Ova Vojvodina ima nešto što u ljude kao seme sadi. To je neki „gen natenane“. Kao da svaka brazda po jedan osmeh zaore. Gledam u Dunav, a on sivozelen k’o stara orondjala vojnička cipela, valja se od obale do obale kao kakav piton, trom i nezainteresovan. I mislim se, šta se to desilo i njemu? Nekoć mu pevali „Na lepom plavom Dunavu“, a sad teško da bi mu iko čuo u talasima valcera ton. I on ovde popio „gen natenane“, pa upao u neku melanholiju, čeka… Čeka razlog da poteče nestašno, da poljubi svaku ribu i preslika nebo. Čeka povod sa radovanje. Liči na moje vršnjake. Letargični, sebi dovoljni, prerano ostareli, obučeni u neke tamne glomazne jakne, govore o temama koje su na granici crne hronike i čitulja a suštinski u staklenom pogledu vidiš da nizašta više nisu zainteresovani. Read the rest of this entry »