaga da ne padnemo pri spoznaji njene strašne suštine, sadržaja i namere koju pomoću nje treba da ostvarimo. Svaki put kada ispred ogledala skinete „masku“ i pogledate nameru svoje reči (u sklopu se to zove rečenica) imate mogućnost da odlučite. Kada odlučite da kažete misao – reć, dela su samo vaša. Tada nema opravdanja. Tu nema vrdanja. Nema mogućnosti da vam nije jasno. Samo neiskrenima nije jasno, jer to neće. Neće da ih boli istina, pa traće život na laganje sebe. Najteže je sebe opravdati a pri tome ne lagati. Read the rest of this entry »